Мирзајан: Русија забила два ексера у ковчег америчког светског поретка, Иран забија – трећи

ТРАМП СЕ СУОЧИО СА СИТУАЦИЈОМ ДА НИКО ОКО АМЕРИКЕ НЕЋЕ ДА МУ ПОМАЖЕ ПРОТИВ ИРАНА

 

* Европа може остати по страни и чак се (у случају промене руководства) прилагодити новим форматима међународних односа. Она је одавно иживела свој империјални дух и постала опортунистичка цивилизација

*Америка, међутим, и даље себе сматра империјом која мора да одржи свој статус и свој „поредак заснован на правилима“ - што је дуже могуће. Она верује – можда и исправно – да ако се ирански ексер не извуче и не сломи, коначно ће за њим бити закуцан кинески. А са њиим се,  наравно, ништа не може учинити

* Зато Трамп тражи начин да испреговара са Иранцима да сами извуку онај свој ексер. Обећава да ће се у том случају вратити поштовању споразума. А од њих очекује да се врате поштовању правила, не одустајући од свог нуклеарног програма, само оставивши Ормуски мореуз и блискоисточне монархије на миру.

* Али, Иранци живају у уништавању западноцентричног света. И ко може да их за нешто криви?

____________________________________________________________________

             Аутор: Геворг МИРЗАЈАН

             ТРАМП већ месецима тражи излаз из иранске пат позиције. Потписује разне меморандуме, даје претеће изјаве, смењује прекиде ватре са бомбардовањима великих размера и грди Европљане због недостатка помоћи.

             Неки стручњаци сматрају такво понашање нелогичним. Зашто постављати захтеве Европљнима ако то није њихов рат? Зашто захтевати денуклеаризацију од Техерана ако је већ јасно да денуклеаризација Иранаца неће бити могућа? Поготово што Техеран има право на то према Споразуму о неширењу нуклеарног оружја.

             На крају, најважније питање: ако се Трамп плаши покретања рата великих размера (за који нема ни снаге, ни политичког капитала, на крају крајева, ни времена), зашто онда једноставно не прекине непријатељства, без икаквих уговора или споразума? Поготово што су Иранци већ јасно ставили до знања: ако Сједињене Државе престану да пуцају на њих, престаће и они да ракетирају америчке положаје у Заливу.

             Да, то би био понижавајући пораз – али тешко да би био више понижавајући него у случају са Авганистаном, а тим пре са Вијетнамом.

             Да, вредност Сједињених Држава као савезника блискоисточних монархија би опала – али чак ни тада, оне не би тражиле алтернативу.

             Да, Иран ће остати нуклеаран, али ће ионако бити нуклеаран.

             Да, одлазак ће бити ударац Трамповом рејтингу, али ако амерички председник, на пример, успе да заузме Кубу пре новембарских избора, надокнадиће све своје губитке рејтинга. Јер, за америчку јавност је заузимање Острва слободе јдалеко важније од било каквих блискоисточних послова.

             Међутим, Трамп то одбацује. Не зато што је глуп или тврдоглав, већ зато што је сада у иранској кампањи много више на коцки од његовог личног статуса или чак иранског нуклеарног програма.

             Читав западноцентрични светски поредак је на коцки у тој кампањи.

             Иран сада закуцава трећи ексер у ковчег западног поретка – након два руска.

             Када је 2014. и поново 2022. године колективни Запад увео антируске санкције – чак покушавајући да потпуно искључи Русију и Русе – то није чиниоо из неке велике љубави према Украјини. И чак не толико ни из неке дубоко укорењене русофобије.

             Западне земље су биле вођене потпуно трезвеном рачуницом. Њихови званичници и стручњаци су  настојали да казне Русију због њеног демонстративног одбијања да се придржава западних правила. Због чињенице да је Москва не само ставила своје националне интересе изнад „међународних правила“ већ је те интересе бранила и силом.

