„Носталгија за бескрајем“ – Бајкал, Алтај и Непал очима и пером Дарка Даничића

АУТОР НЕ КРИЈЕ ДА СЕ ЗАУВЕК ЗАЉУБИО У НЕПАЛ И ХИМАЛАЈЕ СА ЕВЕРЕСТОМ

* Уредник књиге Ненад ШАПОЊA: Писац је упутио читаоцима поруку да је путовати скоро исто као разговарати са људима других векова , а да је магични троугао овог путовања у овој књизи оживео оне нестварне пределе који ма колико другачији од наших животних станишта са њима деле божанску природу

* Писац своју причу о Бајкалу "филује" занимљивим детаљима из историје тога краја који су могли само да се чују у Иркутску главном граду огромне Иркутије. Он значајни простор посвећује вожњи бродом на реци Ангари која се, за разлику од језера Бајкала, никада не леди

______________________________________________________

       ЈЕДАН од омиљених књижевних жанрова, за мене су путописне књиге.

       У ту врсту се убраја и дело Дарка Даничића "Носталгија за бескрајем" у издању "Агоре", цењеног издавача, пошто је на његовом челу, као главни уредник  и у овом случају рецензент, Ненад Шапоња, дугогодишњи књижевни критичар дневника "Политика" и такође писац .

       Ову невелику путописну књигу написао је Дарко Даничић (1962.) из Љига који је дипломирао на београдском Машинском факултету а затим је магистрирао и докторирао  на Рударско-геолошком факултету. До сада је објавио седам књига песама и већи број критика у књижевним часописима.

       За мене је, као читаоца, веома је важно што је стигао до предела до којих нити сам стигла нити ћу икада стићи, а мени су егзотични јер све три дестинације су у азијском делу света и углавном недоступне за просечног путника.

       Уредник Шапоња је препознао да је писац упутио читаоцима поруку "да је путовати скоро исто као разговарати са људима других векова" , а да је "магични троугао овог путовања у овој књизи оживео оне нестварне пределе који ма колико другачији од наших животних станишта са њима деле божанску природу."

       Како је уредник укратко објаснио о каквим се дестинацијама ради, он је Бајкал описао као "чувену краљевину леда и ватре и срце Сибира", док је Алтај "лепота мистерије на размеђи Русије, Кине, Монголије и Казахстана" и на крају, да Непал није никада до краја упознат и након необичне путописне књиге Стевана Пешића "Катманду"сада се појављује у исто тако необичној прози Дарка Даничића који нам потврђује оне добро познате речи да је "Путовање поново успостављање изворне хармоније која је некада постојала између човека и универзума".

       Према оцени Шапоње, "читалац ове књиге ће сасвим сигурно - од странице до странице -  путовати са самим писцем у нова духовна открића".

Дарко Даничић

       Писац своју причу о Бајкалу "филује" занимљивим детаљима из историје тога краја који су могли само да се чују у Иркутску главном граду огромне Иркутије. Он значајни простор посвећује вожњи бродом на реци Ангари која се, за разлику од језера Бајкала, никада не леди.

       Писац је са групом заљубљеника у рафтинг (гуменим чамцима се плови низ реку која има брзаке и вртлоге) стигао авионом из Москве за четири сата у Горно Алтајск, престоницу Републике Алтај чије име на алтајском језику значи "Златна планина" и налази се испод сплета негостољубивих планина у средњој Азији, а на размеђи Монголије, Кине, Русије и Казахстана.   

       Клима је веома сурова јер на висовима планина су ледници, али то није сметало писцу и његовим сапутницима да се упуте аутомобилима кроз азијску дивљину коју је веома сликовито описао са стадима коња и других питомих животиња које у чопорима крстаре бескрајном равницом.

       Он описује како се друштво са којим се отиснуо у ту нетакнуту дивљину сместило у свом првом кампу од кога крећу веслајући на реци Катун која се стрмоглављује ка равници са висине од 2000 метара. Даничић описује њихово веслање и како се друже када стигну до кампова подигнутих за заљубљенике у рафтинг.

       Путописац описује и народ који срећу на свом путу који су припадници бурканистичког покрета који припада другим аутохтоним покретима шаманизма који је још увек присутан у алтајској области.

       То је прилика да своје читаоце упозна са митовима  и локалним легендама. Такође, забележио је и деловање Николаја Рериха у алтајској области који је писао о локалним обичајима и о животу аутохтоног становништва.

       Није пропустио да забележи и опише Рерихов боравак у Југославији тридесетих година 20 века.

       Након двонедељног крстарења дуж реке Катун цела екипа, која је кренула да гуменим чамцем прокрстари Алтајем, враћа се у цивилизацију преко посете музеју у коме су смештени сви до сада нађени трагови о житељима тог дела Азије - од преисторије до учешћа аутохтоног становништва у Другом светском рату.

       Посебно је интересантна велика колекција петроглифа (рељефи животиња урезани у камене плоче) које су урезали локални "уметници" пре више хиљада година. Наш путописац је искрено био задивљен количином петроглифа која достиже неколико хиљада осликаних камених плоча.

       Последње, треће, путовање одвело је писца у Непал коме је посветио само десетак страна да би видео и могао да опише Катманду и његову околину.

       Описујући планински ланац Хималаја, посебно Еверест, Даничић показује своју склоност ка поезији јер овај извештај о посети Непалу пун је поетски интонираних описа природе и његових становника, да би на крају признао да се код њега развила "неповратна заљубљеност " у тај део нашег света.

       Вера Кондев