Запад у свом интересу и данас мази Лењина и Троцког, а проклиње Стаљина

„РУШЕЊЕ СССР СМАТРАМ ЗЛОЧИНОМ И ЖЕЛИМ ДА ЗАШТИТИМ СОВЈЕТСКУ ИСТОРИЈУ ОД ПОДМЕТАЊА“

Мотор преврата Лав Троцки - називан и „Лењиновим пендреком“

  • Историчар Наталија НАРОЧЊИЦКАЈА: Ствар је у томе што Стаљин уопште није морао да се клања западној историји и прозирао је све планове својих западних партнера, умео је да их надигра. Зато га на Западу демонизују не због његових репресија, у којима није био на првом месту, већ због тога што је на месту сатрте Русије створио нову суперсилу, што је претворио земљу у геополитичку силу која је по снази била једнака целом Западу, претворио је у препреку на његовом путу
  • Најважнији резултат Јалте и Потсдама било је успостављање фактичког континуитета СССР у односу на геополитички ареал Руске империје у комбинацији са новостеченом војном моћи и међународним утицајем. Наша Победа је на месту велике Русије васпоставила силу способну да обузда тежње сваког ко би пожелео да свет учини униполарним
  • Не пљују на Западу само Стаљина. Шта се све не пише о Ивану Грозном, премда је Катарина Медичи - само током Вартоломејске ноћи - погубила више људи него он за 30 година! Он се притом свакодневно кајао, помињући сва имена из свог синодика убијених, а она се није кајала. Уосталом, нико се на Западу не стиди својих деспотских монарха, напротив, поносе се њиховим државничким актима

        КО ЈЕ био најкрволочнији диктатор у историји? Зашто руски западњаци проклињу Стаљина, а о Лењину и Троцком све више ћуте?

        Зашто стављају у исти кош тоталитарни режим у СССР и у нацистичкој Немачкој?

        О овоме је утицајни московски недељник „Аргументи и факти“ разговарао са директорком Европског института за демократију и сарадњњу, доктором историјских наука Наталијом Нарочницком.

        Нарочницкаја: - Одмах да вам кажем - ја нисам стаљинисткиња. Једини брат мога оца је убијен 1937. године, па је и мој отац дуго важио за „брата народног непријатеља“. Штавише, ја бољшевичку револуцију сматрам трагедијом васионских размера и волела би да је наша историја не познаје ни њу, ни Лењина, Троцког и Стаљина. Али, чињенице су ту.

        У верским ратовима протестаната и католика истребљена је готово трећина становништва Централне Европе под паролом „Побијте их све! Господ ће после сам препознати своје“.

        И у Кромвеловој диктатури током Енглеске револуције, и у револуционом терору гласника слободе, једнакости и братства - Робеспјера и Дантона, који су измислили гиљотину - у односу на број становника погубљено је знатно више људи него у Стаљиновом СССР-у. Само је у Вандеји 1793. убијено 250 хиљада људи, укључујући децу, а неки историчари сматрају да је број жртава достигао 400 хиљада - на 25 милиона тадашњег становништва Француске!

        Али, из неког разлога на Западу тих „подвига“ својих претходника баш и не воле да се присећају, него демонизују углавном Стаљинов режим. Тешко да је због тога што је Стаљин, за разлику од Кромвела, живео релативно недавно.

         • А шта је, по вашем мишљењу, разлог ћутања о Лењину?

Наталија Нарочницкаја

        - Ја сам још током перестројке осећала подвалу: њени идејни гуруи, делујући под заставом антикомунизма, некако су сувише доследно штедели ортодоксне бољшевике и ватрене револуционаре-максималисте. Они су прећуткивали терор Лењинове гарде, који је 1980-тих још увек био непознат јавности, јер би морали да рехабилитују објекат њихових злочина - „целовиту и недељиву“ Русију, а управо је она туђа свим љутим западњацима, који мрзе Стаљина, али не и Лењина и Троцког. 

        Мој отац, који је током револуције и грађанског рата био школарац од 11-16 година, причао ми је да је још страшније од Стаљиновог времена било Лењиново време. Сваку ноћ су из суседних зграда одводили час ђака, час инжењера, понекад и целу породицу, пуцњи ван града нису престајали. Од црвеног терора у периоду 1922-1924. погинуло је без суда и истраге много више људи него у Стаљиновим логорима.

        Суштински, „феномен 1937. године“ се по критеријумима репресије налази тек на другом месту после чудовишних двадесетих, нарочито када је у питању период 1922-1924. Али, међу жртвама током 30-тих су се већ нашли и сами рушиоци Русије. „Револуција као Сатурн прождире своју децу“ - речи Анатола Франса о Француској револуцији потврдила је у потпуности и наша историја.

        Пробајте да у круговима левичарске интелигенције дирнете Троцког, па чак и Лењина, уништиће вас. Али су од Стаљина направили отелотворење универзалног зла свих времена и народа.

        Ствар је у томе што Стаљин уопште није морао да се клања западној историји и прозирао је све планове својих западних партнера, умео је да их надигра. Зато га на Западу демонизују не због његових репресија, у којима није био на првом месту, већ због тога што је на месту сатрте Русије створио нову суперсилу, што је претворио земљу у геополитичку силу која је по снази била једнака целом Западу, претворио је у препреку на његовом путу.

        • А председник РФ Борис Јељцин је, говорећи почетком 1990-тих у Конгресу САД о СССР, рекао следеће: Комунистички идол, који је по целој земаљској кугли сејао социјалне тензије, мржњу и незабележену окрутност, утеривао је страх људској заједници...“

        - Рушење СССР видим као злочин и желим да заштитим совјетску историју од неоснованих критика. Из неког разлога, код нас се сматра да ако се човек с поштовањем односи према совјетској историји, он мора обавезно да слави и револуцију. Међутим, СССР моје генерације није био чиста реализација бољшевичке замисли, његова идеологија се веома мењала! Милиони совјетских грађана нису потомци љутих револуционара-рушилаца, они су потомци оних који су прилазили партији у рововима Стаљинграда. Они нису имали ништа заједничко са ватреним бољшевицима који су у женевским кафе-баровима замишљали светску револуцију.

        Али, најважнији резултат Јалте и Потсдама било је успостављање фактичког континуитета СССР у односу на геополитички ареал Руске империје у комбинацији са новостеченом војном моћи и међународним утицајем. Наша Победа је на месту велике Русије васпоставила силу способну да обузда тежње сваког ко би пожелео да свет учини униполарним. То је, пак, предодредило каснију „хладну“ борбу против њених резултата. Данас све већи геополитички притисак на својој кожи осећа већ некомунистичка Русија.

        Ви сматрате да Стаљина на Западу мрзе због повраћаја територије историјске руске државе. Зашто из истог разлога не мрзе друге ујединитеље руских земаља - Ивана Грозног, Петра Првог, друге руске цареве и царице?

        - И те како мрзе! Читајте познатог америчког стручњака за Русију Ричарда Пајпса. Његови историјски памфлети о Русији препуни су презира. Поглавље о монголској најезди препуно је алузија на ништавност и недостатак културе на Руси: „Да је Рус била богата и културна као… - затим следи набрајање држава - Кина, Персија итд. - Монголи би је окупирали, а пошто то није било тако, само су јој наметнули данак. Иако је тај Кијев по богатству и култури превазилазио многе западноевропске градове, само су италијански били испред. А ево шта је писао Енгелс, коме су успели да подигну споменик прекопута Храма Христа Спаситеља: Словени, тврдио је он, нису просто ништавни отпад историје, они су „свуда били угњетавачи свих револуција нација, никада нису имали сопствену историју и само су помоћу спољног јарма на силу подигнути на први ступањ цивилизације“. 

        А шта тек пишу о Ивану Грозном, премда је Катарина Медичи само током Вартоломејске ноћи погубила више људи него он за 30 година! Он се притом свакодневно кајао, помињући сва имена из свог синодика убијених, а она се није кајала. Уосталом, нико се на Западу не стиди својих деспотских монарха, напротив, поносе се њиховим државничким актима.

         Занимљиво је да су бољшевици себе сматрали настављачима дела Робеспјера и јакобинаца, који су и измислили „револуционарни терор“. А Запад уопште не тражи корене бољшевичког екстремизма у сопственој историји, код јакобинаца и верских фанатика крваве Реформације, већ код Џингис-кана!         

        Какве могу бити последице покушаја стављања у исти кош Стаљина и Хитлера?

         - Оне су очигледне. Зар се то већ не догађа? Данас се намеће поглед на свет који из корена мења све представе о ХХ веку и негира Русију као историјску појаву, између осталог, у смислу негирања победе СССР у рату против Хитлерове Немачке, а комунизам се ставља у исту раван са фашизмом. 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари