Отац америчких обојених револуција Џин Шарп прославио 88. рођендан
БИО ЗБОГ КОРЕЈСКОГ РАТА У ЗАТВОРУ, ОДУШЕВЉАВАО СЕ ГАНДИЈЕМ
И АЈНШТАЈНОМ, АЛИ...
Џин Шарп
- Родио се 21. јанура 1928. у Балтимору, држава Охајо. Био је бунтовник ненасиља, али од 1963. је већ на елитном Харвардском универзитету. Од тада, увелико ради за Систем и постаје један од његових идејних вођа. Зато његов институт од 1983. до 2004. сваке године добија дотације у износу од 1 милион долара од Фонда Форда, корпорације RAND Међународног републичког института и Националног фонда за подршку демократије
- Интересовање америчке војске и политичара према његовим истраживањима почело је од увођења совјетских трупа у Чехословачку 1968. Од 1970-их година Бела кућа, која је настојала да блокира војни потенцијал Кремља, почиње да развија методе ненасилног отпора. Предности таквог деловања успешно је користила администрација Била Клинтона за промену власти у Србији 2000. године („булдожер револуција“). Године 2001. са доласком неоконзервативаца у Белу кућу - Шарпова доктрина је у првом плану америчке спољнополитичке борбе
- Формула је: гомила (просечно од 50 до 100 хиљада људи) која се у западним медијима назива „народ“, излази на улице и почиње митинг без временског ограничења и захтева оставке „узурпатора“; основни услов је - не улазити у оружану бору са органима реда; постепено се паралише читав град, прекидају се испоруке горива и приближава криза допремања намирница
- То администрацији САД даје прилику да (преко Стејт департмента и других ресора) прогласи смишљено фалсификовање избора у земљи-жртви, иступа за подршку „бораца за демократију“ и позива лидера државе да поднесе оставку. Англо-амерички тв-канали, агенције, Интернет ресурси, радио и новине настављају притисак на власт која се у највећем броју случајева одлучује на оставку, а парламент одређује датум избора или се ограничава на пребројавање гласова
- На крају, Америка проглашава „победу демократије“ и обезбеђује информативну подршку новом режиму претварајући сопствену „меку силу“ у извор његове легитимности
Пише: Саркис ЦАТУРЈАН
ИСТОРИЈА је толико ревносна да ретко дозвољава да се о утицајним и необичним личностима пише за њиховог живота, међутим, Џин Шарп је изузетак од тог правила.
Идеолог савременог политичког ненасиља родио се 21. јанура 1928. у Балтимору, држава Охајо, а управо је напунио 88 година.
И, без обзира на поодмакле године - Шарп је као и раније у доброј кондицији.
Година 2009., 2013. и 2015. номинован је за Нобелову награду за мир. Како је све то почело?
Шарп је одрастао на Средњем Западу где је некада живело племе Ирокеза, које су истребили колонизатори. Чак и назив његове државе - „Охајо“ - потиче од ирокешке речи „ohi-yo'“ што значи „велика река“, и то је прилично симболично: ту он до 1949. стиче високо образовање у области социолошких наука на Универзитету државе Охајо, где му је две године касније додељено звање магистра.
Шарпу су блиске идеје пацифизма и одлучује да их сам испроба позивајући младе Американце да одбију да учествују у Корејском рату.
Систем није благонаклон према њему: младог бунтовника хапсе и шаљу у затвор од 1953. до 1954., где он девет месеци проводи у размишљањима. Шарп се тада са добитником Нобелове награде, физичаром Албертом Ајнштајном који пише предговор за његову књигу посвећену Махатми Гандију. Шарп ће запамтити Ајнштајна по којем ће 1983. назвати своје главно и најдраже дело - Институт Алберта Ајнштајна. Али, то ће бити касније.
У оно време је он обичан физички радник у фабрици. Шарп проучава психологију пролетера и бораца против режима.
Од 1955. до 1958. већ ради као помоћник уредника у лондонском пацифистичком издању Peace News. До 1968. бави се истраживањем филозофије ненасилног отпора - у почетку у норвешком Peace Research Institute Oslo (PRIO), а затим на Оксфордском универзитету где брани докторску дисертацију из политикологије.
