Вуловић: Пезешкијан је по оцу Азербејџанац и син Курдкиње, али је ирански државник

НА БЛИСКОМ ИСТОКУ ЈОШ ТРАЈЕ ПРИМИРЈЕ КОЈЕ САМО КУПУЈЕ ВРЕМЕ

Техеран се овако опростио од

убијеног Али Лариџанија

* Ниједан човек у Ирану не делује сам, и свака прича о појединцу у том систему увек је прича о односима, па тако и ова води ка његовом председнику Масуду Пезешкијану и убијеном Али Лариџанију, човеку који није био ни симбол ни идеолог, већ механизам, вечити Ришеље иранске политике, онај који није владао али без кога се није могло владати

* У шиитском исламу, власт није ствар избора већ ствар истине, а истина није резултат договора већ наслеђа, и ту лежи суштинска разлика између система који се ослањају на људе и система који се позивају на нешто више од људи

* Срби су помно пратили рат, те су - иако са искуством сукоба са иранским војним елементима на тлу БиХ, и тешког ратног искуства са САД - ипак одабрали да им симпатије, између јудео-католичке војне коалиције (амерички протестанти уопште нису одушевљени ратом) и шиитске коалиције Ирана и његових проксија, буду више на страни Ирана

* Срби у својој бити и већини сматрају да живот - ако ниси повезан са нечим Вечитим - има само материјални и комформистички смисао. Тако нешто код Американаца нису успели да препознају а код Израелаца су осетили намерно извитоперење повезивања са Вечитим у циљу овоземаљског непрекидног искања још-још, макар то још бивало пуно крви и оних који не носе пушке

____________________________________________________________________

             Пише: Оливер ВУЛОВИЋ

             МАСУД Пезешкијан, некада тихи човек усред буке између империја и цивилизација, успео је својим напорним радом да, макар привремено, из сенке и дипломатским путем, заједно са министром спољних послова Абасом Арагчијем, уведе спор Ирана са САД и Израелом у оквире једне старе истине — да мир није одсуство рата, већ равнотежа која се стално изнова успоставља између моћи и правде, и да управо та равнотежа најчешће зависи од оних који немају формалну моћ, али умеју да разумеју њене границе.

             Овај кардиоваскуларни хирург, човек који није градио каријеру на идеологији већ на професији, Азербејџанац по оцу и син Курдкиње, у Ирану је препознат као неко ко не говори да би био слушан већ да би био разумљив, и у томе лежи његова предност у систему у коме се често више говори него што се разуме, јер једноставан језик у сложеним системима увек делује као претња онима који владају кроз маглу.

             Његова лична трагедија, губитак супруге и детета, није га учинила слабим већ га је лишила илузија, а човек без илузија у политици ретко постаје вођа, али често постаје онај који уме да преживи туђу моћ, јер је већ прошао кроз сопствени губитак.

             Али ниједан човек у Ирану не делује сам, и свака прича о појединцу у том систему увек је прича о односима, па тако и ова води ка Али Лариџанију, човеку који није био ни симбол ни идеолог, већ механизам, вечити Ришеље иранске политике, онај који није владао али без кога се није могло владати, јер у системима који почивају на равнотежи најважнији није онај ко говори, већ онај ко преводи између оних који не могу да се чују.

Масуд Пезешкијан

             Лариџани је био управо то, преводилац између тврде линије и дипломатског пута, човек који је омогућавао да систем не пукне под сопственом тежином, али сваки систем који почне да се плаши сопствених нијанси прво уклања преводиоце, јер они подсећају да постоји више од једне истине, а системи моћи не воле више истина.

             Када је дошао тренутак избора новог врховног вође, када је Моџтаба Хамнеи изашао из сенке у коју је годинама био склоњен, равнотежа је нестала, а када равнотежа нестане, моћ више не тражи оправдање већ послушност, и тада аргументи уступају место сили, јер сила не тражи да буде схваћена, већ да буде прихваћена.

