Ишћенко: Могуће је да ће Запад наставити сукоб са Русијом и након свог пораза у Украјини

КИНА ЈЕ ФАКТИЧКИ ВЕЋ УСПОСТАВИЛА КОНТРОЛУ НАД ЕВРОПОМ КОЈА ЈЕ ТО СХВАТИЛА ПРЕКАСНО

* Први пут за 25 година, Русија је стекла територију добровољним прекрајањем граница постсовјетског простора. Први пут и продемонстрирала Западу спремност да употреби силу не само као одговор на стране нападе, не само у одбрани, већ и у нападу. Фебруар 2022. је, заправо, рођен у марту 2014. године

* Од тада, већ тринаесту годину, Русија тражи фундаменталну прекретницу у геополитичком сукобу. Много тога је постигнуто, али сама прекретница се још није догодила. У Другом светском рату је почела са битком за Москву (30. септембар 1941. – 20. април 1942.) и завршила се битком код Курска (5. јул – 23. август 1943.). Дакле, трајала је скоро две године

* С обзиром да је у садашњој конфронтацији само стратешко геополитичко повлачење трајало 25 година, не бих се изненадио да овог пута битка за фундаменталну прекретницу потраје 20-25 година. Али, прво, то не значи да ћемо морати да се боримо у Украјини 20 година. Ова фаза наше историје се већ завршава. У принципу, завршила се 2025. године, али Запад вештачки продужава агонију Кијева

* Тренутно се води борба да се спречи да се пост-украјинска фаза конфронтације прошири изван периферних сукоба (Балтик, Закавказје, Молдавија) ​​и ескалира у врући европски рат, који би глатко прерастао у нуклеарни светски рат

_______________________________________________________________________

               Aутор: Ростислав ИШЋЕНКО

               ЗАПАДНА министарства спољних послова процењују да Кина настоји да успостави „регионалну доминацију над Европом“.

               Међутим, Кина је већ практично успоставила доминацију над Европом која је то схватила прекасно.

               Кина је у тешкој позицији: њена економија, чије су годишње стопе раста од 10% остале у прошлости, постаје депресивна јер је домаћа потрошња недовољна. Стога, Кина агресивно тежи страним тржиштима.

Европска унија, са својих 450 милиона становника и високом куповном моћи, укусан је залогај за Пекинг, па половина кинеског извоза иде у САД и ЕУ.

               Кина у односима са САД и Европом има озбиљне конкуренте. То су Вијетнам, Индија и посебно Бангладеш. Поређења ради, просечна плата у Бангладешу је око 120 долара, док је у Кини 1.200 долара, тако да су трошкови производње у Бангладешу 10 пута нижи.

               У великим западним продавницама, етикете „Произведено у Кини“ све више замењује „Произведено у Бангладешу“...

               Пекинг званично проглашава неутралност и на државном нивоу се уздржава од директних испорука готовог смртоносног оружја и наоружања. Међутим, Кина остаје велики испоручилац такозване робе „двоструке намене“ (микроелектроника, дронови, мотори, компоненте и материјали) и Украјини и Русији.

               Не мислим да ће Кина постати најбогатија на свету, неће јер има колосалне дугове.

               Нема званичних података; кинеска економија је изузетно затворена, а Светска банка своје податке приказује са звездицом. Стога се може само нагађати о стварном стању. Ипак, ситуација тамо је очигледно тешка, а независни економисти процењују да би дуг Кине могао бити: домаћи – преко 42 билиона долара, а страни – преко 80 билиона долара.

               Кина има и огроман балон у сектору некретнина: приближно 80 милиона празних станова. Тамо постоје читави „градови духова“.

               Године 1989, од 25. маја до 9. јуна, одржан је Конгрес народних посланика СССР-а. Те две недеље су одредиле не само однос снага у унутрашњој политици земље за наредне године, већ и геополитичку равнотежу за деценије које долазе. Од тог тренутка, СССР, а затим и Русија, повлачили су се све до марта 2014. године.

               Не без заштитних акција, попут инвазије падобранаца на Приштину 12. јуна 1999. године, Путиновог говора на Минхенској конференцији о безбедности 10. фебруара 2007. године или присиљавања Грузије на мир 7-12. августа 2008. године, Русија се повукла, демонстрирајући спремност за борбу и преговоре, али не и форсирање догађаја због своје слабости у поређењу са уједињеним Западом.

               Први пут за 25 година, Русија је стекла територију добровољним прекрајањем граница постсовјетског простора. Спремност за преговоре је била декларисана и раније, али је Русија први пут демонстрирала Западу спремност да употреби силу не само као одговор на стране нападе, не само у одбрани, већ и у нападу.

               Фебруар 2022. је, заправо, рођен у марту 2014. године.