У то време Шарп је већ познат, од 1963. већ ради на елитном Харвардском универзитету (Центар за међународне односе) пред којим се америчка политичка елита деценијама постројава у ред.
Од тада он ради за Систем и постаје један од његових идејних вођа. Од 1983. до 2004. његов институт сваке године добија дотације у износу од 1 милион долара од Фонда Форда (Ford Foundation), корпорације RAND (RAND Corporation), Међународног републичког института (International Republican Institute) и Националног фонда за подршку демократије (National Endowment for Democracy).
Шарп прелази у двоспратну кућу у Бостону (држава Масачусетс) и одлучује да ту сачека буру револуција која се гигантским корацима надносила над Евроазијом.
Будући да се, по мишљењу већине страних стручњака, претворио у „Клаузевица ненасиља“, Шарпа, за разлику од Махатме Гандија и Мартина Лутера Кинга, нуде људима да користе његове методе не претварајући ненасиље у начин живота, јер оно „нема ништа заједничко са религијом, моралом и социјалном правдом“. Разлика између њих је у томе што су његови претходници видели у ненасилном супротстављању програм промене односа који се завршавао мирном предајом власти, а Шарп - начин заузимања власти „који се не крије у алтруизму“, ни у одустајању од примене насилних метода у етици и религији, нити у вишем моралном развоју, већ напротив, у свеприсутној способности човека за самовољу“.
„Од диктатуре до демократије”
Интересовање америчке војске и политичара према његовим истраживањима почело је од увођења совјетских трупа у Чехословачку 1968. Од 1970-их година Бела кућа, која је настојала да блокира војни потенцијал Кремља, почиње да развија методе ненасилног отпора. Претварајући у живот концепцију „новог светског поретка“, коју је покренуо председник Буш-старији (1989.-1993.), стратешко ненасилно деловање (strategic nonviolent action) нашло је, са становишта геополитике Вашингтона, своју примену у најважнијим регионима света: Источна Европа, Блиски Исток, Азијско - тихоокеански регион, Африка и Латинска Америка.
Током наредних година предности таквог деловања успешно је користила администрација Била Клинтона за промену власти у Србији 2000. године („булдожер револуција“).
Године 2001. са доласком неоконзервативаца у Белу кућу, ненасилно супротстављање ставља се у први план спољнополитичке борбе. Ненасилна борба проширила се у дубине бившег СССР-а: те методе омогућиле су да се промени власт у Грузији („револуција ружа“ 2003.), у Украјини („наранџаста револуција“ 2004.) у Либану („кедар револуција“ 2005, која је довела до повлачења сиријских трупа) и у Киргизији 2005. („револуција лала“, која је поновљена 2010. ради уклањања К. Бакијева).
Заслуге за организовање и извођење тих ненасилних операција припадају такође саветнику и помоћнику Џ. Шарпа - пуковнику Роберту Хелвију.
Сем креирања стратегије, Хелви је лично обучавао и саветовао опозиционе покрете и одређивао њихове даље кораке. Амерички војник радио је у Бурми са Међународним републичким институтом, затим одржавао семинаре са лидерима „Отпора“ на којима су анализиране плуралистичке основе власти и њени извори који објашњавају зашто се људи потчињавају власти (у тај списак улази чак и навика).
По мишљењу Хелвија, само испољавање рањивих страна тих „стубова подршке“ омогућиће да се оствари ефикасан информативни утицај на циљни аудиторијум, који је способан да промени њен однос према власти и опозицији.
Године 2009. Џ. Шарп (заједно са Џ. Мекејном и Џ. Сорошем) био је оптужен од стране иранског руководства да је учествовао у покушају државног преврата. При том је огорченост власти у Техерану повећана након појављивања (уочи немира) на Интернету чувеног приручника Р. Шарпа „Од диктатуре до демократије“ у преводу на фарси (персијски) језик.
Две године после неуспеле „зелене револуције“ у Ирану, администрација Барака Обаме оптерећена истовременим учествовањем у две војне кампање, ставила је улог на индиректно учешће у промени режима у Тунису (јануар 2011.) и Египту (фебруар 2011.). Такође су ненасилним отпором освојени Алжир (2010-2011.), Јемен (2011.), Сирија, Бахреин, Јордан и Либија.
