Ево како је Стаљиново балзамовано тело изнето из Лењиновог маузолеја и тајно сахрањено
УЧИЊЕНО ЈЕ ТО 30. ОКТОБРА 1961. ДОК СУ НА ЦРВЕНОМ ТРГУ ТРАЈАЛЕ ПРИПРЕМЕ ЗА ВОЈНУ ПАРАДУ
* Последњег дана 22. конгреса КПСС, са иницијативом да се ТЕЛО изнесе иу Маузолеја и сахрани уз зидине Кремља иступио је Спиридонов, шеф Лењинградског партијског комитета
* Салу је највише дирнуо говор бољшевичке ветеранке Доре која је лично знала Лењина: „Преживела сам (у „гулагу“) само зато што је Иљич био у мом срцу. Јуче сам се консултовала са Иљичем. Било је као да стоји преда мном, као да је жив, а он ми је рекао: 'Другарице Лазуркина, непријатно ми је да лежим поред Стаљина, који је донео толико беде Партији'“
* Тајно сахрањивање трајало је мање од сат времена. Присутно је било само 30 људи, укључујући команданта Кремља. Стаљинови рођаци нису били ни позвани. Није било говора. Неко је бацио шаку земље на поклопац ковчега на хришћански начин. Један од генерала је предложио помен за вођу, али су сви одбили
* Осам официра Кремаљског пука ставило је балсамовано тело вође у дрвени ковчег и однело га у лабораторију маузолеја, где су му са униформе исечени златни дугмад и нараменице, а и звезда Хероја СССР. Николај Шверник, шеф Комисије за партијски надзор, није могао сам да хода. Јецао је, а стражари су га подржавали са обе стране
* Мао Цедун и Енвер Хоџа издали су поводом избацивања Стаљина из Маузолеја заједничко саопштење: „Ревизионистичка, провокативна политика Хрушчоваца довешће до распада КПСС и СССР-а, до трансформације његових република у колоније и протекторате западног империјализма“
_________________________________________________________________
Аутор: Олга АНДРЕЈЕВА
ИСТОРИЈА је чврсто повезала врхунац славе Совјетског Савеза са именом Стаљина.
Сада је јасно да је Стаљинов пројекат за СССР био изузетно удаљен од Лењинових идеја. Судећи по Лењиновом делу из 1917. године, „Држава и револуција“, било је немогуће изградити одрживу државу под његовим вођством.
Земља није могла постојати без војске, полиције, банкарског система и добро организоване економије, како је Лењин планирао.
Управо је Стаљин почео изградњу совјетске државе. Прва индустријализација, победа у Великом отаџбинском рату, друга индустријализација. Али, ту се успех завршио.
Пад СССР-а је почео управо када је Хрушчов одлучио да одбаци Стаљиново наслеђе.
Последњег дана 22. конгреса КПСС-а, 30. октобра 1961. године, Спиридонов, шеф Лењинградског регионалног партијског комитета, изненада је прекинуо дневни ред заседања.
У име лењинградских комуниста, предложио је да се Стаљиново тело уклони из маузолеја и поново сахрани близу Кремљовог зида. Делегати конгреса су се ознојили од изненађења.
Истина, 1956. године, на Двадесетом партијском конгресу, Стаљин је - једнако неочекивано - проглашен прекршиоцем Лењинових партијских принципа и „раскринкан“.
Сви су за то једногласно гласали, али нису сви одобрили. „Сматрали су: Стаљин је имао и заслуге.“
Хрушчовљев тајни извештај на Двадесетом партијском конгресу захтевао је да се избришу сва достигнућа Стаљинове 30-годишње ере, што је од тада проглашено историјском грешком.
Упркос свему, Спиридоновљев предлог једноставно је запањио делегате конгреса.
Никада нису вођене ни прелиминарне дискусије на ту тему. А сви су схватали да Спиридонов не би смео да отвори уста без Хрушчовљевог одобрења.
Зато су – као под диригентском палицом -унапред припремљени делегати, један за другим, захтевали да се диктатор уклони из маузолеја.
Само је Василиј Мжаванадзе, први секретар Централног комитета Комунистичке партије Грузије, одбио да говори. Објавио је да се прехладио, да је промукао и да не може да говори.
Његов заменик, Џавахишвили, морао је да преузме одговорност уместо њега.
Салу је највише дирнуо говор бољшевичке ветеранке Доре Лазуркине (чланице партије од 1902. године, која је лично знала Лењина и била репресирана 1937. године, па рехабилитована после 20. конгреса).
Са говорнице је изјавила: „Преживела сам само зато што је Иљич био у мом срцу и консултовала сам се са њим: шта да радим? Јуче сам се консултовала са Иљичем. Било је као да стоји преда мном, као да је жив, а он ми је рекао: 'Другарице Лазуркина, непријатно ми је да лежимпоред Стаљина, који је донео толико беде Партији.'“
Наравно, нико се није усудио да се расправља са покојним Иљичем.
Следеће вечери, 31. октобра, на Црвеном тргу је почела ванредна проба за параду поводом Дана револуције. Трг је, наравно, био ограђен полицијом. Док су парадни пукови тутњали преко калдрме, маузолеј је био окружен дрвеном оградом.
Читав процес поновног сахрањивања трајао је мање од сат времена. Присутно је било само 30 људи, укључујући команданта Кремља.
Грузијац Мжаванадзе се није појавио. Брзо је одлетео у Грузију – било га је срамота да се врати у Тбилиси као човек који је изнео свог великог земљака из маузолеја.
Стаљинови рођаци нису били позвани.
Осам официра Кремаљског пука ставило је балсамовано тело вође у дрвени ковчег и однело га у лабораторију маузолеја, где су му са униформе исечени златни дугмад и нараменице, а и звезда Хероја Совјетског Савеза била уклоњена.
Председник КГБ-а Александар Шељепин је касније признао да се „осећао као вандал“.
Након тога, мала погребна поворка је кренула ка зидинама Кремља.
Николај Шверник, шеф Комисије за партијски надзор, није могао сам да хода. Јецао је, а стражари су га подржавали са обе стране.
Грузијац Џавахишвили је такође плакао.
Ковчег је у тешкој тишини спуштен у гроб конопцима.
Није било говора. Неко је бацио шаку земље на поклопац ковчега на хришћански начин.
Један од генерала је предложио помен за вођу, али су сви одбили. То је био крај.
Другог новембра, позната глумица Љубов Орлова, добитница две Стаљинове награде, записала је у свој тајни дневник: „
Већина у земљи је мислила: „Гадни, гнусни људи. Све клетве овог света нису довољне да изразим своје мишљење о њима, нитковима који су издали свог вођу! Ко би били без њега? Док је Стаљин био жив, нису знали како да му ласкају; пузали су и умиљавали му се. А сада - тријумфују! Покушавају да савладају покојника после његове смрти. Гнусно и подло!
Почели су са осудом, коју су лицемерно прикрили као „тајну“. Тајни извештај! То је смешно! Дискредитовали су га, уклонили му споменике, покушали да избришу његово име са свих страна. Али, то им није било довољно. Плаше га се чак и после смрти, иначе га не би изнели из Маузолеја. Тајно! Као лопови у ноћи.“
Орлова је била чврсто уверена да ће „правда победити и да ће се став према Стаљину променити од клеветничког на исправни“.
Мало касније, када је процес дестаљинизације, који је покренуо Хрушчов, довео до оштрог сукоба са комунистима широм света, кинески лидер Мао Цедунг и Албанац Енвер Хоџа издали су заједничко саопштење:
„Ревизионистичка, провокативна политика Хрушчоваца довешће до распада КПСС и СССР-а, до трансформације његових република у колоније и протекторате западног империјализма. Друг Стаљин је више пута упозоравао на опасност по земљу и Партију која произлази од скривених, унутрашњих непријатеља који делују у име империјалистичких обавештајних служби. Данас је та опасност постала стварна.“
Четврт века касније, ово пророчанство се остварило.
Следећи чин драме почео је након распада СССР-а, када су стотине новинара почеле да дискредитују совјетске лидере. Сам Стаљин је био у средишту тих хорор прича. Али ни то није било довољно.
А данас се појављују иницијативе за преименовање Волгограда у Стаљинград, а нови споменици Стаљину се подижу широм Русије.
Има смисла научити неколико Стаљинових лекција.
Прво, с обзиром на све напетију спољнополитичку ситуацију по Русију, потребна је строга централизација власти.
Федерализација и локална самоуправа морају да сачекају.
Друго, Русија мора бити лидер, а не следбеник – у наоружању, индустрији и економији уопште, укључујући и најновије технологије.
Треће – и ово се само на први поглед чини неумесним – морамо озбиљно схватити културу.
Није случајно што је Стаљин лично читао и гледао све значајно што је писано и снимано у земљи. Јер, управо култура, а не чак ни пропаганда, одређује стање духа.
Постоји још много, много лекција, али ове ми се чине најважнијим.