               Од тада, већ тринаесту годину, Русија тражи фундаменталну прекретницу у геополитичком сукобу. Много тога је постигнуто, али сама прекретница се још није догодила.

               Да будем јаснији: фундаментална прекретница у Великом отаџбинском рату почела је битком за Москву (30. септембар 1941. – 20. април 1942.) и завршила се битком код Курска (5. јул – 23. август 1943.). Чак и у том динамичном рату, битка за прекретницу трајала је скоро две године.

               С обзиром да је у садашњој конфронтацији само стратешко геополитичко повлачење трајало 25 година (1941. године смо се повлачили шест месеци, а затим још шест месеци 1942. године), не бих се изненадио да овог пута битка за фундаменталну прекретницу потраје 20-25 година.

               Али, прво, то не значи да ћемо морати да се боримо у Украјини 20 година. Ова фаза наше историје се већ завршава. У принципу, завршила се 2025. године, али Запад вештачки продужава агонију Кијева, иако већина западних политичара већ разуме да то неће решити њихове проблеме и да ће морати да бирају између геополитичког решења под руским условима и уласка у отворену војну конфронтацију сами, без икаквих посредника.

               Друго, у овој фази, Запад генерално није спреман да попусти без даље борбе. Прекретница ће доћи када Запад дође до закључка не само да је победа немогућа, већ и да је пораз неизбежан. Тада ће почети завршна фаза – мирно решење у облику дуготрајних преговора, испрекиданих краткорочним избијањима периферног насиља.

               У ствари, тренутно се води борба да се спречи да се пост-украјинска фаза конфронтације прошири изван периферних сукоба (Балтик, Закавказје, Молдавија) ​​и ескалира у врући европски рат, који би глатко прерастао у нуклеарни светски рат.

               За Русију је важно да Запад настави да покушава да је економски надмудри, без упуштања у отворену војну конфронтацију. Мање провокације које укључују жртвовање неких од постсовјетских граничних држава се не рачунају – Запад је проћердао своје главне ресурсе у Украјини.

               Проблем сада није у томе... Русији су најближе озбиљне војске пољска и турска. То су војске НАТО пакта, а НАТО не може себи приуштити бесмислени губитак у сукобу са Русијом – блок би остао без европске војне компоненте. Стога, ширење сукоба ван Балтика (такође под контролом НАТО-а, али не посебно вредног) директно води ка нуклеарној кризи.

               Међутим, саме Турска и Пољска још увек нису жељне да се директно боре против Русије.

               Након коначног пораза Украјине, највише што се може исцедити од Запада јесте дуготрајна сесија преговарања на ивици војног сукоба (могуће са провокацијама и жртвовањем постсовјетских пограничних држава како би се тестирала спремност Русије да иде до краја).

               На почетку преговарања, Запад ће одбацити статус кво и захтевати „повратак граница из 1991. године“, али нема снаге да инсистира на свом.

               Колико ће још трајати Украјина и када ће Европска унија банкротирати?

               Како Запад губи тло у другим регионима планете и клизи у економску катастрофу, постоји шанса за преговоре о мировном споразуму заснованом „ко шта контролише, то ће задржати“.

               То ће бити признање од стране Запада нове геополитичке реалности, нових граница и почетак нове фазе преговора – о новој геополитичкој и геоекономској конфигурацији, новом међународном праву и новим правилима за трговинске и економске односе.

               То је идеална опција, иако ће се, понављам, преговори отегнути деценијама, а периферни сукоби створити осећај нестабилности.

               Али, могуће је и да Запад настави ескалацију сукоба не само док Украјина не буде поражена, већ и након тога. Али то би био блеф, приступ „ко ће први да трепне“.

               У случају блеф-ескалације, Запад ће ситуацију брзо довести до ивице нуклеарног рата, након чега ће се брзо повући и започети конструктиван дијалог.

               Опасност од овог приступа је да једна страна изгуби живце, па да нуклеарна криза почне раније него што се очекивало, што би онемогућило враћање пасте за зубе у тубу.

               Сценарио који покушавамо да избегнемо је ескалација пост-украјинске ситуације од стране Запада до врућег конвенционалног рата између Европе и Русије.

               Ово је могуће ако политичари на Западу буду уверени да се Москва неће усудити да прва употреби нуклеарно оружје (а хоће).

               У том случају, нажалост, питање неће бити да ли ће Русија узвратити нуклеарним ударом, већ када ће то учинити и да ли ће њен први удар бити ограничен или пуних размера (са изузетком резерве за послератно одвраћање оних земаља са нуклеарним оружјем које нису учествовале у сукобу).

               Управо зато што је брза опција катастрофална за човечанство, покушавамо да је избегнемо и радимо по принципу „дуже, али поузданије“.