Нижи степен протестног потенцијала испољио се у Мароку, Саудијској Арабији, Либану, Ираку, Оману, Кувајту, Мауританији, Судану, Сомалији, Западној Сахари и Џибутију. Овај опширан списак земаља приближава дугоочекивани задатак САД: да прекомпонују Блиски Исток на свој начин дајући проамеричким елитама нову легитимност неопходну у условима слабљења глобалних позиција долара.
Шарп тврди да ненасилна борба постиже успех у облику једног од четири механизма или њихових комбинација: 1. конверзија - измена мишљења или уверења опонента; 2. акомодација - прихватање компромиса ради постизања дела својих циљева; 3. ненасилна принуда - приморавање опонента да испуни захтеве; 4. дезинтеграција - довођење система или владе опонената до потпуног расула.
Главни напори стратега усмерени су на блокирање таквих својстава политичке власти као што су ауторитет (уверење народа да је власт легитимна и да је њихова морална дужност да јој се потчињавају); људски ресурси - броји значај лица и група који извршавају налоге, сарађују или пружају помоћ својој влади; умеће и знања која су неопходна режиму за остварење конкретних операција;нематеријални фактори - психолошкии идеолошки стереотипи који становништво чине лојалним; материјални ресурси - ниво контроле или приступа владе имовини, природним и финансијским ресурсима, економском систему, као средствима за везе и саобраћај; санкције - неопходне за постојање режима и спровођење његове политике кажњавања која прети или се примењује против непослушних или против оних који одбијају сарадњу“.
У описима Џ. Шарпа свака влада сликовито подсећа на кућу саграђену на песку, која због јаких киша или интензивних подземних вода почиње да пуца. Под „кишом“ и „подземним водама“ он подразумева губљење легитимности у очима доминирајућих група становништва.
Шарп је уверен: „Ако већина становништва и институција друштва, који су раније помагали владарима да осигурају различите изворе власти, почне да негира ауторитет владара, онда ће се појавити и опасност од нестајања тих извора. Становништво и организације, који су некада били поуздани помоћници владара, спремни су да изненада почну неефикасно да испуњавају њихове захтеве, да сами укидају ове или оне њихове одлуке или, чак, да категорично одустају од раније подршке, сарадње и послушности“.
Ради претварања теорије у реалност, Џ. Шарп је још 1973. написао књигу под насловом: „198 метода ненасилног деловања“, која садржи читав списак протеста и штрајкова, почев од бојкота избора до одбијања уплате пореза или свеопштег штрајка.
Њихову актуелност објашњавају два постулата аутора: 1. снага државе заснива се на сарадњи са становништвом и његовој послушности; 2. ако људи прекидају интеракцију са режимом, онда режим губи ослонце на којима се држи. Ако становништво негира право владара на власт - онда оно одбија да извршава опште обавезе или обавезе издвојеног споразума који гарантује постојање конкретне владе. Такав губитак угледа или легалности ауторитарне власти доводи до њеног слабљења и распада. Тамо где је тај губитак посебно јак, само постојање владе налази се у опасности, односно, власт је - својеврсни психолошки феномен, чији ауторитет одређује ниво уређења, илузија наметнута друштву помоћу различитих догми укључујући и оне верског карактера.

Из овога следи главни закључак: влада је функционална дотле док постоји уверење у њену супериорност.
Шарп наглашава: када масе делују заједно у име заједничког циља, њихови поступци добијају огромну снагу.
У вези с тим признаје се значај казнених мера од стране владе у циљу подршке политичке власти у критичним ситуацијама. Ипак, то уопште не значи да ће такви поступци помоћи да се поново успостави потчињавање. У случају када је народ спреман да се потчини због страха од казне, онда ради веће ефикасности репресије треба да изазивају страх: последице тих мера треба да буду страшније од претпостављених резултата непослушности.
По Шарпу, примена казне или њена претња доводи до потчињавања и покорности само онда када утиче на свест и емоције становништва.
Ако се покаже да репресије нису толико застрашујуће за политичке опоненте владе, онда власт својим контрастом њиховом ненасилном понашању ризикује да изазове отуђеност лојалних група становништва, армије и специјалних служби и самим тим ојача позиције оних који протестују. Тај процес назива се „политички џиу-џицу“: снага противника често се враћа као рикошет против његових сопствених позиција.
