„Зелена трансверзала” неоосманизма поклапа се са турским Босанским путем

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ” КОЈА СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (1)

  • На територији Републике Србије постоји шест „геополитичких жаришта” и то су: АП Косово и Метохија, Бујановачко-прешевска област, Рашка област, АП Војводина, Тимочка Крајина и Топлички крај
  • Док је питање Косова и Метохије одавно прешло границе Србије и интернационализовано је, проблем у Топличком крају је тек у назнаци, па се на њега још увек може утицати у значајној мери
  • У пројекцијама неоосманизма преко територије КиМ пролази „зелена трансверзала“ која се пружа од југоисточног ка северозападном комуникацијском правцу. Овим путем је пролазио и такозвани Босански пут за време постојања Отоманске царевине
  • Босански пут је био добро природно заштићен, није постојала опасност да га могу угрозити аустријске или млетачке снаге, а дуж овог правца је насељавано муслиманско становништво (или исламизирано постојеће српско становништво), па је то био још један начин његовог стратешког обезбеђивања
  • Процене су да се на подручју Косова (у мањим количинама и на територији Метохије) налазе лежишта око 50 милиона тона руде олова и цинка, 20 милиона тона никла, осам милиона тона магнезита и седам милиона тона ферозних боксита, а постоје назнаке да на одређеним локацијама има и хрома у значајнијим количинама (досадашња налазишта хрома су исцрпљена)
  • Велике су и резерве неметаличних минералних сировина и украсног камена, међу којима су најзначајнија налазишта: дунита, кварцита, леуцита, азбеста, талка, гранита, кварцних пескова, доломита, бигра, графита, кречњака и оникса

         ПОЈАМ „геополитичка жаришта“ преузет је из терминологије Збигњева Бжежинског. Он под геополитичким жариштима подразумева подручја на којима долази до укрштања различитих интереса. То су територије од великог геополитичког значаја. Зашто је њихов геополитички значај велики, зависи од случаја до случаја. Неке су на важним транзитним коридорима, неке располажу великим природним богатствима, неке имају геостратешки значај, док неке представљају „животни простор“ за два или више народа.

         У Србији се геополитичким жариштима могу назвати углавном подручја где долази до директног међуетничког и међурелигијског додира између Срба и неких других заједница. Пре свега то се односи на етноконтактне просторе Срба са једне, и Албанаца, Мађара, Хрвата и муслимана Бошњака, са друге стране...

         Постојање великог броја „цивилизацијских укрштања“ на малом и ограниченом географском простору који Србија заузима неповољно је по геополитички положај земље и њену унутрашњу стабилност, али истовремено и указује на велики геополитички значај овог подручја.

         Цивилизацијски фактори мотивишу велики ангажман спољних фактора, који је најчешће потпуно непропорционалан реалном значају појединих отворених питања у овом делу Балканског полуострва.

         ... У овом поглављу бити направљен само краћи осврт на шест подручја која се налазе на територији Републике Србије, а која представљају геополитичка жаришта и то су: АП Косово и Метохија, Бујановачко-прешевска област, Рашка област, АП Војводина, Тимочка Крајина и Топлички крај. Свако од ових подручја представља проблем на свој начин, у некима су поједини фактори геополитичког положаја израженији, а такође и њихов текући геополитички положај је сасвим другачији.

         Док је питање Косова и Метохије одавно прешло границе Србије и интернационализовано је, проблем у Топличком крају је тек у назнаци, па се на њега још увек може утицати у значајној мери.

Душан Пророковић

 

Косово и Метохија

         Простор који се у западној литератури и политичком речнику означава као Косово, а под којим се подразумева територија административно-политичког ентитета Косово, заправо чине две одвојене географске целине – удолине Метохија и Косово.

         Метохија се налази на западној, а Косово на источној страни и ове две удолине су раздвојене планинама Чичарицом (висина 1.091 м) и Црнољевом (1.771 м). Планински предели заузимају скоро две трећине Косова и Метохије (у даљем тексту КиМ), или тачније 63,5 одсто од укупне територије. Планински масиви се нарочито истичу својом висином у западном и јужном делу КиМ, у деловима ка Црној Гори, Албанији и Македонији. Највиши врх на територији Републике Србије налази се на Косову и Метохији, и то је Ђеравица са 2.656 м.

