Кецмановић: Често се питам да ли је Кристијан Шмит уопште при здравој памети

ИНТЕРВЈУ НЕНАДА КЕЦМАНОВИЋА НЕДЕЉНОМ ИЗДАЊУ „ЕКСПРЕСА“

* Генерално, превазиђено је бављење одлукама ЦИК-а, ПИК-а, ОХР-а, в.п, овога, онога. То је прихватање игре коју нам је наметнула колонијална управа протектората. Српска треба све то да занемари и да се држи своје агенде коју је дефинисала Народна скупштина: референдум ће бити, превремени избори – неће бити. И тачка!

* Пошто се легитимни предсједник неће повући, Српска можда буде „почашћена“ са два предсједника - Додиком у Бањалуци и неким Шмитовим предсједником у егзилу у Сарајеву, са сједиштем у ОХР-у. А пошто су редовни избори на јесен 2026-те, Српска би практично у истој години добила и трећег предсједника. Само, учешће на ЦИК-изборима било би политичко самоубиство за сваког из опозиције јер неће имати шта да тражи на изборима догодине

* Додик говори о спрском праву на самоопредјељење. Значи ли то могуће прикључење Србији? Зашто да не! Такво опредјељење бар као жеља, визија, тежња, постоји одвајкада код „прекодринских Срба“

* Најмања цијена да се ситуација смири биће одлазак Шмита и поништење свега што је до сада починио. Шмитова позиција слична је позицији Зеленског. Ни он не види да у завршници њега нема

______________________________________________________________

             МАДА је Босна и Херцеговина у кризи малтене од свог настанка пре 30 година, утисак је да је ово последња, у којој главне улоге имају Кристијан Шмит, који се налази на позицији високог представника за Босну и Херцговину, мада није легално изабран, и Милорад Додик који је легално изабран за предсједника Српске, али му је нелегално одузет мандат, некако и најозбиљнија.

             Шта ће бити њен расплет?

             Централна изборна комисија БиХ расписала је изборе за предсједника БиХ, што је Скупштина РС одбацила. А пре тих избора, ако их и буде, народ Српске ће се на референдуму изјашњавати о свим спорним одлукама Шмита, Суда БиХ ...

             У покушају да макар мало расплетемо расплетемо ову замршену ситузацију у Босни и Херцеговини разговарамо са Ненадом Кецмановићем којег најкраће можемо да представимо као политиколога, професора емеритуса, декана и ректора. А могло би се додати да је научне радове објављивао у Русији и САД, да је почасни доктор Универзитета у Мичигену, члан Руске академије политичких наука у Москви, дугогодишњи сенатор и саветник предсједника Републике, аутор пет књига о БиХ и Српској ...   

Са Сергејом Лавровом

             * Очекујете ли да ће иједна странка из Републике Српске учествовати на изборима за председника Републике Српске које је расписала ЦИК за 23. новембар?

             - Генерално, мислим да је превазиђено бављење одлукама ЦИК-а, ПИК-а, ОХР-а, в.п, овога, онога. То је прихватање игре коју нам је наметнула колонијална управа протектората. Српска треба све то да занемари и да се држи своје агенде коју је дефинисала Народна скупштина, на предлог владе и предсједника: референдум ће бити, превремени избори – неће бити. И тачка!

             - Све расправе о томе шта би могао Кристијан Шмит, шта Сена Узуновић су испод нивоа ситуације у којој ће ријеч добити народ Републике Српске. А учешће на тим изборима било би политичко самоубиство за сваког из опозиције јер неће имати шта да тражи на изборима догодине.

             * Опозиционе партије ПДП, СДС и Странка за правду и ред најављују заједничког кандидата који би био из редова СДС. Можете ли да предвидите ко би то био?

             - Ваше питање шта би било кад би било опет нас увлачи у расправу као да Српска нема легалног и легитимног предсједника који је жив и здрав и ради у пуном капацитету. Али, ако већ хоћете, уз сво поштовање за историјске заслуге СДС-а, та партија данас нема масовно ни чланство ни бирачко тијело. Недавно је промијенила предсједника, ни бивши ни актуелни, нису довољно познати изван странке. А тешко да ће привилегију да предложе заједничког кандидата из својих редова препустити некој другој мањој странци.

