Колико се Трампова Стратегија држи оног што од Америке траже „врховни регулатор“ и „непознати очеви“?
НОВА АМЕРИЧКА АДМИНИСТРАЦИЈА 5. ДЕЦЕМБРА ЛАНСИРАЛА СТРАТЕГИЈУ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ
Војна парада у Вашингтону
на Трампов рођендан
* ИЗ СТРАТЕГИЈЕ: Од краја Хладног рата, америчке спољнополитичке елите су веровале да је трајна доминација САД широм света у интересу наше земље. А ми треба да се бринемо о пословима других земаља само када њихове активности директно угрожавају наше интересе
* ИЗ СТРАТЕГИЈЕ: Наше елите су погрешно процениле спремност Америке да заувек носи глобално бреме иако амерички народ то не повезује са националним интересом
* ИЗ СТРАТЕГИЈЕ: Направиле су дубоко погрешну и деструктивну оријентацију на глобализам и такозвану „слободну трговину“ које су довеле до нестанка средње класе и индустријске базе од које зависи америчка економска и војна супериорност. Дозволиле су савезницима и партнерима да трошкове своје одбране пребаце на амерички народ
* Задатак који је вашингтонској администрацији доделио „врховни регулатор“, кога смо однедавно навикли да називамо „дубоком државом“, а можемо и „непознатим очевима“, супротан је ономе што је Трамп унео у Стратегију
* Можда је задатак „непознатих очева“ најјасније формулисан пре 30 година у чувеној доктрини Пола Волфовица, у којој се наглашава да је „први циљ Сједињених Држава да спрече поновну појаву још једног Совјетског Савеза, или било чега сличног, било где другде...“. И да је неопходно „одржавати механизам који одвраћа потенцијалне конкуренте од тога да чак и теже таквом циљу“
__________________________________________________________________
Aутор: Јуриј МИЛОСЛАВСКИ, писац
ТРАМПОВА Стратегија националне безбедности САД није се појавила изненада.
Тај манифест је свакако очекиван и по свом садржају.
Уводни пасус манифеста садржи ово:
„Од краја Хладног рата, америчке спољнополитичке елите су веровале да је трајна доминација САД широм света у интересу наше земље. А ми треба да се бринемо о пословима других земаља само када њихове активности директно угрожавају наше интересе. Наше елите су погрешно процениле спремност Америке да заувек носи глобално бреме иако амерички народ то не повезује са националним интересом. /…/
Направиле су дубоко погрешну и деструктивну оријентацију на глобализам и такозвану „слободну трговину“ које су довеле до нестанка средње класе и индустријске базе од које зависи америчка економска и војна супериорност. Дозволиле су савезницима и партнерима да трошкове своје одбране пребаце на амерички народ/…/.
Прва администрација председника Трампа доказала је да се, уз право вођство и праве изборе, све наведено, а и више од тога. могло и морало – избећи. Он и његов тим су успешно искористили снаге Америке да исправе курс и уведу нашу земљу у ново златно доба. Даље водити Сједињене Државе тим путем – главни је циљ друге Трампове администрације“.
Последњих деценија, задатак који је вашингтонској администрацији доделио „врховни регулатор“, кога смо однедавно навикли да називамо „дубоком државом“ – или, ако више волите, „непознатим очевима“, пратећи часописну верзију романа браће Стругацки „Насељено острво“ – био је супротан ономе што је наведено у манифесту од 5. децембра ове године.
Можда је задатак „непознатих очева“ најјасније формулисан пре 30 година у чувеној доктрини Пола Волфовица, убрзо након завршетка Хладног рата, који је изгледао победоносно за Америку.
Волфовиц је прогласио да је „први циљ Сједињених Држава да спрече поновну појаву још једног Совјетског Савеза, или било чега сличног, било где другде...“. Ниједна регионална сила не смр да има снагу и ресурсе „довољне да успостави регионалну или глобалну моћ“. И „морамо одржавати механизам који одвраћа потенцијалне конкуренте од тога да чак и теже таквом циљу“.
Волфовицова доктрина била је само последња у низу сличних које су прогласиле глобалну доминацију циљем спољне политике САД након 1941. године. Детаљна историја може се наћи у књизи Стивена Вертхајма „Свет сутрашњице: Рођење америчког глобалног примата“.
Додајем само да је постепено укључивање Сједињених Држава у европску геополитичку стратегију, чији је саставни део тријада „обуздавања-одбацивања-комадања“ Русије, почело већ крајем 19. века, током председничких мандата Гровера Кливленда и Бенџамина Харисона, тј. између 1885. и 1897. године.
Отад се процес само убрзавао, а у Санкт Петербургу су са тужним запрепашћењем посматрали како се вековни стратешки партнер, буквално од тренутка свог рођења, претвара или у конкурента (?!) или у противника (!?).
Из манифеста такође сазнајемо да је „председник Трамп самостално преокренуо више од три деценије погрешних америчких претпоставки о Кини: наиме, да бисмо отварањем наших тржишта Кини, подстицањем америчких компанија да инвестирају у Кину и премештањем наше производње у Кину, олакшали улазак Кине у такозвани 'међународни поредак заснован на правилима'. То се није догодило. Кина је постала богата и моћна/…/“.
Обавештени смо да је приоритет спречавање сукоба око Тајвана, у основи одржавањем војне супериорности. Такође да ћемо се придржавати наше дугогодишње изјављене политике према Тајвану, што значи да Сједињене Државе не подржавају никакву једнострану промену статуса кво у Тајванском мореузу“.
Даље смо обавештени да ће педесетгодишњи „историјски разлог за амерички фокус на Блиски исток постепено избледети и отићи у други план“. И даље:
„Желимо да Европа остане европска, да поврати поверење у своје цивилизацијске способности/…/. Недостатак самопоуздања је најочигледнији у односима Европе са Русијом. Европски савезници поседују значајну предност у тврдој сили над Русијом у готово свакој области, са изузетком нуклеарног оружја.
Услед руског рата у Украјини, односи Европе са Русијом су озбиљно ослабљени, а многи Европљани виде Русију као егзистенцијалну претњу. Управљање односима Европе са Русијом захтеваће значајно дипломатско ангажовање САД: како ради обнављања услова стратешке стабилности на евроазијском континенту, тако и ради смањења ризика од сукоба између Русије и европских држава.
Сједињене Државе су првенствено заинтересоване за брз прекид непријатељстава у Украјини како би стабилизовале економије европских земаља, спречиле ненамерну ескалацију или проширење рата, обновиле стратешку стабилност /у односима/ са Русијом и осигурале послератну обнову Украјине, што ће јој омогућити да опстане као одржива држава.“
Прескочимо дебату и пређимо на оно што нам се данас чини најзанимљивијим (промене су могуће већ сутра) у историји са манифестом од 5. децембра.
Трећег новембра 2025. године, независни политолог Алистер Крок објавио је аналитички преглед „Спољна политика САД у нереду: Да ли је Трампу дозвољено да склопи договор са Кином (али не и са Русијом или Ираном)?“
Крок цитира недавни извештај познате истраживачке, саветодавне и обавештајне корпорације РАНД, за коју наводи да је једна од „институција, чија је и сама сенка дуго утицала на спољну политику САД“, а за њену анализу наводи да је оспорила ароганцију Вашингтона из доба Хладног ратапрема Кини.
Додао је да се тај извештај „фокусира на забринутости због претње коју представља успон Кине, као последице оспорене доктрине да ниједан изазивач америчке хегемоније, било финансијски или војни, не може…“ бити толерисан, а то је у сржи америчке спољне политике“, главни закључак је да „Кина и САД треба да теже постизању modus vivendi“ кроз „међусобно признавање политичког легитимитета и ограничавање покушаја међусобног поткопавања, са његовим свођењем барем на разуман ниво“.
„РАНД такође препоручује да руководство САД напусти идеју „апсолутне победе“ над Кином и усвоји политику једне Кине и да престане са провоцирањем Пекинга војним посетама Тајвану, посебно усмереним на држање Кине на ивици.
Чим сам почео да радим на овом тексту, одлучио сам да одем на интернет-страницу RAND. Да још једном ишчитам анализу под насловом „Стабилизација америчко-кинеског ривалства“.
Али, та анализа је ишчезла. На њеном месту је писало: „Тај документ је опозван ради даљег разматрања“.
САД се деценијама придржавају исте спољне политике. Али, ко контролише америчку спољну политику?