Бруталност у односу на ненасилну групу много теже је оправдати (и пред сопственим народом и пред читавим светом), него бруталност према побуњеницима који примењују насиље. Реакција режима на јавно мнење у свету или на гледиште унутар земље може варирати, али проблем, ипак, остаје. У том случају само ненасилна дисциплина може да очува чврстину и храброст пред лицем сурових репресија. Ипак, у припремљеним акцијама ненасилна дисциплина претпоставља доследно и строго поштовање изабране стратегије, тактике и метода деловања.
Шарп оправдано сматра да се репресије суочавају са дисциплином, солидарношћу и истрајношћу учесника ненасилног отпора и да показују противника у најгорем светлу. Овде се открива следећа условност: у мери у којој се бруталност према становништву повећава, режим изазива све више презрења, а расту саосећање и подршка који се пружају страни ненасилног деловања; становништво је спремно да се све више удаљава од непријатељског режима и прикључује покрету отпора и да на тај начин повећава број његових присталица и јача њихову одлучност да наставе борбу без обзира на губитке.
Заједно са наведеним факторима, успех ненасилне борбе умногоме зависи од културно-комуникацијског рата чији је циљ психолошко потискивање противника. Генерално, његово вођење претпоставља следећи поредак деловања:
- опозиција формирана уз пратњу америчких медија и невладиних организација почиње да константно информативно утиче на становништво земље ради подривања актуелног режима;
- одлучујућа фаза операције често се подудара са почетком изборног циклуса када се политички систем налази у осетљивом положају (председнички или парламентарни избори); читав механизам се покреће после проглашавања резултата избора који по правилу не одговарају захтевима опозиционог лидера;
- гомила (просечно од 50 до 100 хиљада људи) која се у западним медијима назива „народ“, излази на улице и почиње митинг без временског ограничења и захтева оставке „узурпатора“; организоване масе блокирају основне саобраћајне и комуникацијске артерије; основни услов је - не улазити у оружану бору са органима реда, будући да конфликт са применом силе (у којем владајући режим има предност) може да доведе до насилног гушења устанка; постепено се паралише читав град, прекидају се испоруке горива и приближава криза допремања намирница.
- администрација САД (преко Стејт департмента и других ресора) проглашава смишљено фалсификовање избора, иступа за подршку „бораца за демократију“ и позива лидера државе да поднесе оставку.
- англо-амерички канали, информативне агенције, Интернет ресурси, радио и новине настављају притисак на власт која се у највећем броју случајева одлучује на оставку, а парламент одређује датум избора или се ограничава на пребројавање гласова;
- Америка проглашава „победу демократије“ и обезбеђује информативну подршку новом режиму претварајући сопствену „меку силу“ у извор његове легитимности.
Радови Р. Шарпа рефлектују магистралне процесе наше технократске епохе. Амерички научник признаје снагу генералног штрајка, његов парализујући утицај на савремени град. Ипак, у том тумачењу ненасилно супротстављање губи своју унутрашњу, етичку испуњеност и задржава само спољне атрибуте чија је суштина - дисциплина ненасиља и апсолутно одбијање сарадње са омрзнутим политичким режимом. Из претежно одбрамбене (у односу на државу) филозофије, ненасиље се претвара у офанзивну тактику заузимања власти, која се заснива на блокирању материјалних (саобраћајне везе, пошта, телеграф, телевизија, мобилна телефонија и сл.) и идејних стубова режима.
Шарп ће узети у обзир предности информационих технологија и све наде ставити на широку примену: медији ће стварати позадину слике за револуцију подривајући поверење у институције власти.
Стручњаци за државне преврате у једноме ће погрешити: пошто се укине „сатјагра“ (истрајност у истини), успех ненасилног супротстављања лишеног духовне основе зависиће од спремности политичког режима да примени војну силу; сама опасност од репресија постаће за оне који протестују (далеке од Толстоја и Гандија) мотив за промене у њиховом понашању.
Превела Ксенија Трајковић




















