Милошевић: Албанци се јесу намножили, али им то не даје им право да отргну нашу светињу – Косово

ИНТЕРВЈУ РУСКОМ ПИСЦУ АЛЕКСАНДРУ ПРОХАНОВУ О ВАСКРСУ 1999. – ПРВИ ПУТ НА СРПСКОМ

* Данас се највећа, најсвирепија војна машина на свету, САД и деветнаест суперопремљених европских земаља, обрушила на нашу Србију. Хоће да нам одузму део наше територије – Косово. Намећу нам окупацију. Али ми не дамо Косово и одбацујемо окупацију. Нас могу да окупирају само ако нас победе. Али ми смо непобедиви! Наши војници се боре за слободу, а не за новац

* Најважнија лекција: сваки народ је дужан да брани своју слободу. „Нови светски поредак“ који су створили Американци покушава да покори цео свет, целу Земаљску куглу. Идеја владања светом, која је некада живела у старом Риму, Паризу и Берлину, данас се населила у Вашингтону

* Морамо чврсто схватити да САД немају други задатак, осим поробљавања целог света. Ми не желимо да будемо поданици САД, ми смо слободни. И то ћемо и остати. Нема цене коју нећемо платити за нашу слободу

* Американци су веровали да ћемо у првим данима бомбардовања подићи белу заставу и предати им Косово. Надали су се да ћемо се уплашити и испунити њихове услове. Али ми нећемо дати наше Косово! То је мала територија, али на њој се налази пет хиљада српских православних цркава. На Косову је и седиште нашег патријарха

*  Шта је НАТО очекивао? Да ћемо ми тек тако узети и предати им наше светиње? Када су на тој територији живели наши дедови и прадедови, тамо није било ниједног Албанца. Данас су само једна трећина становништва Косова Срби. Али то, да су се Албанци размножили таквом брзином, не даје им право да отргну нашу светињу – Косово

____________________________________________________________________

                „ПEЧАТ“ (број 878 од 9. априла 2026.) је први пут на српском језику објавио једини интервју који је председник Милошевић за време НАТО агресије дао руским медијима - Александру Проханову и листу "Завтра".

                Александар Проханов (1938) је један од најплоднијих савремених руских писаца и један од најагилнијих патриотских друштвених делатника, оснивач и главни уредник листа „Завтра“ (Сутра) од 1993, оснивач и лидер антилибералног Изборског клуба од 2012. Путин га је 2025. одликовао орденом Хероја рада.

                Проханов је предводио делегацију Народно-патриотског савеза Русије, коју је 12. априла 1999. примио Слободан Милошевић и том приликом му дао овај интервју, који је сутрадан објављен у листу „Завтра“ под насловом „Слободан Милошевић: „Срби се не могу сломити!““. То је био једини интервју који је Слободан Милошевић за време НАТО агресије дао руским медијима.

                Увршћен је у књигу-споменицу „Непобеђени“, која је у Москви објављена 2011, поводом 70 година од рођења Слободана Милошевића, а коју је саставио његов брат Борислав. Интервју се сада први пут појављује на српском језику.

                Те 1999, 12. априла је био други дан Васкрса. Тог истог дана, наша Савезна скупштина је донела одлуку о уласку СРЈ у Савез Русије и Белорусије, а већ 14. априла, Београд је посетио председник Белорусије Александар Лукашенко.

                Народно-патриотски савез Русије је 1996-2000. био главна патриотска снага у земљи, предвођена КПРФ, која је окупљала 150 партија и организација. Председник је био лидер КПРФ Генадиј Зјуганов, а међу осам копредседника у време НАТО агресије били су и Александар Проханов и још један члан „београдске“ делегације, чувени вајар Вјачеслав Кликов (1939-2006), председник Међународног фонда словенске писмености и културе и аутор споменика Светом Сави, који се од 2003. налази испред београдског Храма Светог Саве.

                У време посете делегације НПСР Београду, представници КПРФ су били у саставу Владе Јевгенија Примакова.

                                                                  В.К.

                Милошевић је неупоредиви вођа Срба. Народ га воли, поштује и узда се у њега. Са њим везују идеју одбране, са његовим именом повезују и очекивану победу.

                Његови дојучерашњи противници и политички опоненти данас се окупљају око њега. Пружају му руку и са лева и са десна: националисти, комунисти и десни радикали. Он личи на матицу у огромној кошници, на коју нападају осе-разбојници.

                Њега сваки пут склањају са линије ватре и одвозе из председничких резиденција у непознатом правцу, да НАТО обавештајци и београдска НАТО агентура не наведу на зграду у којој он борави крстарећу ракету.

                Ми смо хтели да видимо председника Слободана Милошевића и да му пренесемо најдубље поштовање руских патриота.