         Котлине чине 36,5 одсто укупне површине и заједно – удолине Метохија и Косово сачињавају најпространију котлину на Балканском полуострву. Метохија је издуженог облика, пространија је од Косова и налази се на надморској висини од 350 м (најнижа тачка је Бели Дрим са 297 м). Долином реке Дрим отворена је ка југу и утицајима средоземне климе. Због тога Метохија има блажу климу, већу количину падавина (у просеку 700 мм) и дуже вегетацијско раздобље.

         Због ових карактеритика у Метохији успевају све врсте воћа и житарица, распрострањени су и засади винове лозе, а узгајају се чак и бадеми. Добре услове за развој пољопривреде у Метохији обезбеђују и снажни водотокови из слива Дрима, који се спуштају са околних планина. Косово поље као централни део Косова мање је издужено и простире се на око 500 м надморске висине. Косово је затворено планинским масивом Шар-планине са југа.

         Годишња количина падавина је мања него у Метохији и износи око 550 мм, а зиме су оштрије и дуже. „Косовска земља је смоница, збијена глина, тешка црница, постала дакле, на дну исушеног терцијерног језера. Тешка је за обрађивање, а како је уз то сиромашна у хумусу, она није добре плодности.“ Поред овога „планине и планински огранци на косовском ободу нису високи и са њих не тече ни једна већа река која би се због свог богатства у води и свог пада могла користити за наводњавање“.

         Свој данашњи назив Косово, територија која се простре удолинама Косово и Метохија, добија тек после Видовдана 1389. године и Косовског боја. Током целокупног трајања српске средњовековне државе ова територија „са једним сумњивим изузетком, није ни једном поменута под именом Косово“. Овај простор је означаван једноставно – Србија.

         После пресељења седишта српске средњовековне државе из Рашке области на југ, косовскометохијска област постаје њен средишњи део одакле се Србија даље шири ка југу и истоку. Одређену и јасно ограничену географску област представљао је појам Косово поље, на којем се одиграла кључна битка у српској средњовековној историји, после које и почиње све чешће да се користи назив Косово.

         Косовски бој је тако одредио назив целе области – Косово.

Косовска битка

         Подручје Косова и Метохије обухвата простор од 10.887 км2. Према Уставу Републике Србије АП КиМ је саставни део Србије, под привременом међународном управом.

         Западна и јужна граница АП КиМ уједно су и границе Републике Србије према Црној Гори (у дужини од 79 км), Албанији (112 км) и Македонији (159 км). Источна и северна граница АП КиМ је унутрашња граница, која је Резолуцијом 1244 СБ УН дефинисана као „административна линија између Србије и Косова“ и протеже се у укупној дужини од 352 км. Косовски Албанци су у фебруару 2008. једнострано прогласили независност тзв. републике Косово. Њих су у овоме подржали НАТО и ЕУ, који су у доброј мери и координисали цео процес проглашавања независности и позиционирања тзв. републике Косово у систему међународних односа (овај процес су поред НАТО-а и ЕУ помогле још неке државе, попут Саудијске Арабије и Швајцарске, на пример).

         До почетка 2012. године самопроглашену државу косовских Албанаца признало је између 83 и 86 чланица УН. Тачан број се не зна, зато што се у појединим случајевима испоставило да никаквог признања није било, иако су институције тзв. републике Косово јавно саопштиле да јесте (случајеви Нигерије, Омана, Уганде).

         Косово и Метохија има повољан географски положај. Делови Шар-планине, Динарских планина и Копаоника спуштају се ка КиМ и дају посебан печат физиономији овог простора. Оне га у доброј мери затварају скоро са свих страна, па је територија КиМ практично „ограђена“ високим планинским масивима, што јој обезбеђује природну заштиту и лакшу одбрану од непријатеља. Повољан географски положај се огледа и у одличној саобраћајној повезаности са околним подручјима.

         Због високих планинских ланаца који окружују КиМ, саобраћајнице су се пружале природним усекама – речним клисурама. На северу је то представљала Ибарска клисура, на западу Руговска клисура, на југоистоку Качаничка клисура, док су се на југозападу и истоку главне саобраћајнице протезале уз токове Белог Дрима и Биначке Мораве. Иако КиМ представља релативно малу територију, водотокови са овог простора се сливају у чак три слива: црноморски, егејски и јадрански. На локалитету Дрманска глава додирују се водотокови сва три слива.

         На југозападу, од Призрена пут води ка јадранском приобаљу и Медовском заливу. Удаљеност Призрена, другог најважнијег града на КиМ (после Приштине), од Јадранског мора износи свега 208 км. На источној страни, КиМ је могуће повезати преко Бујановачко-прешевске области са главним градом Бугарске Софијом.

         Раздаљина између Приштине и Софије износи око 280 км. На западу, кроз Руговску клисуру, пут је водио ка северу Црне Горе, док је југоисточни правац, кроз Качаничку клисури повезивао Приштину и Скопље. Посебно значајна су три путна правца која воде са севера Косова. Североисточни правац повезује Приштину и Ниш преко топличког краја, северни води од Косовске Мотровице кроз Ибарску клисуру до Краљева, а северозападни преко Зубиног Потока ка Рашкој области и даље према Сарајеву.

         У пројекцијама неоосманизма преко територије КиМ пролази „зелена трансверзала“ која се пружа од југоисточног ка северозападном комуникацијском правцу.

         Овим путем је пролазио и такозвани Босански пут за време постојања Отоманске царевине.

Ново Брдо

         Босански пут је имао и свој трговачки значај, преко њега се одвијао превоз робе од унутрашњости Босне ка Истанбулу. Међутим, у смислу трговинске размене Босна је због географске близине била много више везана за друге области у окружењу, па су зато босански трговци користили друге путне правце у много већој мери: долином Врбаса ка Хрватској, долином Босне ка Славонији, долином Дрине га Срему и долином Неретве ка Јадранском мору.

         Босански пут је пре свега имао велику стратешку важност и војни значај. Преко њега је обезбеђиван територијални континуитет Отоманске царевине, веза између Истанбула и најзападнијих делова државе. Босански пут је био добро природно заштићен, није постојала опасност да га могу угрозити аустријске или млетачке снаге, а дуж овог правца је насељавано муслиманско становништво (или исламизирано постојеће српско становништво), па је то био још један начин његовог стратешког обезбеђивања.

         Још много пре Отоманске царевине и изградње Босанског пута, Косово и Метохију су додиривале саобраћајнице од стратешког значаја. За време Римског царства то је била Via Egnatia која је спајала Константинопољ и Рим. Овај пут је водио преко Адријанопоља, Едесе, Солуна и Охрида до Драча, а после од Драча преко мора ка другој, супроттној јадранској обали и даље ка Риму. У време средњовековне српске државе велики стратешки значај је имала комуникација Призрен–Драч–Скадар.

         Призрен је у једном периоду био и престоница Србије, а „Скадар је због свог положаја и због своје тврђаве, био врло важно место као војничка тачка. Скадар је затварао један од најважнијих улазака на Балканско полуострво и омогућавао је или спречавао трговачки промет Бојаном из Приморја у унутрашњост и обратно“.

         Са КиМ се из два правца (западним преко Руговске клисуре и северозападним преко Босанског пута) могло приступити и главном трговачком путу који је из Дубровника водио ка унутрашњости Балканског полуострва. То је био Дубровачки пут, или Via Ragusa, а такође је из два правца (источног и југоисточног) постојала веза са моравско-вардарским саобраћајним правцем који добија на важности током XIX века.

         Предност КиМ представљала су и велика природна богатства којим је ово подручје располагало (у поређењу са величином територије природни ресурси и рудна богатства су огромни). У северозападном делу, на обронцима Копаоника и у југозападном делу у шарпланинском масиву простиру се велике шумске површине, а могућност експлоатације дрвета (дрвна грађа, огревно дрво, индустријске гране које се ослањају на овај ресурс) била је лака. Основу економског развоја КиМ током историје чинила је експлоатација и прерада руда метала: злата, сребра, олова, цинка и гвожђа.

         Највећи средњовековни рудник у Европи налазио се у Новом Брду, а један од највећих рударско-технолошких система за производњу олова између два светска рата у Звечану. Археолошка налазишта на КиМ потврђују да је рударство било развијено још у периоду Келта и Римљана, у вековима пре нове ере. Процене су да се на подручју Косова (у мањим количинама и на територији Метохије) налазе лежишта око 50 милиона тона руде олова и цинка, 20 милиона тона никла, осам милиона тона магнезита и седам милиона тона ферозних боксита, а постоје назнаке да на одређеним локацијама има и хрома у значајнијим количинама (досадашња налазишта хрома су исцрпљена). Поред тога, велике су и резерве неметаличних минералних сировина и украсног камена, међу којима су најзначајнија налазишта: дунита, кварцита, леуцита, азбеста, талка, гранита, кварцних пескова, доломита, бигра, графита, кречњака и оникса.

         Косово поседује и велике резерве лигнита. Процењује се да на коповима у Косову пољу има још 9,8 милијарди тона, док се на подручју Метохије ове процене крећу око 1,6 милијарди тона.

 

(следи наставак)

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари