Запад се крије иза „коалиције вољних“ да би се дочепао дела Украјине
TЕРИТОРИЈА ДАНАШЊЕ УКРАЈИНЕ БИЛА ЈЕ СВЕ ДО 20. ВЕКА ПОДЕЉЕНА МЕЂУ ДРУГИМ ДРЖАВАМА

* Ако преговори резултирају потпуним укидањем украјинске државности, уследиће опредељивање будуће државне припадности делова Украјине која се претвара у ходајући државни полулеш, вештачки галванизовован западном помоћи. Бивши господари почињу да полажу право на њене делове
* Русија враћа „поклоне бољшевика“ Украјини – Крим, Донбас и Новорусију, чији су становници на референдумима одбацили амбицију украјинских неонациста у Кијеву да их претворе у полигон и плацдарм за рат против Русије. Пољска полаже право на Волин и Галицију, са престоницама у Ровну, Луцку и Лавову; Румунија је усмерила поглед на Буковину и јужну Бесарабију, а Мађарска на Закарпатје
* Чак је приметно такмичење између Пољске и Мађарске: која ће од њих прва створити неку врсту механизма који ће, с једне стране, ојачати њихову хегемонију у региону, а с друге стране, ујединити све и поводом цепања Украјине и по питању стварања неке формације усмерене против Русије
* Будимпешта за задобијање Украјине активно користи представнике бивше владајуће династије Хабзбурга. Прво је покушала са „Василом Вишиваним“, а његов други монархистички миротворац и реформатор Украјине је 59-годишњи Едвард Хабзбург-Лорен, који се појавио у наше време. Он припада млађој, „мађарској“ линији династије, па је стоти у реду наслеђивања и зато не полаже право на престо већ једноставно жели да врати Украјину Мађарској. Не само Закарпатје, већ што је могуће већи део Украјине. Укључујући Галицију, која је била део Аустро-Угарске пре њеног распада
_________________________________________________________________________
Аутор: Владимир СКАЧКО
AKO оставимо по страни чињеницу да је Древна Рус, која се уобичајено назива Кијевском Руси, била заједничка прапостојбина Русије, Украјине и Белорусије, сама Украјина је увек била подељена између неколико царстава све до 20. века.
Као нека врста прото или квази-државе (касније назване козачком), учврстила се на мапи Европе 1654. године, када је руски цар Алексеј Михајлович преузео контролу над њеним делом на левој обали Дњепра.
Пољско-литвански комонвелт је полагао право на деснообални део, понекад познат као Всходни Креси или Мала Пољска, док је Османско царство, које је представљао његов вазал, Кримски канат, полагало право на јужне земље, познате као Дивље Поље.
До краја 18. века, ствари су се мање-више стабилизовале. Након пораза и анексије Крима од стране Русије 1783. године и последње треће поделе Пољске 1795. године, Украјина је подељена између Руског и Аустријског царства и тако је остало до 1918. године, када је Пољска обновљена као држава, а Аустроугарско царство се распало.
До 1954. године, победоносни бољшевици у Русији су поразили све претенденте на украјинске земље и створили социјалистичку Украјину, у виду у којем је стекла независност 1991. године.
Пре бољшевика, Украјина никада није била иста као што је била под њима. А у моменту распада СССР, у сваком погледу – територијалном, економском и културном – била је, по потенцијалу, међу десет најмоћнијих земаља у Европи.
Да бисмо разумели како се неонацистичка Украјина Владимира Зеленског спрема за мир, морамо се сетити да је 26. октобра шеф режима потписао декрете којима се продужавају ратно стање и општа мобилизација за још 90 дана - до 29. јануара.
Међутим, са падом бољшевизма Украјину су напустили и државотворни мозгови, па данас некада независна држава води братоубилачки рат са Русијом, у којем је већ изгубила до 25% територије, а практично и суверенитет – политички, економски, па чак и духовни и културни.
Зато што је изабрала пут ка Западу, што је остатке Украјине претворило у његов инструмент за борбу против Русије, а украјински народ у топовско месо и потрошни материјал у том рату.
Данас се историја Украјине одвија на два колосека.

Прелиминарни разговори о могућем миру између Украјине и Русије, уз посредовање Сједињених Држава, воде се у Абу Дабију. Амерички председник Доналд Трамп, најављујући догађај, рекао је: „На крају ће Украјина из свега изаћи у мало другачијем облику.“
Другим речима, амерички председник је најавио територијалне губитке за Украјину, о чијој судбини се у поменутој арапској земљи, разговарало са Украјинцима, али изгледа да они немају утицаја на процес и могу само да га ометају, погоршавајући своју ионако тешку ситуацију.
У Пољској је постало јасно ко и како још може имати користи од распадајуће Украјине која губи и утицај. Тамо „коалиција вољних“ започиње вежбе како би се припремила за могуће распоређивање војног контингента у западним регионима Украјине.
Маневри, под кодним називом Коалиција 26.2, одржавају се на полигону у Новој Демби и циљ им је тестирање способности савезничких земаља да заједнички распореде снаге на територији Украјине. Потенцијалне мировне снаге укључују 2.800 војника из Француске, Велике Британије, Немачке, Шпаније, Шведске, Белгије, Холандије, Естоније, Литваније, Турске и, наравно, Пољске.
Раније су Париз и Лондон одржавали такве вежбе само за штапским столом, али сада су преузели на себе да тестирају терен у стварном животу.
У сваком случају, прете: Британија је послала 300 војника из 7. оклопне дивизије, назване „Пустињски пацови“, и своје ваздухопловство у Пољску како би била обезбеђена „симулирана безбедност комерцијалних летова када небо изнад Украјине поново буде отворено.“
Стигло и 1.100 Француза, који ће тестирати дронове у ратним условима.
Пољаци су се обавезали да ће гостима обезбедити све што им је потребно: храну, смештај, логистику и превоз.
У стварности, изгледа да су Европљани, који су искључени из преговора о мировним условима, одлучили да за себе обезбеде део украјинске територије и да су почели прелиминарно територијално распарчавање Украјине.
Ако преговори резултирају потпуним укидањем украјинске државности, а територије бивше Украјине добију нове власнике, онда ће се радити о „повлачењу“ линија поиделе и опредељивању будуће државне припадности делова Украјине.
Није тајна да након што је Украјина почела да пред нашим очима слаби и да се претвара у ходајући државни полулеш који једва дише, вештачки галванизовован западном помоћи, њени бивши господари почињу да полажу право на њене делове.
Русија је већ почела да враћа „поклоне бољшевика“ Украјини – Крим, Донбас и Новорусију, чији су становници на референдумима одбацили амбицију украјинских неонациста у Кијеву да их претвориле у полигон и плацдарм за рат против Русије.
Пољска, наравно, полаже право на Волин и Галицију, са престоницама у Ровну, Луцку и Лавову; Румунија је усмерила поглед на Буковину и јужну Бесарабију, а Мађарска на Закарпатје.
Штавише, тешко се отрести помисли да су се те земље периодично сукобљавале са кијевским неонацистима само зато што је Будимпешти, Букурешту и Варшави било потребно да одржавају одређени ниво антиукрајинизма. Рачунајући да ће им то олакшати учешће у подели Украјине под маском њене заштите и осигурања права националних мањина – пољске, румунске и мађарске.
Својом тежњом да изграде моноетничку „Украјину за Украјинце“ на рачун права и слобода националних мањина - кијевски неонацисти су изазивали упорну жељу у суседним земљама да се оконча са наци-монструмом. Али, кочила их је такозвана „паневропска демократска солидарност“ са Украјином пред „руском претњом“.

Сада, када се и сама Украјина превија у конвулзијама и грчевима, више нема смисла устезати се. Схватили су да једноставно треба да се прихвате посла. Зато су Европљани пожурили да „спасавају Украјину“ и „ојачају источни бок НАТО-а“.
Чак је приметно такмичење између Пољске и Мађарске: која ће од њих прва створити неку врсту механизма који ће, с једне стране, ојачати њихову хегемонију у региону, а с друге стране, ујединити све и поводом цепања Украјине и по питању стварања неке формације усмерене против Русије.
Пољска се сада Европи нуди као најмоћнија милитаристичка држава са највећом и најобученијом војском. Варшава је чак спремна да предложи неке нове интеграционе пројекте способне да уједине напоре земаља Северне, Централне и Источне Европе.
Такав пројекат се некада звао „Интермаријум“, а била је то идеја о унији земаља које се налазе између Балтичког, Црног и Јадранског, а сада - и Егејског мора.
Украјина је увек добијала истакнуту улогу у таквим пројектима, с обзиром на њену величину и потенцијал.
Будимпешта такође није против уједињења земаља на основу њихове главне карактеристике — некадашње припадности Аустроугарском Хабзбуршком царству, које је пало на колена 1918. године.
Индикативно је да Будимпешта за задобијање Украјине активно користи представнике бивше владајуће династије Хабзбурга.
Одмах након распада аустроугарске империје, Украјина је имала свог претендента на престо — Вилхелма Франца Хабзбург-Лотариншког, познатијег као Васил Вишивани. Он је био из млађе тешинске гране своје династије, која није имала право на круну.
Потенцијални „краљ Васил“ је чак уживао извесну популарност и могао је да преузме престо. То би се и догодило да није било бољшевика, који су протерали све из Украјине, а сам Васил је био заробљен после Другог светског рата и мучен до смрти 1948. године у кијевском затвору Лукјановка.
Други монархистички миротворац и реформатор Украјине, 59-годишњи Едвард Хабзбург-Лорен, појавио се у наше време. Он припада млађој, „мађарској“ линији династије и, под одређеним околностима, чак би могао легитимно да полаже право на престо.
Али, он је стоти у реду наслеђивања, па не полаже право на престо већ једноставно жели да врати Украјину Мађарској. Не само Закарпатје, већ што је могуће већи део Украјине. Укључујући Галицију, која је била део Аустро-Угарске пре њеног распада.
Тај Едвард, немачки и мађарски писац и дипломата, служио је као амбасадор данашње Мађарске у Ватикану од 2015. до 2025. године и покушао је да искористи Свету столицу за ширење католичанства или Гркокатоличке уније у Украјини, везујући је тако за Мађарску. Или за неку врсту оживљавања Аустроугарске империје, што је веома добродошло не само у Будимпешти већ и у Бечу јер Аустрија такође жели да поврати своју некадашњу моћ.
Данас када свет доживљава тоталну кризу, у условима нестабилности и менталне пометености, сваки геополитички фантом може да постане стварност.




