             * Шта ће се десити ако већина грађана РС не изађе на изборе, а макар формално, неко буде изабран за председника РС? Та особа неће имати легитимитет, али ће је, верујем, подржати Кристијан Шмит...

             - Вјерујем и ја, али тако ће нелегитимни високи представник подржати неког нелегитимног предсједника. Дакле, двострука негација легитимитета или нелегитимитет на квадрат. Пошто се легитимни предсједник неће повући, Српска можда буде „почашћена“ са два предсједника - Додиком у Бањалуци и неким Шмитовим предсједником у егзилу у Сарајеву, са сједиштем у ОХР-у.

Са Петером Сијартом

             А пошто су редовни избори на јесен 2026-те, Српска би практично у истој години добила и трећег предсједника. Само не знам шта ће нам иједан предсједник када самозванац Шмит сматра да може да одлучује о свему: и у име предсједника, и у име скупштине. Често се питам да ли је тај човјек при здравој памети.       

             * СНСД најављује бојкот, али се спекулише да би Милорад Додик, ипак, могао да стане иза неког кандидата, наравно не званично?

       - Како то мислите? Додикова СНСД бојкотује изборе, а он незванично стаје иза неког ванстраначког или кандидата друге странке? Дјелује ми нелогично. То би значило и да је Додик прихватио пресуду неуставог Суда БиХ да мора да се повуче из јавног живота. А колико знам, он то није прихватио, без обзира на то што је ишшао на суђење, примио једну од одлуку суда и откупио ону годину затвора.

             Они масовно крше Устав, законе, процедуре, намећу, отимају, а онда је одједном јако важно да ли је Додик био досљедан. Они му расписују потјернице, а он би као мали Калимеро требало да виче: „Неправда, неправда!“ и да маше изворним Дејтоном и кривичним законом прије него што га је Шмит самовољно преправио.

             Мени су, наравно, познате све те спекулације, али чини ми се да, циљано или не, објективно служе збуњивању народа, односно гласачког тијела.

             * Како ће, уопште, ти избори да изгледају, ако претпоставимо да ће већина грађана РС на референдуму који је месец дана пре избора практично одбацити одлуке Кристијана Шмита, Суда БиХ и Централне изборне комисије које се тичу Додика?

             - Па, ја се надам да их, досљедно одлуци НСРС, неће ни бити, односно да ће народ непосредним изјашњавањем на референдуму оснажити одлуку Скупштине која већ постоји, а обесхрабрити сваког озбиљног ко се већ кандидовао. Изузев неких аутсајдера који хоће да од Шмита добију нешто од оних пет милиона за билборде и да изађу из анонимности. 

             * Постоји ли опасност да председник РС буде изгласан гласовима људи из Федерације БиХ?

             - Док је Шмит ту, постоји могућност и да предсједника РС изаберу и муслимани из Индонезије или Авганистана, или да буде мало реалнији, па да изборна база буду мигранти поријеклом из исламских земаља у Њемачкој и Британији, које Мерц и Стармер ионако планирају да удоме у БиХ са отпремнином од десет хиљада евра. Шмит чак може да се позове на затечени и још важећи преседан да босански муслимани у ФБиХ бирају представнике Хрвата у Предсједништву БиХ. Зашто онда не би и предсједника у Српској!?

             * Готово је уобичајена ствар да се судбина Милорада Додика везује и за судбину РС. Колико је то добро и да ли је, пре свега, могуће на тај начин тумачити ствари?

             - Прије свега, ради се о одузимању права народу у РС да бира свог предсједника. Ако странци могу да кажу нећемо Додика, онда ће моћи и да одреде кога хоће. Најзад, ако га народ четврт вијека бира, а они га исто толико година смјењују, онда особа именом Милорад Додик очито има  пресудан значај, са српског становишта позитиван, а са западног - негативан. Није он јунак без мане, можда бирачи само мисле да је најмање лош, или народ вјерује да ће без њега бити још горе. Има нека тајна веза између лидера и народа. Харизма!

