Галијашевић: Сарајево је окренуто колонизаторском Западу, вехабијској С. Арабији и османској Турској
ДЕРВЕНТА: БЕЗБЈЕДНОСНИ ИЗАЗОВИ НОВОГ ДОБА У СВИЈЕТЛУ КЊИГЕ „ПОВРАТАК КАЛИФАТА“
* На плану међунационалних односа и уређења државе, разлике између политичких опција на бошњачкој политичкој сцени, су толико минорне, да је потпуно свеједно хоће ли Бошњаке представљати Бакир Изетбеговић, Нермин Никшић, Фахрудин Радончић или Жељко Комшић и Миро Лазовић
* Сви актери сарајевске политичке сцене су сагласни да треба организовати, контролисати и интензивирати политичке процесе који ће нормативно и институционално, коначно уништити Републику Српску и доба њеног постојања прогласити за тамно доба
* Веома важно им је било, уз помоћ Велике Британије и њених служби на терену, покренути сложени унутарсрпски сукоб који би предводила Партија демократског Прогреса (ПДП) која нескривено жели потпуну деструкцију и разарање Републике Српске, рушење њене уставне позиције, слабљење економске способности
* У неизбјежном и планираном конфликту на Балкану, Бошњаци ће очигледно, (као и Срби), бити дубоко подјељени по свим основама. Данас је тај процес дошао на врло ризичну тачку. Дубоке подијеле у Исламској заједници и цијелом бошњачком друштву, те фрагментација Странке демократске акције, представљају јединствени процес рушења наслијеђа Алије Изетбеговића и „Младих муслимана“ међу Бошњацима и то уопште није негативно. Чак се прилично закаснило
* Критику тероризма из извора хуманистичког ислама, треба подржати и схватити, као одмјеравање два непомирљиво, сукобљена свијета. Некако на тај начин разумијем и свој скромни допринос овој борби против идеје потпуног јединства вјере, закона и политике – изградње измишљеног Калифата на Балкану који би био тек пусто, босанско острво отргнуто од историје и цивилизације, којој објективно сви народи БиХ припадају
_____________________________________________________________
ПРЕДАВАЊЕ на тему „Безбједносни изазови новог доба у свијетлу књиге „Повратак калифата“ одржано је у организацији Ветерана Републике Српске у Центру за културу (бивша зграда Војске) у Дервенти,.
Предавач је био Џевад Галијашевић стручњак за борбу против тероризма који је рекао:
- Начин на који се заједница вјерника, муслимана, односи према својој вјери, у Босни и Херцеговини, Србији и Македонији, доживио је трансформацију из једног традиционалног, исламског, правног и догматичког правца („Ханефијски месхеб“–„Матуридијски акаид“), тзв. европског поимања вјере као категорије индивидуалног односа према Богу, према себи, другом човјеку и заједници, у категорију, доминантно политичке и идеолошке свијести, егзалтације, која ислам прихвата као средство и мјеру обликовања друштених односа и начин организације саме државе свим средствима, па и тероризмом.
Политичко насиље које има обиљежја тероризма, саставни је дио политике и облик комуникације између многих субјеката међународне заједнице и субјеката унутар појединих држава, да би на почетку овог вијека достигло размјере застрашујућих разарања и људских жртава.
Тероризам је данас геополитички инструмент, политичка стратегија и војна мјера. Као друштвена и политичка појава тероризам представља посљедицу многобројних узрока, између осталих и религије. Данас, у БиХ и цјелом свијету, тероризам има снажно идеолошко обиљежје радикалног ислама, док се низ есктремистичких терористичких организација и група, у првом реду ДАЕШ-ИСИЛ тј. „Исламска држава“, „Нусра фронт“ и „Ал Каида“, представљају тумачима и браниоцима ислама.
То, оправдава "закључак", да тероризам потиче из редова ислама.
Управо на такву логику потичу представе о исламу, као агресивној религији која заговара рат са "невјерницима", то јест представницима других религија. Иако ислам не постоји као јединствена цивилизација, БиХ, и без Хантингтона вјерује у ту идеолошку премису неолибералног западног приступа, (посебне жртве тих промашених увјерења су Бошњаци, дојучерашњи Муслимани) који, због тога, и наслијеђа друге врсте, пролазе кризу идентитета и покушавају пронаћи своје мјесто на друштвеној сцени брзих и често хаотичних друштвених промјена.
Бошњачка фрустрације су посљедица потпуне идентификације нације (и државе) са исламом и чињенице да живе у држави која је у региону и на ширем подручју, хришћанског континента, али и више од тога – Европе која себе разумије и доживљава као апсолутног носиоца и тумача хришћанског идентитета кроз историју.
То производи сукоб у равни културног и историјског идентитета са политизованим вјерским концепцијама и политичким радикализмом (који наступа као тумач и бранилац, највећих вјерских начела) те појаву удруживања гнијевних, незадовољних, необразованих и сиромашних муслиманских вјерника у форми вјерских група, покрета и организација, окупљених око заједничке идеологије засноване на искривљеним тумачењима религије, и спремних да у свом политичком испољавању предузму радикалне мјере с фаталним исходом.
Одувијек су процеси на Балкану (некада) и Средоземљу (данас) били прилично, потцијењени феномен. На њих се гледало као на неизбјежну посљедицу краја хладног рата и биполарног свијета. Тако су земље Средоземља (балканске па и исламске), углавном своје режиме и владаре добили на крилима политичке моћи Совјетског Савеза. Полусоцијалистички покрети, режими – БАС партије (од Садама Хусеина, Хафеза Ел Асада, Бен Алија, Насера, Мубарака итд.) увели су тај свијет у Покрет несврстаних. Иако недемократски, представљали су најдаљу тачку социјалних и интернационалних идеологија до којих може допријети заостали арапски свијет.
Истовремено, њихов развој (инфраструктуре, економије и политичких односа) био је линеаран и предвидив. Са становишта колективне безбједности, био је важан и користан.
Паралелно са тим, у крилу западних обавјештајних и безбједносних служби, формулисан је став да ће бити лакше контролисати исламски радикализам и тероризам када он постане опште мјесто у свијести и политичким системима арапског свијета и Балкана и када на ту исламистичко терористичку сцену, поред Саудијске Арабије и Ирана, ступи Ердоганова, неоосманска Турска.
Истина је да се о тим процесима може говорити и као о посебној фази у развоју окошталих друштвених и политичких система, недемократије, вишедеценијских тоталитарних режима, о све већим унутрашњим и вањским тешкоћама, политичким и привредним аспектима односа власти и друштва као и из угла вјерских идентитета незадовољних својим положајем.
Социолози о овоме могу расправљати са позиције друштвених група које партиципирају у свим постојећим друштвеним конфликтима и производе нове конфликте на нивоу државе, региона и континента.
Јесу ли те групе аутохтоне и да ли је њихов цивилизацијски образац или идеологија ван простора и времена на коме дјелују, може бити такође занимљиво за истраживаче разних глобалних феномена. Мада је Египат најзначајнија држава у овим процесима - није једина.
Читав регион Средоземља је већ неколико година у хаосу, политичким конфронтацијама и ратовима, у једном потпуно неизвјесном процесу транзиције, са несагледивим посљедицама и апсолутно немогућом процјеном коначног исхода. Обзиром на ту чињеницу, за Југоисточну Европу или Западни Балкан, родно мјесто свакој озбиљној анализи овог феномена је - безбједност.
Колико ови догађаји са снажним и организованим групама, које репрезентују радикални исламизам и пропагирају насиље те присутне идеологије на којима почива озбиљност терористичке пријетње у свијету могу на нашим подручјима (бивше СФРЈ) изазивати страх и несигурност, колико су у функцији рушења система безбједности грађана и правног поретка у некој од држава, колико промовишу насиље и колико учествују у њему?
Какве то посљедице производи по грађане, а какве по државне институције и како се нормативно, институционално и оперативно борити против тога, права су питања?
Тачније, каква ће њихова улога бити у овим креираним дестабилизацијама, планираним обојеним револуцијама у тренутку док се одвија широка глобална конфронтација НАТО пакта и Европске Уније са цијелим свијетом и док траје конвенционални рат у Украјини?
Палестинско питање, Иранско-ирачки рат, подјеле унутар муслиманског свијета везано за подршку Заливском рату из 1991. године, сукоби међу муслиманским земљама, посебно идентификација са самопрокламованим „исламским“ државама и републикама (као што су Саудијска Арабија, Иран и Турска), те сукоби међу исламским покретима доводе у питање постојање Хантингтонове монолитне пријетње исламске цивилизације.
Посматрајући блок држава, од Африке до Централне Азије, и сукобе између муслимана са једне стране и са друге стране православних Срба на Балкану, хиндуса у Индији, Јевреја у Израелу и католика на Филипинима, Хантингтон је закључио да „ислам има крваве границе“.
Његова каснија књига, „Сукоб цивилизација и преобликовање свјетског поретка“ пружила му је прилику да прошири тезу из свога чланка као и да је поправи или измијени. Међутим, он је одабрао да једној секцији да поднаслов „Крваве границе ислама“, као и да изјави - „границе ислама су крваве, као и његово двориште“.
Тако је устрајао на провокативној и непрецизној фрази „ислам има крваве границе“ умјесто да каже да муслимани имају крваве границе или да земље у муслиманском свијету имају крваве границе. Фраза експлицитно приписује пролијевање крви религији ислама, а не само поступцима неких муслимана.
Семјуел Хантингтон
Док гледамо начин на који се у Сирији, Либији и Ираку међусобно убијају муслимани (јер су шиити, сунити или Курди) или припадају различитим племенима; док у појасу Газе гину муслимани, Палестинци заједно од израелских граната или гину једни од других (јер су за Фатах или за Хамас); док у Авганистану НАТО убија муслимане у свеопштем хаосу који траје више од двадесет година али се и они сами убијају (јер су Талибани (Паштуни), Таџици, Туркмени или Узбеци); док се међусобно убијају муслимани Либије, Судана, Туниса, Алжира, Пакистана или док Хезболах у Либану мало убија Јевреје а мало муслимане који су сунити, или док на улицама Лондона, Санкт Петербурга, Хелсинкија, Берлина или Париза бивају убијени случајни пролазници, невини људи... можемо ове процесе и злочине посматрати као израз примитивне свјести коју је колонијална управа зауставила у развоју и наметнула јој технологију, начин живота и друштвене односе, које не разумије или не прихвата.
Наравно, можемо и повјеровати убијеном „халифи Исламске државе“, Ебу Бекр ел Багдадију да је то што је ИСИЛ радио, увијек био Џихад, тј. „врхунаравни“ најсветији, Свети рат, који је сваки муслиман дужан водити и у њему учествовати, ако жели џенет (рај).
Ипак, питање које је поставио Хантингтон у виду дефиниције, остаје без јасног одговора у случају, готово цијелог Балкана и саме Босне и Херцеговине.
Када ће „крваве границе у Босни“ постати крваве границе „у исламском дворишту“ тј. када ће муслимани у БиХ испољити степен нетолеранције и мржње и када ће покренути процес унутрашњих подјела, својствен готово свим исламским друштвима и државама, те колико су подјеле у политичким странкама и џамијама реална пријетња јединству муслиманске заједнице у БиХ те да ли су узроци подијела и сукоба у самом исламу?!
Политичке подјеле у привидно грађанској Социјалдемократској партији које су довеле до одвајања већег дјела чланства према концепту наглашене пробошњачке и унитарне политике, коју је заступао „привидни Хрват“, наглашени атеиста, Жељко Комшић, а затим подјела и његовог „Народног фронта“ уз одступање Реуфа Бајровића и Емира Суљагића у правцу формирања новог „Грађанског савеза“, тешко би се могле приписати исламу.
На плану међунационалних односа и уређења државе, разлике између политичких опција на бошњачкој политичкој сцени, су толико минорне, да је потпуно свеједно хоће ли Бошњаке представљати Бакир Изетбеговић, Нермин Никшић, Фахрудин Радончић или Жељко Комшић и Миро Лазовић. У начелу, то је једна политика у којој је само избор личности она мала и примјетна нијанса разлике. Све друго је исто.
И сви актери такве, сарајевске, политичке сцене су сагласни да треба организовати, контролисати и интензивирати политичке процесе који ће нормативно и институционално, коначно уништити Републику Српску и доба њеног постојања прогласити за тамно доба блиске историје, пуно крви, убијања и политичког насиља.
Свакако, значај овог посла обавезује на промишљен наступ у правцу придобијања обавјештајне помоћи из америчке, њемачке и британске амбасаде у Сарајеву.
У реализацији ових заједничких циљева веома важно је било, уз помоћ Велике Британије и њених служби на терену, покренути сложени унутарсрпски сукоб који би предводила Партија демократског прогреса - ПДП,
Већ нескривено, ПДП жели потпуну деструкцију и разарање Републике Српске, рушење њене уставне позиције, слабљење економске способности да кроз јавне финансије подржава инвестиције, социјалне програме, образовне, пензијске, борачке и здравствене фондове. Инсистирање на „једноентитетској корупцији“ и стално компромитовање руководства Српске, криминализацију појединаца и институција, те обични политички сукоб преокренути у рат без граница и до истребљења.
Истовремено у Сарајеву, на потпуно исти начин, Фахрудин Радончић и његов „Савез за бољу будућност“ су користећи моћну медијску машинерију, а посебно „Аваз“, као најснажније средство притиска и уцјене, упорно и агресивно, говорили о Странци демократске акције, а посебно о њеном лидеру Бакиру Изетбеговићу.
Све што су „опозициона“ прозападна гласила, објављивала непосредно послије рата у БиХ о династији Изетбеговић; о корупцији и политички мотивисаним убиствима, „Аваз“ је отворио поново и прежвакавао мјесецима.
Не бирајући средства нападана је породица Бакира Изетбеговића а посебно његова супруга Себија звана Сека.
Универзитетски професор и самосвјесна, ауторитативна особа, као жена, Себија је представљала потпуну негацију традиционалног положаја жене у исламском друштву.
Поједини медијски полтрони попут Неџада Латића замјерили су Себији именовање на мјесто директора Клиничког универзитетског центра, оптужујући је да је диктатор и да, баш она, „командује и управља Бакиром Изетбеговићем“, откривајући бесмисленост тих напада.
Ако је Себија способна управљати државом, манипулишући чланом Предсједништва земље, зашто, као љекар и доктор наука не би могла водити Клинички центар?
Али, напади на породицу Изетбеговић покренули су процесе подјеле унутар саме Странке демократске акције. Утицај и способност ове странке се смањила када су многи њени кадрови одбацили кадровску политику органа странке и сами се кандидовали за начелнике општина и градоначелнике у важним и великим центрима: Зеници, Бихаћу, Живиницама, Горажду, Високом, Бугојну, Старом Граду... и на крају побиједили и освојили власт.
Фрагментација СДА се наставила и у Парламентарној скупштини БиХ у којој је пола посланика, формирало самостални клуб и одвојило се од странке, ступајући у преговоре са „независним“ начелницима и градоначелницима, под покровитељством западних амбасада у Сарајеву, уз подршку представника ОХР-а, ОСЦЕ и ЕУ.
У неизбјежном и планираном конфликту на Балкану, Бошњаци ће очигледно, (као и Срби), бити дубоко подјељени по свим основама. Данас је тај процес дошао на врло ризичну тачку. Дубоке подијеле у Исламској заједници и цијелом Бошњачком друштву, те фрагментација Странке демократске акције, представљају јединствени процес рушења наслијеђа Алије Изетбеговића и „Младих муслимана“ међу Бошњацима и то уопште није негативно. Чак се прилично закаснило.
У ствари су штеточине под именом „Млади муслимани“, гурнули Бошњаке у крвави рат против сродних народа и затровали их вјерском мржњом. У раним почецима њиховог политичког дјеловања, а посебно у послијератној владавини, нису успјели пуно учинити. Изостао је минималан, али важан напор у културолошком и одгојном прочишћењу народа.
У многим случајевима исламска мисао је погријешила или није успјела процијенити шта су приоритети не успјевајући осигурати ни оно што је било неопходно. На крају је то морало имати најгоре посљедице које ће исцрпљивати снагу друштва, искривљивати његова гледања а у насљедство му оставити мржњу, екстремизам, расцјепканост, смутње и девијације у организационом устројству.
То је довело до слабљења идеолошке и мисаоне снаге заједнице, до губљења идејног програмског оквира који би муслиманима давао особеност, специфичност и способност обнове и корекције правца кретања државе, те му омогућавао организациона побољшања.
Жалосно је то што ренесансу муслиманске заједнице отежава то што већина сарајевских владајућих кругова, и оних који имају утицаја, своје идеје и погледе на заједницу, његов идентитет и историју, црпи из виђења колонизаторског Запада, вехабијске Саудијске Арабије, османске Турске и њихове литературе.
Зато је дошло до урушавања институција и немогућности остваривања права и потреба, па се свако понаша као посматрач кога не занима шта се дешава док Срби и Хрвати отворено поручују да не желе бити дио друштва и неорганизоване државе, која гуши њихова колективна и појединачна права.
Само у таквом хаотичном друштву, Бакир Изетбеговић је некажњено могао отворити све фронтове према Хрватима и Србима, ширити мржњу и предузимати политичке акције које неповратно руше стабилност земље и доводе у питање опстанак државе у Дејтонском формату.
Изетбеговићеве акције су биле највећа подршка екстремним групама и идеологијама, које су на дјелу настањеном искључиво Бошњацима, могли радити шта хоће, организовати се како хоће, бити дио свјетске терористичке интернационале и некажњено учествовати у ратовима за „браћу“, хиљадама километара далеко од БиХ и Балкана.
А управо су радикални исламисти, насиље и тероризам који користе за остварење циљева разлог зашто се цјели исламски свијет, у оквиру савремених политичких процеса, приказује као униформан, монолитан покрет, несклон миру и пријетећи, док се у њему „вјерски институт џихада“ јавља искључиво као функционални израз тероризма.
Џихад, као један од најчешће кориштених појмова послије 11. септембра 2001. године, је схваћен као „гола сила“. Рушење Свјетског трговинског центра и напад на Пентагон повезивани су са тако схваћеним појмом џихада. Додуше и истрага извршена од стране ФБИ је утврдила да су сви „учесници у акцији муслимани“ и да су ту акцију извршили позивајући се на вјеру и вјерске циљеве.
Показало се погрешним настојање владе САД, да одузме сваки исламски легитимитет политичким и оружаним акцијама, које су извршили нападачи на САД те да то представи као акт насиља неспојив са исламом
„САД не признају такву ствар каква је исламски тероризам. Чланови Ал Каиде су једноставно терористи и криминалци и ништа више. Они цинично настоје да искористе ислам да би прикрили свој убилачки програм, који није ништа мање него напад на вриједности цивилизације и само човјечанство.“
Исламска наука тврди:„Истински циљ, крајња суштина џихада јесте мир, дефинитивни мир читавог човечанства којим би господарила правила искључиво једне религије.“
Тачније, међународно право мира, према исламској концепцији, је привремено средство за регулисање односа муслимана са спољним свијетом, за вријеме привременог укидања џихада (непријатељства) до момента кад ће „дар ал ислам“ (земља ислама) обухватити читав свијет и то на начин разумијевања свијета, као куће рата - „дар ал харб“.
Основно питање је: која је разлика између концепције ДАЕШ-а, Ал Каиде, Нусра фронта ... и на вјери заснованог учења? Јасно, само начин на који се остварује исти циљ.
Очигледно је рат ипак једино ефикасно средство џихада, ако се жели стварање јединствене исламске државе. Џихадом, који је мирољубив, може се преобратити неки појединац, мања група људи, али се не може поразити држава као САД.
Алија Изетбеговић и радикални исламски учењаци се слажу у једном: Ислам на Балкану не треба да буде вјерски центар, већ центар политичке моћи и да се као политичка моћ тј. исламска држава, прелије по читавој Европи. Мирним али и насилним акцијама.
Тако је током рата, један британски новинар поставио питање арапским добровољцима тзв. муџахединима:„Може ли се бити муслиман на босански начин гдје већина жена није покривена, а мушкарци не одлазе редовно на намазе?“
Њихов одговор је био:„Куран је један. Прописи су јасни. Ко жели да припада исламу мора да прихвата начела ислама. Зна се шта је дозвољено и зна се шта је забрањено. Ја не могу судити је ли неко вјерник или невјерник. Не могу нити имам право, јер Алах зна шта је у срцима. Али, ко жели да припада исламу мора се држати Курана и Сунета. Ислам је једна вјера, нема десет вјера. Куран је једна књига нема десет књига.“
Све те чињенице морају бити узете у обзир жели ли се разумијети позиција ислама у односу на тероризам ИСИЛ-а, Ал Каиде, Боко Харама, Ал Шабаба и Нусра фронта и жели ли се правити концепт сарадње са дезоријентисаним, конфликтним друштвом и радикалним вођама чије су позиције значајно ослабљене због изостанка резултата њихове политике и нереалних амбиција, које су код свог народа стално будили и подстицали.
Сукоби и конфликти одавно су постали пракса у БиХ и на плану микро разлика, унутар муслиманске заједнице, о чему говори стање у Сабору Исламске заједнице БиХ.
Свакако, и тонови који се чују у Загребу и Београду, када се говори о монструозној мрежи насталој у БиХ, а који сваку унутрашњу критику схватају као непотребну и неоправдану „аутовиктимизацију“, доприносе одсуству адекватне реакције институција државе на очигледну терористичку пријетњу.
Ти нестручни кадрови и новинари не схватају да отпор радикалном исламизму мора јасно и одлучно долазити из муслиманских заједница и од оних муслимана који се уопште не идентификују са терористима.
Највеће жртве исламистичког тероризма су секуларни муслимани. Њих 5 милиона је убијено у последње двије деценије од стране фанатика ДАЕШ-а, Ал Каиде, Нусре... Зашто су, чак и мртви, исламистима симболично највећи противници: Садам Хусеин, Моамер ел Гадафи и Гамал Абдел Насер или живи Хосни Мубарак, Бен Али, Абдулах Салех, Башар ал Асад? Како највећи противници нису: Џозеф Бајден, Борис Џонсон или Емануел Макрон?!
Када из западних влада крене критика исламистичког екстремизма и тероризма, онда ту појаву, треба тумачити као аутовиктимизацију. А критику тероризма из извора хуманистичког ислама, треба подржати и схватити, као одмјеравање два непомирљиво, сукобљена свијета. Некако на тај начин разумијем и свој скромни допринос овој борби против идеје потпуног јединства вјере, закона и политике – изградње измишљеног Калифата на Балкану који би био тек пусто, босанско острво отргнуто од историје и цивилизације, којој објективно сви народи БиХ припадају.
Региструјте се на нашем Telegram каналу: https://t.me/faktorga