                Ми смо делегација Народно-патриотског савеза Русије (НПСР), која је у Београд донела писмо председника НПСР Зјуганова. У том писму, Зјуганов изражава своје дивљење српском отпору и нуди му моралну и политичку сарадњу. Залаже се за могућност што скоријег геостратешког савеза Русије и Србије.

                Поред мене, у нашој групи је био и генерал-пуковник Владислав Ачалов, члан Президијума НПСР. Он, мајстор специјалних операција и искусан падобранац, донео је искуство руских специјалних снага у Србију. Верујем да ће то искуство бити веома корисно српској војсци у случају копнене инвазије споља.

Александар Проханов

                У нашој групи је био и генерал Маљцев, корифеј противваздушне одбране СССР, најмоћније и најнепробојније на свету. Дошао је у Србију да истражи тактику српске ПВО, да проучи методе ваздушне борбе српских пресретача и истовремено предложи Србима свој концепт одбране ваздушног простора.

                Са нама је био и копредседник НПСР Вјачеслав Кликов, чувени руски вајар и почасни грађанин Новог Сада. Тамо стоји споменик Сергију Радоњешком, рад Кликова.

                Кликовљеве молитвене речи за победу српског оружја и одолевање сатанској пошасти послушала је ратујућа Србија.

                Међу нама је био и Херој Совјетског Савеза, падобранац Александар Салујанов. Представљајући православну руску војску, донео је своје предлоге за формирање руских добровољачких јединица.

                Са нама су дошли и Донски козаци, предвођени Николајем Козициним, атаманом Велике донске војске. Десетак козака који су стигли са њим донели су списак од неколико стотина донских добровољаца спремних да се придруже редовној српској војсци и буду брана на путу НАТО инвазије.

                Сви смо ми желели да видимо Милошевића, тражили смо сусрет са њим, желели смо да погледамо у очи председника који је одбијао налете немилосрдних НАТО армада.

                Тај састанак се догодио изненада, и није одржан у подземном бункеру или склоништу... Иако су ваздух Београда парале сирене за ваздушну опасност, наш састанак је одржан у велелепном дворцу, који је некада припадао београдској краљевској династији. Двор је био заклоњен процветалим дрвећем, окружен дивним пролећним вртовима и наш разговор се одвијао док је пирио пролећни мирисни београдски поветарац.

                Милошевић није изгледао уморно. Био је смирен, уздржан, гостољубив, благонаклон, изузетно пажљив и осетљив на све што смо му говорили.

                Примио је Зјугановљеву поруку из наших руку и пажљиво је прочитао. Пажљиво је гледао у плаве очи руског добровољца који је, прошавши Авганистан и Чеченију, понудио српском председнику своју храброст и своју спремност да се бори за Србију.

                Угостио нас је јаком и ароматичном шљивовицом, и ми смо стојећи наздравили у славу Србије, за сарадњу два велика словенска народа. После тога, господин председник је пристао да одговори на неколико мојих питања.

Генадиј Зјуганов говори 2011. на московској

промоцији књиге о Милошевићу "Нопобеђени"

                * Господине председниче, како оцењујете двадесетодневну битку коју Југославија води против НАТО агресора?

                - Данас се највећа, најсвирепија војна машина на свету, САД и деветнаест суперопремљених европских земаља, обрушила на нашу Србију. Историја се чудно понавља. У Првом светском рату постали смо жртве агресије Немачке и Аустроугарске. У Другом светском рату нас је напао Хитлер. И оба пута смо се борили и победили. У Србији у последњем веку није било генерације, која се није борила и проливала крв за слободу Отаџбине.

                Ми смо на таквом месту у Европи да непријатељ увек смера на нашу територију. Заузимамо стратешки положај на Балкану, где се стално, из године у годину, век за веком, сударају глобални интереси светских сила. Започињу ратови за контролу над овим простором. Ратују са нама да би нам одузели нашу слободу и нашу земљу. Али Срби изнад свега цене своју домовину и своју слободу.

                Хтели су да нам одузму део наше територије – Косово. Намећу нам окупацију. Али ми не дамо Косово и одбацујемо окупацију. Нас могу да окупирају само ако нас победе. Али ми смо непобедиви! Наши војници се боре за слободу, а не за новац. Ми бранимо нашу земљу, нашу историју, нашу природу. Ми бранимо нашу слободну будућност.

                Наравно, ми очекујемо помоћ од Русије. Сваки Србин са надом гледа на исток, тамо где руско сунце излази. Када је Бабурин био у Београду, рекао сам му: „Ако нам ви, Руси, помогнете, биће нам лакше да бранимо своју слободу. А ако нам ви не помогнете, биће нам теже да бранимо нашу слободу. Али ћемо је свакако одбранити.“

                Данас се непријатељ устремио на нас са неба, и ми одбијамо његове ваздушне армаде. Наравно, НАТО има надмоћ у ваздуху, са стотинама авиона који се крећу ка нашој територији из свих праваца – са копна, мора, севера, истока и запада. Да пробије наше системе ПВО, НАТО користи најсавременије електронске технологије, нову тактику и нове типове агресивних механизама.

                Они нас туку из даљине, оданде где не можемо да их досегнемо. Испаљују своје ракете и навођене бомбе на нас, а њихови пилоти нас чак и не виде. Али ми их ипак погађамо. За ових двадесет дана рата, оборили смо четрдесет два њихова авиона и сто деветнаест крстарећих ракета.

                Наша ПВО је посебно успешна у погађању њихових крстарећих ракета. Оне су релативно спора мета и лако их је оборити. Ако се не плашите Б-52, који долазе, ако се не плашите подморница које гађају нашу територију испод воде, онда можете обарати крстареће ракете. А наши оператери, пилоти и војници ПВО се не плаше.

                За ових двадесет дана стекли смо искуство у борби са НАТО. Када је почела НАТО операција, нисмо имали такво искуство. Данас, три недеље после почетка ваздушних борби, наше искуство нам омогућава да откривамо и предвиђамо путању лета НАТО ракета, и да их затим оборимо. Знамо навике непријатеља, његове јаке и слабе стране. Ловимо крстареће ракете и оне падају на земљу пре него што стигну до наших градова и објеката.

                Али, спремамо се и за копнену операцију. У извесном смислу, ми је очекујемо. За време те операције, НАТО ће морати да нам се приближи на пушкомет. Тада ћемо доћи у додир, досегнућемо их, и они ће тада изгубити јако много људи. Чим нам приђу, почећемо да их убијамо. Данас, као и пре педесет година, наша снага лежи у чињеници да се боримо на својој територији против непријатеља који нам је дошао издалека. И уништићемо га на нашем прагу. Непријатељ ће бити срушен и поражен.

                Српско друштво је сложено друштво. У њему је много различитих струја, партија и унутрашњих противречја. Али данас, оно се слило у једну целину. Данас нема партија и покрета... Постоји народ, народна војска и рат у ком морамо да победимо.

                НАТО каже да Србија спроводи етничко чишћење на Косову, да протерује Албанце из њихових домова. Али, то је лаж. Пре него што је почело бомбардовање, није било егзодуса албанског становништва са Косова. Под бомбама које не праве разлику између Срба и Албанаца, људи беже из својих домова. Градови се празне, и стотине хиљада људи, спасавајући своју децу и старије, беже у свим правцима. Избеглице су резултат НАТО бомбардовања.

                Наше војници не дирају цивиле. „Хуманитарна катастрофа“ на Косову о којој говори Запад – то је катастрофа народа засутог крстарећим ракетама и бомбама.

                * Господине председниче, по Вама, које лекције из тог рата треба да науче Срби? Које лекције треба да науче Руси? Које лекције треба да науче Европљани и људи целог света?

                Најважнија лекција: сваки народ је дужан да брани своју слободу. Историјско искуство нам говори: слобода се не поклања, слобода се осваја. За њу се пролива крв. „Нови светски поредак“ који су створили Американци покушава да покори цео свет, целу Земаљску куглу. Идеја владања светом, која је некада живела у старом Риму, Паризу и Берлину, данас се населила у Вашингтону.

                Сматрам да Руси данас не би требало да понове грешку Стаљина, који до последњег тренутка није веровао да ће Хитлер напасти СССР. Чак и у првим сатима изненадног рата, Стаљин је мислио да је тако нешто немогуће, да је бесмислено, апсурдно, грешка. Морамо чврсто схватити да САД немају други задатак, осим поробљавања целог света. Ми не желимо да будемо поданици САД, ми смо слободни. И то ћемо и остати. Нема цене коју нећемо платити за нашу слободу.

                Али овде у Србији, одбијајући инвазију НАТО, ми бранимо не само себе. Ми бранимо право свих држава света да остану независне. Данас нападају нас – сутра ће напасти неки други народ. Овде је линија одбране на којој се не бори само Србија, него и цео слободни свет. Управо зато су сви слободољубиви људи на Земљи уз нас. Нису само Русија, Кина, Индија, народи Африке и Латинске Америке са нама. Са нама су такође и пробуђени народи Европе, који збацују са себе, као страшну халуцинацију, туторство Америке и НАТО.

                Ми, Срби, одбацујемо свет у коме је већина земаља и држава поробљена. Поздрављамо и верујемо у свет равноправних и слободних народа. Ми Србију видимо само као део слободног и равноправног света.

                Помоћ коју нам Русија пружа је непроцењива. Разуме се, то је, пре свега, дипломатска подршка. Огромне дипломатске напоре које предузима Русија, идући и на погоршање односа са земљама НАТО, а понекад и жртвујући свој положај – ми веома ценимо.

                Али истовремено са дипломатском и моралном подршком, потребна нам је и друга помоћ – пре свега војно-техничка. Желимо да је добијемо што пре, док нам агресор не нанесе непоправљиву, неповратну штету. Надамо се тој помоћи јер је она легитимна. Право на такву помоћ је гарантовано Повељом УН, која каже да жртва агресије има право да рачуна на помоћ других држава.

                НАТО бомбардује углавном мирне, незаштићене циљеве у Србији. Бомбардовања нам не наносе војну штету нити војне губитке. Жртве су цивилно становништво, мирнодопски објекти, аутомобили са мирним путницима и возови који превозе обичне грађане. За све то време, од њиховог бомбардовања, наша војска је изгубила само пет људи. Све остале жртве су цивили. Управо против њих дејствује шест стотина НАТО авиона, и управо на њих је пало осам стотина крстарећих ракета.

                Током бомбардовања је порушено 150 школа. НАТО разара болнице, руши електране и уништава мостове. НАТО је злочиначки.

                Они називају рат против нас „ратом без ризика“. Амерички пилоти у кабинама тешких авиона негде далеко од Србије лансирају своје ракете, окрећу се и враћају у своје базе још пре него што ракете долете до наше територије. Наравно, ти пилоти не ризикују ништа.

                Међутим, човек који уништи жртву, а ништа не ризикује, не може се назвати војником – он је џелат.

Председник Белорусије Александар Лукашенко

дошао је у Београд усред агресије

                Мислим да ће војни блок НАТО умрети овде – у Југославији. Сада НАТО обележава педесет година свог постојања, али тај јубилеј неће обележити њихов тријумф. Обележиће га њихова жалост и срамота. За нас је велика част да одбијемо инвазију тако моћног непријатеља...

                Американци су веровали да ћемо у првим данима бомбардовања подићи белу заставу и предати им Косово. Надали су се да ћемо се уплашити и испунити њихове услове. Али ми нећемо дати наше Косово! То је мала територија, али на њој се налази пет хиљада српских православних цркава. На Косову је и седиште нашег патријарха. Шта је НАТО очекивао? Да ћемо ми тек тако узети и предати им наше светиње? Када су на тој територији живели наши дедови и прадедови, тамо није било ниједног Албанца. Данас су само једна трећина становништва Косова Срби. Али то, да су се Албанци размножили таквом брзином, не даје им право да отргну нашу светињу – Косово.

                * Господине председниче, Ви сте разговарали са руским добровољцем, који је са нама, и који је оставио свој дом и дошао овде, спреман да стане у строј са српским војницима. Шта мислите о идеји да руски добровољци учествују у сукобу?

                - Добровољац је неко ко, послушавши зов сопствене савести, добровољно иде да се бори. Зар неко може да има примедбе на то? Свако ко жели да дође у Србију као добровољац биће примљен са захвалношћу. Руски добровољци су се већ борили за слободу Срба 1992. године. Руски војници су се борили за слободу Југославије 1944-1945. Руски војници су у Србији увек наилазили на најтоплији, најдуховнији и најсрдачнији пријем.

                Када је после 1917. године поражена Бела армија, на челу са Врангелом, овде дошла, широм смо им отворили врата. Дали смо им хлеб и кров. Дозволили смо Русима да оснују своје школе и храмове. Врангел је сахрањен у Београду. Руси су увек били драги гости у нашој кући. Руски добровољци могу рачунати на љубав нашег народа и наше војске.

                - У своје време, ви Руси сте водили Отаџбински рат за ослобођење. Данас, ми Срби водимо свој Отаџбински рат. Уверавам вас - нећемо имати издајнике. Срби неће подићи беле заставе пред натовцима.

                Тим речима је Милошевић завршио разговор. Минут касније, ишли смо по пролећном Београду. У ваздуху су завијале сирене за ваздушну опасност. Амерички Б-52 су напуштали своје базе у Британији и кретали се ка континенту, у правцу Београда. А на мост преко реке Саве су излазила деца, старци, жене, студенти и професори. Носили су транспаренте, цвеће и музичке инструменте, спремајући се да поново постану живи штит за градски мост. Ходали су, шаљући у ваздух, ка смрти која се кретала ка њима, непобедиву енергију отпора.

                У Београду је Васкрс. У православним храмовима - празнична васкршња богослужења. Србија, која се идући крсним путем, успела на Голготу, неминовно ће васкрснути. А НАТО авиони и њихове крстареће ракете ће пасти у пакао на главе оних који су их послали на Београд.

                Александар Проханов

                Превео и приредио Владимир Кршљанин

                https://zavtra.ru/blogs/1999-04-1312

                https://www.pecat.co.rs/2026/04/branimo-sebe-i-pravo-svih-drzava-sveta/