Викиликсови „домаћи издајници и слуге окупатора“

Објављено око 800 докумената насталих у Амбасади САД у Београду у протеклих осам година

• Педесетак година после Другог светског рата, на политичкој сцени Србије појавили су се многобројни партизански синови и понеко унуче - распоредивши се у такозване позиционе странке и (не)владине организације
• Група ових опозиционара је, као што су њихови очеви гледали у Москву као у божји престо, гледала у Вашингтон као свој спас да се дочепају власти у Србији
• У жељи да Србија добије демократију и одбаци дотадашњи систем и владавину брачног пара Милошевић-Марковић, нова политичка „елита“ је лако схватила како да дође до жељеног циља тј. до власти. Тај наук оставили су им родитељи и дедови
• Англо-Американци су, заједно са чланицама НАТО војног савеза 1999. године окупирали један део Србије док остатком диригују посредством својих миљеника окупљених у разним формама

Пише: Вељко Ђурић Мишина

      ДА су издаја и оговарање („цинкарење“) одавно познати код једног дела Срба (мада има тога и код других народа, али ме то не занима) лако је доказати примерима којима нема броја.

      У савремено доба о томе сазнајемо од оних којима се то одаје или оговара. У овом случају ради се о Американцима. Наиме, Викиликс је на свом сајту на Интернету ових дана објавио око 800 докумената насталих у Амбасади Сједињених Америчких Држава у Београду у протеклих осам година. Према београдској штампи, у здање у улици Кнеза Милоша код америчких дипломата, а то значи од портира до амбасадорке, улазили су многи - од курира политичких странака до председника Србије.

      О чему су све причали, погледајте Викиликс!

      Мене занима корен сличних збивања у историји.

_________________________________________

„Почело је атентатом на краља Александра Карађорђевића и министра унутрашњих послова Милорада Драшковића.“

_________________________________________

      Припадници Комунистичке партије Југославије су, у међуратном периоду (1918-1941), у обрачуну са противницима користили разне начине борбе. Готово од самог почетка постојања, Партија је одбила демократски начин политичке борбе у Народној скупштини и нижим државним инстанцама и окренула се терору.

      Почело је атентатом на краља Александра Карађорђевића и министра унутрашњих послова Милорада Драшковића. Држава је одговорила законском забраном постојања Комунистичке партије и њених активности.

      Комунистима је била највећа част да „раде“ за Совјетски Савез, Коминтерну и друга Стаљина. Зато је оним одабраним одлазак у Москву био животна награда. Тамо су похађали разне курсеве на којима су учили разне занате.

      У грађанском рату у Југославији 1941-1945. године, припаднике Југословенске војске у отаџбини, као и друге оружане снаге од Словеније до Јужне Србије, комунисти тј. партизани називали су слугама окупатора и домаћим издајницима. Термини су прилично незграпни али су имали знатног ефекта у народу захваљујући великој пропаганди.

      Педесетак година после Другог светског рата, на политичкој сцени Србије појавили су се многобројни партизански синови и понеко унуче - распоредивши се у такозване позиционе странке и (не)владине организације. У жељи да Србија добије демократију и одбаци дотадашњи систем и владавину брачног пара Милошевић-Марковић, нова политичка „елита“ је лако схватила како да дође до жељеног циља тј. до власти. Тај наук оставили су им родитељи и дедови!

      Тешко је реконструисати шта су све урадили како би организовали и извели свој преврат назван „петооктобарска револуција“. Кратки новински текст може да послужи реконструкцији тако што ће се навести неколико неоспорних чињеница.

__________________________________________

„(Холбрука) је интересовало како ћемо ми, као будућа власт у Србији, да размишљамо о Косову...“

__________________________________________

      Сукоби међу „револуционарима“ окупљеним о Демократској опозицији Србије (ДОС), коалицији коју су неки аналитичари својевремено окарактерисали као противприродни блуд - јер су њени чланови сакупљени, како прост народ каже, са коца и конопца - веома су захвални за анализе. Њихове изјаве треба само пажљиво читати и много тога ће бити јасно!

      У свим причама досманлијских „револуционара“ није спорно да је апсолутни вођа коалиције био Зоран Ђинђић. Од његова убиства није прошло довољно времена да историчари дају свој суд. За сада треба сакупљати речи његових најближих сарадника међу које спадају Владимир – Беба Поповић, Чеда Јовановић, Владан Батић, Миле Исаков, Ненад Чанак, Милан Ст. Протић, Весна Пешић и тд.

      Група ових опозиционара је, као што су њихови очеви гледали у Москву као у божји престо, гледала у Вашингтон као свој спас да се дочепају власти у Србији. Додуше, било је и оних који су повремено одлазили на курсеве по градовима у Мађарској. И у Лондон по савете и још по нешто.

      Има индиција да је са Англо-Американцима највише разговарао Ђинђић. Често је уз себе имао и понеког пратиоца. Додуше, било је прилика када су на ћабу одлазили групно. Тако је било и крајем новембра 1999. године.

      „Последње вечери нашег боравка били смо гости Ричарда Холбрука, на вечери у познатом хотелу 'Four Season'. На вечери су били присутни Аврамовић, Зоран Ђинђић, Зоран Живковић, Владан Батић, Веља Илић, Горан Свилановић и ја“ – објаснио је својевремено Милан Ст. Протић у својим мемоарима. Домаћина, тј. Холбрука је интересовало шта гости мисле о разним питањима, између осталог и о Косову и Метохији. „Интересовало га је како ћемо ми, као будућа власт у Србији, да размишљамо о Косову...“

__________________________________________

„Монтгомери је нудио разне врсте помоћи, па и новац. Стојановић није навео ко је све из ДОС-а био у Будимпешти и шта су све потписивали.“

__________________________________________

      Да су се дружења са Англо-Американцима наставила и касније, до 5. октобра 2000., додуше у Будимпешти и Букурешту, потврђује и текст Светозара Стојановића објављен 2003. године у београдском дневнику Глас јавности. Он признаје да је током лета 2000, тј. пред изборе у Србији заказане за 24. септембар, тајно одлазио у Будимпешту код Вилијама Монтгомерија, тадашњег високог америчког функционера и потоњег амбасадора у Београду.

      Монтгомери је нудио разне врсте помоћи, па и новац. Стојановић није навео ко је све из ДОС-а био у Будимпешти и шта су све потписивали.

      Англо-Американци су, заједно са чланицама НАТО војног савеза 1999. године окупирали један део Србије док остатком диригују посредством својих миљеника окупљених у разним формама.

      На крају остају два питања: Ако су они окупатори, како се називају њихове слуге? Слуге окупатора или домаћи издајници?

      Помоћ у одгонетању може се пронаћи у данашњој београдској штампи. У текстовима о садржају докумената Амбасаде Сједињених Америчких Држава.