             У таквом тренутку, када су структуре попут ИРЦГ постале видљивије од институција, када је сама чињеница да се о одлукама више не расправља него их се спроводи постала нова нормалност, посредници су постали сувишни, а сувишност у политици није стање већ пресуда која се само одлаже.

             И управо у том кратком вакууму, између старог које је нестајало и новог које још није било учвршћено, Пезешкијан и Арагчи су покушали оно што у историји ретко успева — да успоре догађаје који су већ кренули, јер дипломатија не зауставља ратове, она их само чини подношљивијим за оне који их не воде.

             Уз подршку Кине и Русије, уз опрезну и калкулисану улогу Европе, створен је предах који није мир, већ одлагање, јер сваки мир који не решава узроке сукоба само купује време, а време у политици никада није неутрално, оно увек ради за некога.

             Али иза свега тога стоји нешто што политика не може да реши, јер не припада њој, већ теологији.

             У шиитском исламу, власт није ствар избора већ ствар истине, а истина није резултат договора већ наслеђа, и ту лежи суштинска разлика између система који се ослањају на људе и система који се позивају на нешто више од људи.

             Имам, као наследник Мухамеда, није политичка функција већ метафизичка чињеница, непогрешиви ауторитет који не тумачи веру већ је оличава, и управо зато његово одсуство није само политички проблем већ теолошка празнина коју ниједан систем не може у потпуности да попуни.

             Мухамед Ал Махди, дванаести Имам, налази се у гајби, у стању одсуства које траје вековима, и управо у том одсуству настаје највећи парадокс савременог Ирана — држава која мора да делује у име онога ко није ту, јер не може да чека, али ни да замени.

Оливер Вуловић

             Класични шиитски теолози, од Shaykh al-Mufid до Nasir al-Din al-Tusi, поставили су границу која није остављала простор за произвољност, јер ако је Имам одсутан, онда је свака власт привремена, сваки рат ограничен, и свака одлука подложна сумњи, јер без непогрешивог ауторитета нема ни коначног тумачења.

             Хомеини је ономад покушао да ту празнину превазиђе револуционарно, да чекање претвори у деловање, да одсуство замени представништвом, али сваки покушај да се замени оно што је по дефиницији незаменљиво носи у себи ризик да изгуби управо оно што жели да сачува и то је оно што се у данашњем Ирану посматра као сукоб умерене и тврде струје.

             Савремени Иран се налази, између вере која ограничава и политике која не може да чека, између теологије која тражи стрпљење и државе која захтева акцију, између легитимитета који није потпун и моћи која не признаје ограничења.

             Зато рат који се данас води није више класични џихад у оквирима традиционалне шиитске мисли, већ политички рат који користи религијски језик као средство, јер када се изгуби јединство између вере и власти, остаје само језик који покушава да прикрије ту празнину.

             И управо у том простору стоје Пезешкијан и Арагчи, не као решење, већ као баланс, људи који не покушавају да разреше противречности већ да их учине подношљивим, јер у систему који више није сигуран на чему почива, највећа вештина није променити га, већ спречити да се распадне.

             Срби су помно пратили овај сукоб те су - иако са искуством ратних сукоба са иранским војним елементима на тлу БиХ, и тешког ратног искуства са САД - ипак одабрали да им симпатије у овом сукобу, између јудео-католичке војне коалиције (амерички протестанти уопште нису одушевљени овим ратом) и шиитске коалиције Ирана и његових проксија, буду више на страни Ирана.

              Срби у својој бити и већини сматрају да живот - ако ниси повезан са нечим Вечитим - има само материјални и комформистички смисао. Тако нешто код Американаца нису успели да препознају а код Израелаца су осетили намерно извитоперење повезивања са Вечитим у циљу овоземаљског непрекидног искања још-још, макар то још бивало пуно крви и оних који не носе пушке.