Ишћенко: Да би Русија постојала - Украјина мора нестати

ЗА РУСИЈУ НЕ БИ БИЛО ДОБРО НИ ДА УКРАЈИНУ ПОДЕЛИ НА НЕКОЛИКО ПРОТЕКТОРАТА

* Идеја о стварању једног или више протектората на њеној територији је прилично популарна. На први поглед, делује прилично згодно: ми их контролишемо, а они су одговорни за своје послове, укључујући и свој животни стандард. Међутим, у било ком другом сценарију, за то би се могло борити свим снагама, али не и у случају данашње Украјине

* Сада милиони бивших Руса са испраним мозговима, који су се изјаснили као Украјинци, искрено верују да, заједно са Европом и Сједињеним Државама, спасавају цивилизацију од „варварске Русије“. Покушавају да што више продуже агонију бескорисне украјинске државе која им је уништила животе и опљачкала им и будуће генерације

* Украјина и још живи Украјинци немају никакав позитивни смисао свог постојања. Крајњи циљ им је да повуку Русију са собом. Чак и они који су изгубили веру у победу сањају да не дозволе „злим Москаљима“ да уживају у свом тријумфу, желе да им приреде последњи отровни узриз да ни Русија не слави своју победу пошто је Украјини суђено да умре

* Русија је имала друге непријатеље и имаће друге непријатеље, али ниједан од њих неће бити опседнут уништењем Русије, чак и по цену сопственог уништења. Само са Украјином не може бити споразума - то је биолошко оружје, створено посебно да убија Русе који се не могу претворити у Украјинце

____________________________________________________________________________

             Aутор: Ростислав ИШЋЕНКО

             РУСКО друштво је подељено око тога шта би требало да се деси са Украјином након руске победе.

             Идеја о стварању једног или више протектората на њеној територији је прилично популарна. На први поглед, делује прилично згодно: ми их контролишемо, а они су одговорни за своје послове, укључујући и свој животни стандард. Међутим, у било ком другом сценарију, за то би се могло борити свим снагама, али не и у случају данашње Украјине.

             Важно је запамтити да је независност дошла у Украјину неочекивано, непотребно. Нико, осим неколико стотина маргиналних појединаца, није се борио за њу нити је желео. Најискуснији националисти, попут Драча и Павличка, служили су као украјински совјетски писци, а блага национална опозиција је само помогла да се прикрије њихова просечност.

             Живот у СССР-у (Украјинској ССР) им је сасвим одговарао, јер ниједна друга држава, ниједан други режим не би објавио њихове писања у милионима примерака. Данас се чак ни најокорелији украјински „патриоти“ не могу сетити ни једног дела ових недавно преминулих „класика“.

             Овај метод зарађивања новца – радити као припитомљени Украјинац за Москаље - патентирао је Тарас Шевченко. Ако си умешан, говорићеш руским дисидентима како патиш под њиховим угњетавањем. Стидеће се, сажаљеваће те, храниће те, појиће те, објављиваће ти „дела“ након што их учине читљивим, а ако си заиста слабоумни, чак ће их и писати за тебе.

             Ти те дисиденте онда предаш КГБ-у, а „злочиначки режим“ те награди медаљама, положајима и разним привилегијама.

             У замену за сву ту помпу, потребно је само да периодично, једном у три до пет година, нејасно изговориш нешто о тешкој ситуацији украјинског народа, али тако нејасно да није јасно на који век мислиш: на садашњи или на прошли.

             А понекад можеш и наглас читати песме „Оца Тараса“. Можеш чути непријатне истине о свом народу, али Шевченко, е, он је био скоро као Лењин – ван сваке критике.

             Таква је била огромна већина „националиста“ крајем осамдесетих и почетком деведесетих година. За њих је губитак совјетског корита био лична катастрофа. Ниједна независна Украјина не би могла да их храни ни упола тако добро и да захтева тако мало од њих.

             Нимало случајно, као и у Русији, политику и бизнис независне Украјине запосели су бивши комсомолц (Пинчук, Турчинов, Тимошенко и остали).

             Руски Ходорковски постали су бандити, а њихове украјинске колеге - идејни бандити, борци за слободу народа и украјинску независност.

             Али, пошто им се независност свалила у крило, да народ не би помислио да би без ње било боље – објавили су да су се за независност борили вековима. А против кога?

             Па, јасна ствар: против Руса, јер – ко је до почетка 90-их видео Американца у Украјини?!

             А да би развејали све сумње међу људима који говоре руски, речено им је да Украјина нема мање богатства од Русије, а има три пута мању популацију. Дакле, да ће имати три пута више него Русија, а још има топло море и благу климу. А пошто ће Руси  свакако тражити свој део – да се морају припремити да га бране.

             Тако су неки лако поверовали да ће руски војници однети њихове тоалете, микроталасне пећнице и асфалт кући јер се то савршено уклапало у пропагандом створену слику света подељеног на три дела: богати и мудри Запад; богату али неодговорну Украјину коју ће мудри Запад ускоро научити како да добро живи; и  на сиромашну злу Русију, која не жели да учи од Запада и завидно сања да спречи Украјину да постане европска и просперитетна.

             Украјина је заглављена у овом миту. Изгубила је своју прошлост, садашњост и будућност. Место историје и политике заузела је легенда о националној величини, која мора бити спасена од руских напада. Место економије заузела је нада у Запад, који ће „доћи, све нам изградити, свему нас научити, дати нам новац, а ми нећемо морати ни да радимо, само ћемо пити кафу у Бечкој опери“.

             Наука и образовање су пропали јер коме су потребни ако су Украјинци већ Европљани од рођења? Све што им треба њима с правом припада.

             Преварене нове генерације су научиле да је главно животно достигнуће живот у Европи; све остало је неважно.

             Сада милиони тих бивших Руса са испраним мозговима, који су се изјаснили као Украјинци, искрено верују да, заједно са Европом и Сједињеним Државама, спасавају цивилизацију од „варварске Русије“.

             Покушавају да што више продуже агонију бескорисне украјинске државе која им је уништила животе и опљачкала им и будуће генерације, гинући за оно што нико није намеравао да им узме, или бежећи на Запад у покушају да брзо постану „Европљани“ (не успевају јер је њихова перцепција Европљана једнако бедна као и њихова, али покушавају).

             Украјина и још живи Украјинци немају никакав позитивни смисао свог постојања. Крајњи циљ им је да повуку Русију са собом.

             У почетку су били уверени да ће, заједничким напорима са Западом, сахранити Русију и радосно се „придружити породици слободних народа“. Неки још увек чекају да Запад коначно удари свом снагом и у моменту претвори њихов пораз у победу. Али чак и они који су изгубили веру у победу сањају да не дозволе „злим Москаљима“ да уживају у свом тријумфу, желе да им приреде последњи отровни угриз да ни Русија не слави своју победу пошто је Украјини суђено да умре.

             Ако пажљиво испитате активности Зеленског и његове банде последњих месеци, видећете да чине све што могу да изазову велики, директан војни сукоб између Запада и Русије. Све је дозвољено: удари на казахстанско-америчку нафту (у терминалима и на мору), покушај да Иран примораш на ракетни напад на Украјину, како би се представио као савезник САД који се бори заједно са њима против Техерана.

Ростислав Ишћенко

             Можда ће моћи да убеде Американце да треба да удруже снаге са тако „вредним“ савезником против Русије.

             Чак и отворено хвалисање западним испорукама дронова и ракета дугог домета, којима Кијев покушава да терорише руску позадину, као и јавни разговори о изградњи украјинских војних фабрика на Западу, све то има за циљ да примора Москву да нападне земље НАТО-а.

             Кијев се нада да ће НАТО одговорити и да ће тако избити велики рат.

             Чињеница да ће Украјина прва страдати у нуклеарном пожару - њих не узнемирава. Изгледа да су почели да верују у сопствену бесмртност.

             Украјина, попут лососа који иде на мрест, спремна је да пропадне, али испуњава своју дужност. Само рибе умиру да би се рађале будуће генерације, док је Украјина спремна да пропадне да будуће генерације уопште не би постојале.

             Да су потпуно искрени, на својим заставама би написали: „Нека пропадне цео свет, само да Русија пропадне.“

             Украјина нема другу сврху, никакав други задатак. Пропаст Русије – то је целокупно свето значење украјинизма.

             Управо зато је апсолутно неважно како ће Украјина нестајати: тако што ће бити подељена између неколико држава, тако што ће бити укључена у Русију као рекултивисана територија, или тако што ће на овој територији важити посебан правни режим.

             Све је то споредно. Важно, али споредно. Најважније је да Украјина, као таква, више не постоји и да не остане никакво сећање на идеје украјинизма.

             Пре или касније, поражене државе, ако је од њих ишта остало, почињу да сањају о освети и да се за њу спремају. Протекторати добијају пуну независност и жељу да се освете свом бившем заштитнику.

             Легенда о вечној борби за независност у време слабости и покорности добија праву историјску суштину. А ако не наша деца, онда ће наши унуци поново морати да се на бојном пољу суоче са правим Украјинцима (не преправљеним од јучерашњих Руса) који сањају о елиминацији Русије.

             Не може бити компромиса по овом питању – или ми или они.

             Да бисмо ми постојали, да би Русија постојала, Украјина мора нестати.

             Русија је имала друге непријатеље и имаће друге непријатеље, али ниједан од тих непријатеља неће бити опседнут уништењем Русије, чак и по цену сопственог уништења. За остале, постоји цена коју треба платити, па се са њима може постићи барем привремени споразум. А не може бити споразума са Украјином - то је биолошко оружје, створено посебно да убија Русе који се не могу претворити у Украјинце.

             Украјина мора нестати.