             * Утисак је да са сваком одлуком против њега, било да је доносе Шмит, или институције БиХ, популарност Додика расте. Или је реч само о српском инату, јер људи не желе да им други кроје судбину. Колико, зправо, Шмит својим поступцима само јача Додикове позиције?

             - „Што је више клевета и лажи, Додик нам је милији и дражи!“ Спољни притисак по правилу доводи до збијања унутрашњих редова. Колективни Запад толико се компромитовао антисрпском политиком да би успјешна опозиција у Српској морала да иде радикалније од Додика. Сарадњу са протекторатом народ доживљава као велеиздају.

             * Милорад Додик најавио је одлазак у Москву и сусрет са Путином, као и да ће тражити од Русије подршку за референдум о независности Републике Српске. Верујете ли да ће такву подршку добити и верујете ли да ће тај референдум бити одржан?

             - Да, ићи ће у Москву. Он је код Путина привилеговани гост. Жељка Цвијановићева је позвана у Вашингтон - код Рубијевог замјеника Ландауа, који је задужен за Трампову политику немјешања у Босни. Мислим да са Путином не иде баш тако: „Уради Миле ово, немој Миле оно ...“ Или: Ти си Миле мој велики пријатељ и ако те неко дирне ја ћу послати Орешник на Сарајево“.

             Видјели смо да је у важном моменту Русија затражила хитну затворену сједницу СБ УН и да је Димитриј Пољански подсјетио западне колеге да Шмит није изабран и да је он извор кризе у БиХ. Била је то важна порука британском и француском амабсадору, тим важнија што амерички није стао на њихову страну.

             Лавров врло пажљиво подиже ниво подршке и дуго је инсистирао на повратку на изворни Дејтон, али то не значи да сада неће бити и радикалнији. Какво питање ће писати на листићу за референдум ипак се одлучује у Бањалуци и можда је осамостаљење једини прави потез, али сигуран сам да неће само Миле и Жељка разговарати у Москви и Вашинтону него и Путин и Трамп међусобно телефоном. 

             Ако пак прођу Шмитови скандалозни потези биће то шамар двојици најмоћнијих људи на планети и тријумф Мерца, Стармера и Макрона који једва опстају и код куће.

             * Господин Додик је рекао и да РС „треба да реафирмише право на самоопредјељење“, јер „наша судбина треба да буде у нашим рукама“. Притом је рекао да „право на самоопредјељење није само право на независност, већ право да одлучујемо о свом статусу“. Какав би то статус РС могла још да има осим независности? Прикључење Србији?

             - Прикључење Србији? Зашто да не! Такво опредјељење бар као жеља, визија, тежња, постоји одвајкада код „прекодринских Срба“. И у доба „социјалистичког суживота и заједништва“ говорило се да „Српски сељак сије у Босни, а временску прогнозу слуша на Радио-Београду“. Додик се користи метафором „Загледан сам у Србију“, а српски народ у БиХ би напросто, гласао за уједињње. Уосталом, „босански Срби“ су на плебисциту (референдуму) у децембру ’91 изгласали са безмало 98 одсто да „желе да остану са Србијом у скраћеној Југославији ...“

             Дакле, Република Српска у оквиру БиХ је српски уступак који је у Дејтону/Паризу био и међународно верификован и гарантован. А онда је тај уступак деценијама оспораван, вријеђан, уцјењиван и даје право Српској на статус quo ante  када је била са Србијом у двије Југославије или на нови аранжман, који се не би звао прикључење матици, него уједињење са Србијом. Односи нису дијаспора – матица. Прекодрински Срби су најстарији аутохтони народ у БиХ, а Србија је пијемонт за све Србе.

             * Шта мислите какав би могао да буде став Србије према прикључењу? 

             - Да, за танго треба двоје, а Вучић никада није одговорио на Додикову „загледаност“, као што ни Додик никада није званично упутио такав предлог, нити је Српска повукла иједан институционални потез ка отцјепљену. До сада!! Ни Вучић ни Додик неће у НАТО и неће санкције Русији, а тиме је заједнички пут у ЕУ игра без граница. Углавном су добро координисали националну политику, чак и када се у понечем нису слагали. Због хибриса да свијет држи на длану, империја није журила, а колонија је куповала вријеме.

             Преломан моменат је договор Вучића и Додика да заједно обиљежавају страдања српског народа ... Свесрпски сабор са Закључцима. Нисмо више „босански Срби“ и „Србијанци“ него један народ – Срби. Заједничка застава, грб и химна. Колико су ти симболи значајни, показује да три народа у БиХ, ни уз помоћ протектора Вестендорпа, нису могли да договоре текст химне. На застави БиХ нема визуелне асоцијације ни на Босну ни на један од три народа. Чак je ни Бошњаци не осјећају као своју.

             * Споменули сте чвршће повезивање Српске и Србије што је и предвиђено Дејтонским споразумом као „специјалне и реципрочне везе“. И Додик и Вучић су наглашавали „најбоље икада“. Колико је данас, у посебно тешком периоду за предсједника Српске, значајна подршка председника Србије? 

             - У Српској важи да је пресудно имати подршку „матице“, СПЦ и Русије. Код предсједника Вучића видно је извјесно помјерање. Најприје је говорио „Србија поштује суверенитет и територијални интегритет БиХ, али и Дејтонски статус РС“. Затим да „поштује БиХ, а Српску воли“. Даље, „Србија стоји уз српски народ  у БиХ“. Па онда: „Србија стоји уз Српску“. Да би у најновије вријеме експлиците изражавао и подршку предсједнку Српске, док је Додик увијек истицао захваност Србији и лично Вучићу. То је ваљда однос пијемонта према осталим српским земљама, мада многи у Српској очекују и више од реципроцитета.

             Чиме објашњавате то што ЕУ и цео Запад прелазе преко чињенице да Кристијан Шмит није легално изабрани виски представник за БиХ?

             - Принципијелно, све што ради в.п. који није легално изабран, нелегално је. Он је урадио много, и то искључиво против Српске и предсједника Додика. Упрегао је и вазални неуставни Суд БиХ, који је преко ЦИК-а “прекинуо” мандат предсједника. Колективни Запад, укључив и генсека УН Гутереша, прелази преко свега тога у арогоантном очекивању да ће Српска то прихватити, чак уз препоруку да је најважније да одржимо „мир и стабилност“.  Потцијенили су спремност Срба да узврате и увалили су читаву БиХ у немир и нестабилност.

             Најмања цијена да се ситуација смири биће одлазак Шмита и поништење свега што је до сада починио. Шмитова позиција слична је позицији Зеленског. Ни он не види да у завршници њега нема.

Ненад Кецмановић

             * Делује ли вам да су се ствари „отргле контроли“ онда када су Американци постали мање заинтересовани за стање у БиХ?

             - Ја бих рекао да су се отргле контроли да би биле ријешене. Криза је увијек увод у расплет, који се у Босни чека три деценије. Појава Трампа у америчкој политици и његове двије изборне побједе упркос моћном отпору дубоке државе нису резултат неког случајног стицаја околности. 

             Он је законит друштвноисторијски феномен опадања моћи империје на заласку због пренапрегнуте моћи глобалне доминације. Спасилац САД је могао персонално да буде и неко други, али је Трамп инстинктивно осјетио. Kао и амерички народ који je то u већини прихватио

             Да би остале једна од више суперсила, САД су морале да се одрекну да буду једина, да се равноправно договарају са Русијом, Кином и Индијом. Најзад, чињеница је да је Додик препознао Трампа као будућег предсједника још приликом његове прве кандидатуре када је читав свијет типовао на Хилари Клинтон. То му није рекла баба гатара него способност да предвиђа  политичке процесе и дочека Трампа баш када су Криситијан Шмит и Сена Узуновић кренули да му дохакају.  

             * Као две опције за будућност БиХ често се спомињу повратак изворном Дејтону и напуштање заједничке државе. Шта би носио један, а шта други сценарио и који би по вама био вероватнији?

             - Морам да вас допуним! Додик је, поред та два понудио и треће, средње рјешење: нови договор о БиХ. Такав договор је чак био постигнут и парафиран на његовом имању у Лакташима, без странаца и медија. Мислим да је био и Човић, а са бошњачке стране Нермин Никшић и Елмедин Конаковић.

             Остало је да се, уз још неке небитне техничке детаље, све озваничи пар дана касније у Мостару. Већ сутрадан усиједила је  опструкција из Сарајева: „Понижење - ишли су Додику на ноге“. „Зашто је било иза леђа јавности!“ „Опет их је Додик насанкао!“ „Зашто је заобиђен Шмит!“

             У Мостару им је Додик извадио споразум: „Јесу ли ово ваши потписи?“ –„Јесу!“. „Важи ли овај споразум?“ – „Не важи!“ Можда је то у традицији преговарачке стратегије старог Изетбеговића: „Ујутро ми се чини овако, послије подне онако“. Како са таквим свијетом разговарати?

             Повратак на изворни Дејтон би био логично рјешење које су потписали Алија и Силајџић, а гарантовали и Кол, и Мејџор, и Ширак, што би Трамп и Путин могли да потуре под нос насљедницима нонпејперовцима Мерцу, Стармеру и ... Бошњаци неће ништа, па онда преостаје разлаз.  

             * Написали сте да процес против Додика није ни правни ни политички, чак ни силеџијски, већ неоколонијално-терористички. Како то објашњавате?

             - Тај постмодерни неолиберални свијет код куће је индивидуална права и слободе дотјерао до перверзије да дјеца бирају свој полни идентитет, а на „предмодерној периферији“ гази колективна права и слободе читавих народа.

             Срби су у Европи јединствен примјер дугогодишњег малтретирања, поништавања српске историје, културе, вјере, идентитета, уз примјену „превентивних хуманитарних интервенција“ осиромашеним уранијумом. То нема везе ни са правом ни са политиком, не зове се ни мобинг, ни геноцид. Томе нису надјели име да не би потпало под санкције, али Срби то осјећају и предуго трпе као неоколонијални тероризам.

             Предсједник Додик је међу првима у Европи „запаљивом реториком“ подигао глас против колективног Запада. Ова необична синтагма вјероватно им значи да је „потпалио“ и Орбана и Фица, да је паликућа зграде ЕУ у Бриселу, да сије непослушност у њиховим редовима. Није чудо што га руше годинама.    

             * Који би по вама био најбољи начин да се криза у БиХ, која постоји, практично од завршетка рата, разреши?

          - Постоји још од много раније, од Турака, Аустроугара, усташа, социјализам га је само пригушио. Гроф Андраши, је поводом неуспјеха губернатора Калаја да створи интегралну Босну изјавио: „Босна не може да буде држава јер не дише једном душом“. Данас бисмо рекли: не постоји босански патриотизам него само патриотизам према Српској и Херцег-Босни, те утопијски патриотизам Бошњака према двије трећине БиХ, које зову „привремено окупиране територије“. И они се те утопије интимно неће одрећи, наставиће да живи у њима као извор смутње, чак и ако привремено прихвате неки компромис. Као у античким трагедијама, свака страна слиједи неку своју логику која се може разумјети, али кад се укрсте, добијате немогућу државу Босну.

             Криза у БиХ није политичка него структурна, потрошен је и минимални капитал социјалног повјерења, па је разлаз једино дугорочно рјешење. 

             * Да ли је БиХ само још један полигон за одмеравање снага Запада и Русије?

             - У БиХ се одсликава нова глоблна прерасподјела моћи. У њој данас међу људима имате и НАТО и ЕУ и БРИКС и ОДКБ у антагонистичкој коегзистенцији, која се одржава спољним притисцима и унутрашњом инерцијом. Свакако, ту су кључни и активни Путин (Си га дискретно прати), и Трамп (код кога Урсула гунђа). Зато предсједник Додик иде у Москву, а Цвијановићева у Вашингтон. Замислите Босну као логор око кога држе стражу Шмит и његови земљаци, Бошњаци су капои, а савезници се приближавају да ослободе заробљене Србе и Хрвате да иду свако на своју страну. 

             (Разговор водио Марко Р. Петровић, помоћник главног уредника „Експреса“)