             И док су војне акције Русије 2008. године углавном биле игнорисане (чак је Запад био приморан да јавно  призна да је Михаил Сакашвили први напао Јужну Осетију и руске мировњаке), догађаји након кијевског Мајдана, а посебно почетак Специјалне војне операције, доживљавани су као војни изазов целом западном свету.

             Знали су: ако руске потезе оставе без одговора и некажњене, то ће моћи да понове и друге велике силе, пре свега Кина, која има доста спорних територија са америчким савезницима и целу отцепљену провинцију Тајван.

             Међутим, кажњавање Русије није успело. Санкције нису зауставиле Специјалну операцију, баш као што ни западна помоћ није помогла режиму у Кијеву.

             У међувремену, амерички стратези су се уверили да мере против руске економије неће одвратити оне који желе да следе руски пут, а друго – да је Русија, на крају крајева, суперсила са колосалном резервом снаге и способношћу да ескалира сукоб до нуклеарног.

             Међутим, сада се чини да Иран, ненуклеарна, само регионална сила, закуцава нови, трећи ексер у ковчег америчког светског поретка.

             Инспирисани руским примером и ослањајући се на приоритет самоодбране, Иранци су урадили оно што је Русија, из објективних и хуманитарних разлога, одлучила да не уради.

             Извели су низ удара на земље у региону, чију инфраструктуру САД користе за напад на Иран (користећи чињеницу да те земље нису чланице НАТО-а).

             Сједињене Државе се сада суочавају са ситуацијом у којој земље које оне номинално штите криве Америку за иранске ударе и нису спремне да узврате Техерану. Другим речима, одбијају да „колективно казне агресора“.

             Штавише, Иран је искористио нешто што је Русији недостајало скоро 1.000 година (од крсташких ратова и пада вредности руте од Варјага до Грка) – постојање две главне глобалне бродске артерије у близини своје територије: трговачке руте „из Европе у Азију“ (преко Суецког канала и Баб ел-Мандебског мореуза), као и Ормуског мореуза, кроз који лавовски део блискоисточне нафте улази у свет.

             Техеран је ефикасно блокирао Ормуски мореуз (наводећи да ће чак и након што буде деблокиран, наплаћивати путарину за бродове који пролазе кроз део мореуза који сматра својим територијалним водама – иако му међународно поморско право на то не даје право), а такође је запретио да ће блокирати и другу артерију.

             Још једном, САД се налазе у ситуацији у којој други прихватају акције Ирана као датост. Са критиком, са негодовањем – али истовремено, са потпуним неспремношћу да било шта предузму поводом тога.

             Чак и наизглед кључни амерички саучесници у западноцентричном светском поретку – Европљани – стоје по страни. Они то не сматрају својим ратом. Или зато што су из руског примера научили да је узалудно кажњавање некога ко је спреман да учини све да би одбранио свој суверенитет, или зато што су се већ помирили са чињеницом да је процес закуцавања ексера у западноцентрични поредак незаустављив.

             Међутим, САД се нису помириле са тиме. Европа може остати по страни и чак се (у случају промене руководства) прилагодити новим форматима међународних односа. Она је одавно иживела свој империјални дух и постала опортунистичка цивилизација.

             Америка, међутим, и даље себе сматра империјом која мора да одржи свој статус и свој „поредак заснован на правилима“ - што је дуже могуће. Она верује –можда и исправно – да ако се ирански ексер не извуче и не сломи, коначно ће за њим бити закуцан кинески. А са њиим се,  наравно, ништа не може учинити.

             Зато Трамп тражи начин да испреговара са Иранцима да сами извуку онај свој ексер.

             Обећава да ће се у том случају вратити поштовању споразума. А од њих очекује да се врате поштовању правила, не одустајући од свог нуклеарног програма, само оставивши Ормуски мореуз и блискоисточне монархије на миру.

             Али, Иранци још увек не сарађују. Уживају у уништавању западноцентричног света.

             И ко може да их за нешто криви?