МК „Слободан Милошевић“: Са смрћу Мире Марковић левица у свету изгубила друга, а Србија патриоту

„ПОШТО СУ ЈОЈ ЖИВОТ И БЕЗБЕДНОСТ БИЛИ УГРОЖЕНИ МОРАЛА ЈЕ ДА  ПОТРАЖИ УТОЧИШТЕ У РУСИЈИ“

* „Окрутност земаља НАТО и ЕУ и њихових послушника у Србији посебно се исказала када су је спречили да 2006. присуствује сахрани председника Милошевића, пошто је убијен у Хагу. Ову окрутност, смишљену посебно због велике љубави двоје супружника, нећемо никад заборавити ни опростити“

* „Изражавамо дубоку захвалност Влади Руске Федерације за заштиту др Марковић и њеног сина Марка од политичког прогона „западних демократа“ и за давање политичког азила. Њихов живот у егзилу у Москви омогућили су помоћ руске владе и подршка пријатеља и породице“

______________________________________________________________________

         МЕЂУНАРОДНИ комитет „Слободан Милошевић“ са жаљењем саопштава да је преминула

Проф. др Мира Марковић

10. јула 1942 – 14. априла 2019.

         МИ, чланови Милошевићевог комитета, памтићемо живот и рад др Мире Марковић, која је посветила цео свој живот социјалистичкој Југославији. Као патриота, она се борила заједно са својим мужем, председником Слободаном Милошевићем, против НАТО-ратова којима је разбијена Југославија, против финалне НАТО агресије 1999. године и против Западне марионетске владе инсталиране у Београду после државног удара 2000. године.

         Др Марковић је рођена у Пожаревцу, током немачке фашистичке окупације, од комунистичких родитеља. Њену мајку, Веру Милетић, заточио је и убио Гестапо, ускоро после њеног рођења. Њен отац, Мома Марковић, борац Народно-ослободилачке Војске, постао је високи функционер Србије пошто је земља ослобођена од фашизма.

         Она је завршила студије социологије на Београдском универзитету, на којем је била комунистички активиста већ као студент. Докторирала је и била изабрана за професора универзитета.

         Била је и академик Руске академије друштвених наука и почасни професор Московског државног универзитета „Ломоносов“. Објавила је више књига.

         1965. удала се за своју велику љубав, Слободана Милошевића, са којим је добила двоје деце, Марију и Марка, на које су родитељи такође пренели велику љубав.

         После трансформисања Савеза комуниста у Социјалистичку партију Србије под вођством Слободана Милошевића, др Марковић је иницирала оснивање партије Југословенска левица и била је њена водећа личност све до државног удара који су организовали НАТО, Џорџ Сорош и други западни „хуманитарци“.

         Западни марионетски режим инсталиран у Београду је 2001. наредио илегалну отмицу и одвођење Слободана Милошевића у Хаг, где је заточен у некадашњој тамници Гестапоа за политичке затворенике. Тај режим је покренуо и прогон др Марковић, уз фабриковане оптужбе и издавање налога за њено хапшење 2003.

         Пошто су јој живот и безбедност били угрожени, била је принуђена да потражи уточиште и настави живот у Русији. Услед тога, она више није била у могућности да посећује свог супруга, који је био подвргнут НАТО политичком суђењу у Хашком трибуналу.

         Окрутност земаља НАТО и ЕУ и њихових послушника у Србији посебно се исказала када су је спречили да 2006. присуствује сахрани председника Милошевића, пошто је убијен у Хагу. Ову окрутност, смишљену посебно због велике љубави двоје супружника, нећемо никад заборавити ни опростити.

         Изражавамо дубоку захвалност Влади Руске Федерације за заштиту др Марковић и њеног сина Марка од политичког прогона „западних демократа“ и за давање политичког азила. Њихов живот у егзилу у Москви омогућили су помоћ руске владе и подршка пријатеља и породице.

         У тешком искушењу одвојености од своје земље и свог мужа, она није прекидала да пише и изражава своје ставове у прилог социјализма и напретка, као и у прилог патриотизма српског народа.

         Левица у свету тугује јер је изгубила друга. Србија тугује јер је изгубила патриоту. Ми сви тугујемо јер смо изгубили велику жену, супругу и мајку, и пријатеља.

         У име међународног комитета „Слободан Милошевић“:

         Клаус Хартман, Ремзи Кларк, Сергеј Бабурин (копредседници)

         Владимир Кршљанин, Катрин Шиц (секретари)

         Кристофер Блек, Тифен Диксон (правни комитет)

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари