Трамп узима власт у време Г-нула и владаће по рецептима „пророка“ Бремера и Рубинија

СВЕТСКИ ЕКОНОМСКИ ФОРУМ У ДАВОСУ У ВРЕМЕ ПРАВЕ ЕКСПЛОЗИЈЕ АНТИГЛОБАЛИЗМА

• Припадници глобалне елите одједном су се нашли у улози оних који се повлаче и бране. Али, то су предвидели савремени „западни пророци“ Ијан Бремер и Нуриел Рубини који већ подуже „трубе“ о распаду евроатлантског јединства и уласку светског поретка у фазу великог ресетовања, коју су назвали „Велика нула“ (G-0)
• У Давосу је Рубини већ упозоравао, али није био одмах схваћен: „Крећемо се ка G-0, када више неће бити никаквог глобалног управљања економском политиком“. А Бремер је у међувремену чак објавио књигу „Свака нација за себе: победници и губитници у свету G-0“
• Бремер је извукао закључак, обесхрабрујући за оне који су се спремали пут Швајцарске: „Чак и у Давосу би требало да постане јасно да је тријумфализам с краја хладног рата прошлост, као и претпоставка да ће либералне вредности неизбежно бити прихваћене у глобалним размерама“
• Бремерову у књизи „Свака нација за себе“ даје прилично циничан савет лидеру који ће бити на челу САД у периоду „Велике нуле“: „Вашингтон би требало да се помири са ограничењима своје доминације у свету „Велике нуле“. Американци морају да се одрекну обавеза које више не могу да извршавају и да поново изграде моћ нације унутар земље“
• Јасно је ко су сада главни адресати радова Рубинија и Бремера. То је нови председник САД Доналд Трамп. И пошто он „не види никакав значај за америчке бираче“ у поштовању међународног права у односу на сукобљене стране у Сирији, зашто би бирача требало да брине пљачкање страних поверилаца?
• Трампу се предлаже да бира: или ће основу света чинити „Чајмерика“ (а не осовина која укључује Москву), или ће сви којима Америка дугује морати да се „опросте“ од дела својих потраживања

Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

        СВЕТСКИ економски форум у Давосу траје од 17. до 20. јануара и тешко је рећи да ли су организатори тако подесили датуме да се овај економски самит заврши тачно на дан инаугурације новог америчког председника Доналда Трампа, али све делује прилично симболично.

        Давос је јарко оличење глобализације. Сваке године се у швајцарским Алпима уз појачано обезбеђење окупљају светски моћници и експертократија која их опслужује, како би размотрили проблеме на земљиној кугли и израдили стратегију и тактику њиховог решавања.

        На форуму се не доносе резолуције, не дају се налози, не потписују се никакви меморандуми, тајни или јавни. Свет не замире у грозничавом ишчекивању вести из Давоса - то ипак није пленум ишчезлог ЦК КПСС, није седница одбора директора Америчких федералних резерви нити заседање Савета безбедности УН.

        Само што политичари, председници корпорација и аналитичари који се окупљају на форуму решавају кудикамо озбиљнија питања од Федералних резерви САД или Уједињених нација. Не на самом форуму - у Давосу се само сумирају резултати, разматрају идеје и дају предвиђања за будућност.

        Већ су се на прошлом самиту најутицајнијих људи света чули забрињавајући тонови. Али, практично свим учесницима се тада чинило да ће се са „растом популизма“ прилично лако изаћи на крај. Много више моћнике су интересовале перспективе четврте технолошке револуције и прекоокеанских трговинско-инвестиционих споразума.

        Не знам за четврту технолошку револуцију, али трансатлантској и транспацифичкој зони слободне трговине дефинитивно није суђено да угледају светлост дана.

        Унапред није било никакве сумње да ће најактуелнија тема у Давосу бити експлозивни раст антиглобализма у Америци и Европи. Прошле године се догодио Brexit, изборе у САД је добио Доналд Трамп, оставке су дали Дејвид Камерон и Матео Ренци, невероватно је порасла популарност Марин Ле Пен, заклимала се фотеља Ангеле Меркел...

        Разуме се, представници глобалне елите, који су се одједном нашли у улози оних који се повлаче и бране, посвећују посебну пажњу и „погрешном“ понашању Русије и њеној улози у целом том „хаосу“ који ће потрајати бар до јануара 2017. године.

        А кога готово сигурно неће озбиљно критиковати на форуму, то је Кина. Први пут у историји Давоса на форуму је учествовао председник НР Кине Си Ђинпинг.

        Он је саопштио да је Пекинг спреман да подметне леђа глобализацији али може преферирати и да тражи корист у новом, постглобалном светском поретку. У сваком случају, то ће вероватно једна од највећих интрига у наредне две-три године. Зато су се кинеском лидера у Швајцарској улагивати на све могуће начине.

        На форуму ће такође пажљиво саслушати председника руске банке Сбербанк Германа Грефа, и у кулоарима ће покушати да извуку из њега информације о даљим плановима „руских хакера“.

        С поштовањем ће дочекати нови програмски говор Фарида Закарије, наградиће аплаузима представника „младе украјинске демократије“ Виталија Кличка, саосећати са Албертом Гором и Ричом Лесером...

        Међутим, два спикера форума у Давосу ће, нема сумње, уживати у ловорикама, иако је та слава за глобалистичку елиту попут славе тројанске Касандре.

        То су Ијан Бремер и Нуриел Рубини.

        Уочи Давоса 2011, када су сви водећи западни аналитички центри и медији трубили о преломној тачки у борби против економске рецесије, Бремер и Рубини су изнели застрашујуће предвиђање о распаду евроатлантског јединства и уласку светског поретка у фазу великог ресетовања, коју су назвали „Велика нула“.

Ијан Бремер

        На енглеском тај термин гласи G-Zero (или G-0) - по аналогији са „Великом седморком“ (G-7) и „Великом двадесеторком (G-20).

        На сајту аналитичког центра Eurasia Group се 4. јануара 2011. године појавио чланак „Главни ризици у 2011. години: сценарио G-0 на челу листе“. Чланак су припремили председник центра Ијан Бремер и његов колега Дејвид Гордон и он је био сажетак прогнозерског извештаја стручњакâ Eurasia Group.

        Нико није обраћао пажњу на тај чланак све док концепцију „Велике нуле“ није подржао Нуриел Рубини, који је познат на Западу по својим прецизним економским предвиђањима. Конкретно, он је практично у сат предвидео развој кризе 2007-2008. године, због чега је добио надимак Доктор Судњи дан (Dr. Doom).

        На пленарном заседању Светског економског форума 26. јануара 2011. године он је неочекивано веома скептично оценио перспективе G-20 и способност елита да управљају економским процесима у свету. Са говорнице у Давосу Рубини је изјавио: „Крећемо се ка G-0, када више неће бити никаквог глобалног управљања економском политиком“.

        У међувремену су стручњаци и представници медија, који су већ стигли да изгуглају „Велику нулу“, похрлили код Ијана Бремера за коментарима и објашњењима. На странице штампе доспело је његово пророчко предвиђање: „У Давосу много слушам о расту. Али, мало ко говори о конфликту који се ближи“.

        Управо у то време су Бремер и Рубини одлучили да напишу заједнички чланак, чије је објављивање у мартовском броју магазина Foreign Affairs одмах предложио један члан Савета за спољне односе.

        Чланак је подигао велику прашину, али нико није поверовао у предвиђања аутора. Док је критику „Двадесеторке“ глобални естаблишмент примио са благонаклоношћу, размишљања о томе да би кроз пет-седам година могло да не буде ни „Седморке“ (тада још увек „Осморке“), изазивала су код елита у најбољем случају снисходљив осмех.

        Глобални либерални светски поредак је још увек деловао недодирљиво...

        Нуриел Рубини је у то време највише био забринут због судбине резервних валута (пре свега долара), указујући на очигледан проблем: „произвођачи“ тих валута обезбеђују ликвидност на светским тржиштима путем повећавања својих платних дефицита и раста државног дуга. Рубинијеве речи су почели да слушају тек 2015. године, када су почели преговори о увођењу јуана (валуте највећег држаоца западних дугова) у резервну корпу ММФ.

        А Бремер је гледао на проблем кудикамо шире. По његовом мишљењу, ствар није била само у томе што су све већа финансијска трења између земаља и региона. Он је упозоравао на пораст центрифугалних тенденција - свака земља је тражила решење за своје проблеме самостално, губећи веру у наднационалне институције и глобалну елиту.

        У мају 2012. године изашла је књига Ијана Бремера „Свака нација за себе: победници и губитници у свету G-0“. Она је за месец дана постала прво амерички, а затим и међународни бестселер.

        Аутор је 2013. године изменио и допунио своје дело и поново га издао под називом „Свака нација за себе: шта се догађа када нико не управља светом“. Књига је тада издата у Немачкој, при чему је у верзији на немачком добила оштрији наслов: „Вакуум власти. Победници и губитници у свету без вођства“.

        Упркос феноменалној популарности књиге, Бремерова теорија се још увек главним адресатима његовог дела - светским моћницима - чинила благо речено као прилично претеривање.

        Америчка Демократска партија је категорички одбијала да верује у пророчанства аутора „Велике нуле“. Барак Обама, који је тада водио предизборну кампању за други председнички мандат, активно је промовисао идеју трансатлантског трговинско-инвестиционог партнерства, које је до краја 2016. године требало да допуни, како се надао, транспацифички трговински споразум.

        Ветар је 44-том председнику САД дувао у једра, и он је тада негирао све што се није уклапало у његову визију света. Приметимо да је у то време дошло до сукоба Обаме са врхом војне обавештајне службе поводом рађања изузетно снажне терористичке организације на територији Ирака и Сирије (данас познате као Исламска држава).

       Међутим, Трамп се 2012. године још увек није кандидовао за председника. Тада је Обамин противкандидат био Мит Ромни, који је сматрао да је његова дужност, као истинског републиканца, да „покаже Русији где јој је место“.

        И тада Бремер и Рубини у серији интервјуа износе радикалне предлоге: да се Русија избаци из G-8, чак и из БРИКС. Те изјаве америчких аналитичара су у Русији доживљаване као нови покушај насртаја на земљу у духу старих добрих јастребова.

        Пошто сам пре читања тих интервјуа већ прочитао књигу о „Великој нули“, одмах ми је таква интерпретација изјава двају прилично рационално мислећих стручњака деловала сумњиво једноставно. Упоредивши аргументе из Бремеровог дела и каснијих интервјуа, својевремено сам (2012.) написао анализу узрока настанка тих интервјуа.

Нуриел Рубини

        Рубини и Бремер су скретали пажњу на своје интервјуе и предлагали рецепте за превазилажење турбулентног периода светске историје, који је, како су сматрали (и, по свему судећи, били у праву), неминован.

        Ијан Бремер је у својој књизи предвиђао да ће после пада светског поретка G-7/G-20 међународно уређење попримити један од следећих облика: G-0 (то јест, без икаквих алијанси), G-2 (САД - Кина, или „Чајмерика“), „концерт“ (покушај сарадње преживелих нација), „хладни рат 2.0“ (и то свих против свих), „свет региона“ (изоловани регионални савези, који слабо контактирају једни са другима), као и „џокер варијанта“ (нешто неочекивано, што ће помешати све карте).

        У каснијим радовима Рубини и Бремер су веће шансе давали G-0, али су се ипак надали да ће такозвану Чајмерику (G-2) ипак бити могуће спасти.

        Али, изгледа да није суђено. Новоизабрани председник САД, прихватајући многе рецепте Нуриела Рубинија, веома је одлучан, ако не да сруши, онда бар да снажно ослаби „Чајмерику“.

        Притом, како у свом недавном чланку у магазину Time пише Ијан Бремер (управо уочи форума у Давосу), рађа се барем привремена алијанса Вашингтон-Москва-Анкара. По чему то није „џокер варијанта“?

        Ево шта пише аутор: „Појављује се могућност настанка незабележене осовине САД-Русија-Турска... Главни задатак Трампа у Сирији је да претвори ИД у прах. Он не види никакав значај за америчке бираче у међународним споразумима и начелима које би Русија и Турска и њихови савезници у Сирији могли да прекрше. За Трампа је најважније да отклони претњу по САД“.

        И још: Њега брига за Украјину. Јер, он се не плаши да ће Руси анектирати Аљаску и да ће сиријске избеглице похрлити на обалу Северне Каролине. Он сматра да су то предности Америке. И због њих се неће извињавати“.

        Из тога Бремер извлачи закључак, обесхрабрујући за оне који су се спремали пут Швајцарске: „Чак и у Давосу би требало да постане јасно да је тријумфализам с краја хладног рата прошлост, као и претпоставка да ће либералне вредности неизбежно бити прихваћене у глобалним размерама“.

        Све би то требало да звучи као музика за уши руских патриота.

        Али, нисам случајно поменуо Бремерову књигу „Свака нација за себе“. У њој он даје прилично циничан савет лидеру који ће бити на челу САД у периоду „Велике нуле“.

        Ево шта он пише: „Вашинготн би требало да се помири са ограничењима своје доминације у свету ,Велике нуле’. Американци морају да се одрекну обавеза које више не могу да извршавају и да поново изграде моћ нације унутар земље“.

        И даље звучи као реалистична оцена настале међународне ситуације и део програма Доналда Трампа. Када не би било једног „али“!

        Под „обавезама“ које САД више не могу да извршавају подразумевају се не само улога светског полицајца, већ и државни дуг САД, о чему Бремер отворено пише.

        Нуриел Рубини је истог мишљења, називајући то „секундарном прерадом девизних резерви земаља с дужничким дефицитом“. Другим речима, долари и хартије од вредности у којима држе своју уштеђевину Немачка, Јапан, Кина, Русија и др. требало би да буду ревалоризовани по „реалистичном курсу“.

        Ако је свака нација за себе, онда међународне обавезе могу да се тумаче веома широко.

        Јасно је, такође, ко је сада главни адресат радова Рубинија и Бремера. То је нови председник САД Доналд Трамп. И пошто он „не види никакав значај за америчке бираче“ у поштовању међународног права у односу на сукобљене стране у Сирији, зашто би бирача требало да брине пљачкање страних поверилаца?

        Бремер у свом чланку уочи Давоса веома деликатно алудира на кинески фактор, помињући присуство кинеског председника на форуму и способности Кине да „одигра своју улогу у одржавању светског поретка“. Трампу се предлаже да бира: или ће основу света чинити „Чајмерика“ (а не осовина која укључује Москву), или ће сви којима Америка дугује морати да „опросте“.

        Администрација 45-тог председника је изигнорисала Давос, али уопште није сигурно да ће игнорисати савете Ијна Бремера и Нуриела Рубинија, које данас на Западу сматрају малтене пророцима.

        У таквом случају би „Велика нула“ за Русију могла да значи, поред осталог, обезвређивање свих девизних резерви и значајну ревалоризацију њених извозних производа.

        Од 2012. године није прошло мало времена, тако да се искрено надам да је неко у Русији узео у обзир ту варијанту.