Ево како је почео и завршио се совјетско-јапански рат за Куриле

У МОСКВИ СУ ЧАК СУМЊАЛИ ДА ТОКИО НАМЕРАВА ДА ТАЈ АРХИПЕЛАГ ПРЕДА АМЕРИКАНЦИМА

* Јапан је од 1875. контролисао Курилски архипелаг и тако одсецао Русију од Тихог океана. Јапански цар је објавио капитулацију 15. августа 1945-те. А статус Курилских острва је одређен на Јалтској конференцији у фебруару 1945. – требало је да буду уступљена СССР. Али, Јапанци су отезали да их препусте Русији

* По броју војника, две стране су биле једнаке — по 8.500. Међутим, постојао је проблем: Јапанци су лако могли да пребаце још десетине хиљада војника са суседног Парамушира. С друге стране, Руси су могли да доведу појачање из Петропавловска Камчатског, који се налазио знатно даље од Парамушира. А број пољских топова је такође био једнак. Руси су имали 95, а Јапанци 98 топова

* Десант на најсеверније острво Шумшу изведен је са 16 десантних бродова. У 4:00 ујутру 18. августа 1945-те. Упркос чињеници да је већ било светло, магла је била на совјетској страни, па Јапанци нису ни приметили искрцавање током првог сата

* Схвативши да оклоп његових тенкова Чи-Ха пружа само ограничену заштиту, јапански командант, пуковник Икеда Суео, нагнуо се из куполе једног и покушао да руководи борбом машући заставом. Покосио га је рафал мајора Петра Шутова, команданта једног од јуришних одреда. Јапанци су увече 19. августа послали преговарача

_____________________________________________________________________

           Aутор: Тимур ШЕРЗАД

           КУРИЛСКА острва, архипелаг дуг 1.200 километара који је од 1875. године спречавао Русију да слободно приступа Тихом океану.

           Технички је она то могла обезбеђивати Северним морским путем или поред Камчатке. Али, њена логистички најпогоднија лука био је Владивосток, доступан Транссибирском железницом.

           Да би избегла зависност од добре воље Јапанаца, који су тада држали острва, Русија је морала повратити контролу на Курилима. Повољан тренутак за то указао јој се на крају Другог светског рата.

           Јапански цар је објавио капитулацију 15. августа 1945-те. А статус Курилских острва је одређен на Јалтској конференцији у фебруару 1945. – требало је да буду уступљена СССР.

           Али, Јапанци нису журили да их препусте Русији.

           Поверење између Руса и Американаца, упркос њиховој заједничкој победи над Немачком, било је слабо. У Москви су чак почели да сумњају да Јапанци желе да предају Курилска острва Американцима.

           То је било стратешко питање, па нису оклевали. Одлучили су да искрцају трупе на архипелаг, на Шумшу - најсеверније острво Курила. Није највеће. Простире се на нешто мање од 400 квадратних километара. Није ни најпланинскије – највише брдо не достиже ни двеста метара. Међутим, пошто је северни крај Шумшуа удаљен само нешто више од десет километара од Камчатке, Јапанци су га најјаче утврдили.

           Само неколико километара југозападно од Шумшуа налази се друго највеће курилско острво – Парамушир. Јапанци су тамо имали велики гарнизон и артиљерију.

           Било је јасно да се десантне снаге не би усудиле да прођу између две непријатељске обале, па су Јапанци били више забринути за северни део острва. Њихова главна утврђења налазила су се тамо.

           Непријатељ је подигао армиранобетонске бункере, изградио дрвене и земљане положаје и ископавао подземна склоништа и складишта која су сезала до 50 метара дубине. Скоро сви чворови у овој одбрамбеној линији били су повезани подземним пролазима.

           Штавише, то острво је испресецано бројним рекама, језерима и мочварама. То је чак и једноставно кретање великих јединица са тешким наоружањем чинило изазовом.

           По броју војника, две стране су биле једнаке — по 8.500. Међутим, постојао је проблем: Јапанци су лако могли да пребаце још десетине хиљада војника са суседног Парамушира. С друге стране, Руси су могли да доведу појачање из Петропавловска Камчатског, који се налазио знатно даље од Парамушира.

           Број пољских топова је такође био једнак. Руси су имали 95, а Јапанци 98 топова. Због ниских облака, ваздухопловство није било у стању да оствари значајан утицај ни на једну страну.

           Обе стране су имале своје адуте.

           Јапанци су имали 64 тенка Ха-Го и Чи-Ха. Да, били су стари и слабо оклопљени, али ипак тенкови. Могли су бити озбиљан проблем у почетним фазама операције, чак и пре него што руска (совјетска) артиљерија буде пребачена на острво.

           Јапанци су схватили да ће тенкови бити и одвлачење пажње десантним снагама и атрактивна мета за поморску артиљерију, па су активно правили моделе у природној величини како би збунили Русе.

           Совјети су, међутим, имали два патролна брода италијанске производње од по 1.000 тона – „Киров“ и „Ђержински“, као и минополагач „Охотск“ од 3.700 тона.

           Не рачунајући противваздушну артиљерију, сваки од њих је имао три топа. Патролни бродови су носили топове калибра 102 мм, а минополагач топове калибра 130 мм. Са нејасном перспективом искрцавања артиљерије и муниције на обалу, поморска подршка је била непроцењива.

           Десантирање на Шумшу је извршило 16 десантних бродова ЛКИ добијених из Америке по програму лендлиза.

           Приближили су се северној обали Шумшуа у 4:00 ујутру 18. августа. Упркос чињеници да је већ било светло, магла је била на совјетској страни, па Јапанци нису ни приметили искрцавање током првог сата.

           Тако совјетски (руски) војници успели да стигну до прве линије ровова без борбе - били су напуштени.

           Морско дно је било покривено великим стенама, што је спречавало десантне чамце да се приближе обали. Зато су војници морали да пливају 40 до 200 метара. Неки су потонули приликом искрцавања под тежином оружја и муниције коју су морали да носе.

           Такође није успело искрцавање артиљерије, а лавовски део инжењеријске опреме и, што је најразочаравајуће, комуникационе опреме остао је на дну мореуза.

           Зато првих сати након искрцавања, десантне снаге практично нису имале интеракцију са бродовима, чак ни између својих одреда и јединица.

           Да би успоставили комуникације, совјетски инжењери су тражили јапанске радио станице у заузетим рововима, ископавали постављене каблове, секли их и правили сопствене линије.

           У међувремену, бродске топџије су покушавале да детектују сигнале са обале, мењајући према њима ватру.

           Јапански патролни бродови и минополагачи били су уништени.

           У међувремену, војници су пробијали јапанску одбрану.

           Њихово главно, армиранобетонско, утврђење узели су тако што су га прво разарали морнаричком артиљеријом.

           Неколико топова од 130 мм није могло брзо да уништи такву структуру. Зато су у борбу уведени јуришни одреди који су дејствовали бомбама, а потом чистили унутрашњост утврђења ватром аутомата.

           Истовремено су ватром штитили своје минере који су у јапанске подземне пролазе убацивали по 20 кг експлозива.

           На крају су у „димњак“ утврђења убацили четврт тоне експлозива, али није детониран јер су се Јапанци предали.

           Претходно су – са неколико тенковских напада - покушали да присиле наше десантне снаге да се врате у море. Међутим, сви су били неуспешни јер су совјетски команданти, паметно поставили своје противтенковске топове.

           Њихове посаде су јапанским тенковима наносили бочне ударе, често детонирајући њихову муницију.

           Схвативши да оклоп Чи-Ха пружа само ограничену заштиту, јапански командант, пуковник Икеда Суео, нагнуо се из куполе и покушао да руководи борбом машући заставом.

           Покосио га је рафал мајора Петра Шутова, команданта једног од јуришних одреда.

           Јапанци су увече 19. августа послали преговарача. Проглашено је примирје, али је неколико пута прекршено. Јапанци су одлагали капитулацију, али се магла разишла, отварајући пут совјетским ваздушним нападима.

           Непријатељ је одлучио да не искушава судбину и предао се 23. августа.

           Генерал-потпуковник Фусаки, који је командовао на северним Курилским острвима, капитулирао је.

           Дотад су наше десантне снаге већ пробиле најмоћнију одбрану на целом Курилском ланцу и обезбедиле упориште на висоравнима на северу острва Шумшу.

           Довођењем артиљерије тамо и складиштењем залиха, било би могуће елиминисати непријатељске гарнизоне и на Шумшуу и на суседном Парамуширу. То су била најутврђенија острва у Курилском архипелагу дугом 1.200 километара, са највећим гарнизонима.

           Јапанци су све схватили. После Шумшуа, јапански гарнизони на Курилским острвима нису се упуштали у борбу, просто су се предали.

           Ако су се раније руске победе у Манџурији могле приписати копненој природи ратишта, сада је последња илузија била разбијена – чак ни Тихи океан није могао да заустави Црвену армију.