Прилепин: Таксисти по Кијеву људе из Русије већ питају „Кад ће већ једном Путин?“

РУСКИ ПИСАЦ И МАЈОР АРМИЈЕ ДНР ТВРДИ ДА ЈЕ МАЛОРУСИЈА ЗАДИВИЛА

И РУСИЈУ, И САД, И УКРАЈИНУ

Захар Прилепин

  • Тврди да ће и Лавов, који се сматра тврђавом данашњег русофобског украјинства, ући у састав Малорусије. А да ће она - у перспективи - чинити једну велику земљу заједно са Русијом и Белорусијом
  • Када је Порошенку стављен на сто папир где је писало да је Александар Захарченко у топ 5 најпопуларнијих политичара на Украјини, он се страшно разбеснео. Ако хипотетички претпоставимо да би на изборима за председника Украјине учествовао Захарчено - он би имао стопостотне шансе као минимум за други круг
  • Доњецк и Луганск су већ прегрмели три године кошмара, али време ради за нас, а не за њих. Нама је одлично познато како ће се све ово завршити. То ће се завршити исто као што се завршила владавина Јушченка, Тимошенко и несрећног Јануковича. Порошенка чека исто такво финале. А ми ћемо то мирно сачекати
  • Стигао један мој познаник који има озбиљан бизнис у Украјини. Каже: три године путујем у Кијев, провлачим остатке бизниса. Седам у такси, кажем: „Добар дан“. Таксиста одговара: „Јеси ли из Москве, Москаљ?“. Ћути један минут, а затим каже: „Кад ће већ једном Путин? Дојадило нам је више“
  • Прво један, затим други, пети рекао је исто - а пет таксиста, два менаџера и четири чистача - то је већ статистика. А пре три године у Кијеву су седели са другим изразима лица: све ћемо вас покидати, поцепаћемо вас на фронцле

        НАЈБОЉИ руски писац средње генерације Захар Прилепин, који је и признати публициста, а и мајор армије Доњецке Републике, изјавио је да председник ДНР Александар Захарченко објавио почетак формирања државе Малорусије на територији целе данашње Украјине да би „задивио и Русију, и Сједињене Државе, и саму Украјину“.

        Прилепин је нагласио да ће и Лавов, који се сматра тврђавом данашњег русофобског украјинства, ући у састав Малорусије.

        Додао је ће Малорусија у перспективи чинити једну велику земљу заједно са Русијом и Белорусијом.

        Прилепин је иступио након што је у Доњецку била показана карта Малорусије без Крима који је био означен као територија Руске Федерације.

        Прилепин је претходно дао интервју московском дневном листу „Комсомољскаја правда“ и испричао њеном ратном извештачу Александру Коцу шта се стварно догађа у Донбасу, о расположењима Украјинаца и о новој диверзантској тактици Кијева.            

        - Ових дана сам имао чудан разговор са пријатељем на Фејсбуку. Објавио сам монтажу - Порошенко прави селфи а у позадини стоје лидери G20. Испод слике сам написао да ће од сада о судбини Донбаса одлучивати специјални канал између Вашингтона и Москве. Пријатељ се окомио на мене: како можеш да се подсмеваш, није сада време за смејање, данас је у Донбасу погинула млада девојка...

        - Доњецк себи дозвољава да се осмехује и то је, у суштини, један од принципа његовог понашања. Код нас раде кафићи, музика, свуда је чисто, руже су посађене, девојке шетају, деца трчкарају, смеју се. То је својеврстан отпор рату. Притом се тај отпор, за разлику од квази-украјинске стране, не гради на сталном подсмевању супротстављеној страни.

        Овде нико не реагује на смрт и убиства.

        Мало пре су у Кијеву погинули један или два официра специјалних јединица. Овде нико на то није одреаговао, нико није тапшао. Једноставно, људи нису одреаговали. Ето, убијени су. Упоредите ово са тим, како су они реаговали на смрт Мотороле или Гивија - ликовао је читав њихов интернет, на телевизији су емитовали репортаже. Овде на телевизији није било ничег. Људима је свеједно, они живе свој живот. Погинуо је човек. Овде људи гину већ три године. Зар треба сада да сви шетамо са суморним лицима? Напротив.

        • Кажеш, имали смо Моторолу, Гиви, украјинска страна се радовала њиховој погибији. Али, Украјинци немају хероје таквог нивоа. Зашто је то тако?

        - Тамо не само да нема хероја таквог нивоа, тамо нема песама таквог нивоа. Ми смо недавно објавили две екстра музичке компилације ратних донбаских песама. Још сам објавио антологију поезије о Донбасу „Ја сам рањена земља“. Сасвим је очигледно да они немају песнике таквог нивоа. Ја то тако схватам - постоји Господ Бог, и он некоме даје дар, а некоме не даје.

        • То је исувише једноставно објашњење...

        - Не може да буде друго објашњење. Ја ту ништа не могу да урадим. Ми, једноставно, имамо часне идеале. Ми смо за праведност, за добро, за родбину, за православље, за црвени барјак. Ми не лажемо себе, ми се не представљамо као хуманисти...

        • Узгред, о хуманизму. Неки причају да је подметање бомби припадницима украјинских специјалних служби - одмазда за Гиви и Моторолу...

        - То су будалаштине. Сигуран сам, јер се у ДНР нико не бави таквим стварима, мада могућности постоје. Наравно да је после погибије Мотороле и Гивија тешко било да се уздржимо да не урадимо тако нешто. Сазнали смо ко стоји иза убиства Арсена (Мотороле), пропратили смо читав ланац. Официру који је то наредио једноставно су спалили стан, потпуно је изгорео, нико од чланова његове породице није погинуо.

        Једноставно смо показали да знамо ко је он и да ћемо код њега једном доћи. Само на том нивоу.

        • Учестали терористички напади и у ЛНР и у ДНР. Украјина је одавно прогласила монопол на државни тероризам. Али, овде је све постало сасвим јавно.

        - Уопште се више не устручавају! У Доњецку већ толико схватају ко је наш опонент, непријатељ и враг (наравно не у лицу Украјине, већ њене разбојничке дружине), да ту нема никакве дилеме.

        Одржао сам фестивал репа „Лава Фест“ у Доњецку, тамо су привели човека који је радио са групом људи који су покушавали да унесу пластични експлозив са ексерима и наврткама на стадион где себило окупило много људи од 14 до 19 година старости.

        • Испричај нам детаљније.

        - Увече сам чуо вест да је спречен терористички напад. Тамо би реално настао кошмар. На стадиону је било 8 хиљада људи. То је украјински ИДИЛ, њих уопште није срамота. Мислим да ће Захарченко по броју покушаја атентата, ускоро сустићи Фидела Кастра. Толико их је било!

        Пре отприлике два месеца истовремено су спремани атентати на четири главна лица у ДНР. Атентати су спречени, њих су ухапсили, сви су одмах признали: да, спремали смо. И то није отишло у медије, јер нас просто мрзи да се тиме бавимо.

        Као прво, почеће подсмевање са украјинске стране: решили сте да се између себе поубијате, ха-ха-ха. Као друго, коме да се прича, људима у Доњецку? Они и без тога знају да у граду делују диверзантско-обавештајне групе. Људима у Русији? Па, и они наслућују. Онима, у Украјини, да се они смеју?

        • Стигла је вест да је градоначелник Горловке контузован. Стиче се утисак да иде лов не само на припаднике војске, већ и на цивилне лидере? И ти си јавна личност, да ли стижу претње?

        - У мојој улици биле су распоређене и нагазне мине, до мене стижу информације да овде треба бити пажљивији, тамо најбоље да се не појављујем. Наравно, претње постоје. Оне нису уперене само против мене, већ и свих људи који управљају републиком.

        • Како је твом батаљону на линији фронта?

        - Сви га новинари зову „батаљон Прилепина“, мада сам ја само заменик команданта, а командант је Фомич - Сергеј Фомченков. Ми смо на истуреној линији код Пантелејмоновке, недалеко од Горловке.

        Мислим да смо постали велики проблем за јединице украјинске војске које су дислоциране насупрот нас.

        У своје време ми је Арсен (Моторола) када је формирао батаљон, говорио: „Захаре, моја највећа замерка је што се код нас појавила „војска која трпи“. Имамо данас споразуме из Минска, линију раздвајања, они истурају своје јединице, улазе у сиву зону, у зони видљивости почињу да парадирају својим оклопним возилима, џиповима.

        Пошто је код нас примирје, не смемо да их дирамо. Али, они не треба тамо да буду у принципу, и ми не треба да будемо „војска која трпи“. Томе ме је он научио.

        Чим смо дошли, одлучили смо да то нећемо дозволити, нико се неће поред нас појавити, нико неће моћи главу да дигне, док смо тамо. Тако и живимо, наш батаљон је реално - борбени. Имали смо пет рањених у јулу. Али, мени је добро познато (ми пресрећемо њихову комуникацију) да су на другој страни проблеми много већи, неупоредиви у сваком погледу.

        • На све то ти још водиш и виртуалне битке у Интернету. Недавно сам код тебе читао причу о припаднику одреда Алфа безбедносне службе Украјине, који до мајдана није имао ништа против Русије, а онда је у „антитерористичкој операцији“ баш почео да има нешто против, а после бруке у Дебаљцеву дао је отказ и почео да тражи посао у Москви. Да ли често стижу таква писма? Какво је расположење тамо, на Украјини?

        - Често добијам слична писма. О расположењима на Украјини знам више од осталих. Као прво, због тога што имам приступ затвореним истраживањима чији резултати стижу како у администрацију ДНР тако и господину Порошенку.

        Када је Порошенку стављен на сто папир где је писало да је Александар Владимирович Захарченко у топ 5 најпопуларнијих политичара на Украјини, он се страшно разбеснео.

        Ако хипотетички претпоставимо да би на изборима на место председника Украјине учествовао Захарчено - он би имао стопостотне шансе као минимум за други круг. То говори о данашњој Украјини.

        Хајде да махнемо скалпелом и кажемо: плус-минус - пола Украјине. Ова половина Украјине сигурно не жели ову власт, не жели ово расуло. У конкретном случају, мада је то жалосно за Доњецк и Луганск који су већ прегрмели три године овог кошмара, време ради за нас, а не за њих. И нама је одлично познато како ће се све ово завршити. То ће се завршити исто као што се завршила владавина Јушченка, Тимошенко и несрећног Јануковича. Порошенка чека исто такво финале. А ми ћемо то мирно сачекати.

        Са Донбасом за то време ништа се неће догодити, код нас је све у реду, док тамо није.

        • Теби пишу и из Донбаса. Да ли се код људи осећа замор?

        - Да, постоји такав моменат. Људи су писали и Путину у време последње „Директне линије“, хиљаде људи су се обратиле: овде бирократа краде, тамо је лош пут, овде кров прокишњава. Донбас са те стране личи на Русију. Ми то и не кријемо. Код нас је рат, новца нема довољно. Хајде да дигнемо устанак, да скинемо Захарченка, одмах ће доћи бајна Украјина и шта ће да настане - благостање?

        Неће, Украјина из 2013, 2012. и 2011. године више не постоји, људи то схватају. Лоше је што Русија није дошла онако како су то људи очекивали. Можда постоје замерке на администрацију. Али нема на шта да се мења.

        У Украјини имају на шта да мењају, они имају избор. Они одлично схватају да неонацистичка багра манипулише влашћу.

        А власт која гледа преко океана, у Латинску Америку и где очекује да ће провести свој живот, такву власт треба сигурно мењати и тражити друге личности за управљање државом.

        Сада је стигао један мој познаник који има озбиљан бизнис у Украјини. Он каже: три године путујем у Кијев, провлачим остатке бизниса.

        Седам у такси, кажем: „Добар дан“. Таксиста одговара: „Јеси ли из Москве, Москаљ?“ Седи, ћути један минут, а затим каже: „Кад ће већ једном Путин? Дојадило нам је више“.

        Прво један, затим други, пети рекао је исто - а пет таксиста, два менаџера и четири чистача - то је већ статистика. А пре три године у Кијеву су седели са другим изразима лица: све ћемо вас покидати, поцепаћемо вас на фронцле. Људи се стално рестартују, а време ради за нас.

        Превела: Марија Билбија

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари