Додик: Српска није настала из мржње, него из потребе да народ коначно има ослонац у себи
СРПСКА НИЈЕ НИ ПУКИ АДМИНИСТАРИВНИ ОКВИР НИ ПРОЛАЗНА ПОЛИТИЧКА ФОРМА
* На места као што је Шушњар народ не долази само да се поклони мртвима. Долази да се погледа у огледало историје. Да види шта му се дешавало када није имао снагу да се заштити, када други нису признавали његово право на живот, име, веру и трајање. Шушњар није само место српског страдања. Шушњар је место српске опомене
* Република Српска је историјски одговор српског народа на векове страдања... Народ који памти своје жртве и чува своју Републику није народ без наде. То је народ који зна ко је, шта је преживео и зашто више никада не сме бити слаб. А док је Републике Српске, биће и снаге да се сачувају мир, достојанство и будућност нашег народа
* Нисмо дужни да мрзимо било кога, али јесмо дужни да чувамо своје. Нисмо дужни да претимо, али јесмо дужни да будемо довољно јаки да нам се зло више никада не понови. Република Српска зато није само политичка чињеница. Она је израз историјског искуства, народног памћења и колективне одлучности да се прекине ланац српског страдања
_______________________________________________________________________
ПРЕДСЕДНИК Милорад Додик истакао је да Република Српска није пуки административни оквир нити пролазна политичка форма, већ историјски одговор српског народа на векове страдања.
Његову колумну написану за Срну преносимо у целости:
"На места као што је Шушњар народ не долази само да се поклони мртвима. Долази да се погледа у огледало историје. Да види шта му се дешавало када није имао снагу да се заштити, када други нису признавали његово право на живот, име, веру и трајање. Шушњар није само место српског страдања. Шушњар је место српске опомене.
Ту опомену данас не читамо само кроз оно што се догодило 1941. године, када су Срби убијани зато што су били Срби. Читамо је и кроз нашу савременост, кроз однос према српским жртвама, кроз покушаје да се њихова бол умањи, релативизује или заборави.
Читамо је и кроз страшну судбину малог Слободана Стојановића, детета које је убијено на најмонструознији начин, само зато што је било српско дете које је волело своје и није тражило туђе.
Вест да његов убица наводно користи ванзатворске погодности није само правно или административно питање. То је дубоко морално питање. То је питање односа према српској жртви. То је питање какву поруку један систем шаље народу чије су ране још отворене.
Када се над српском жртвом покаже равнодушност, када се злочин над српским дететом покуша сместити у бирократску процедуру и када се правда претвара у хладну Форму без осећаја за истину и бол, онда народ с правом разуме да се ту не суди само једном злочинцу, него и достојанству целог страдалног народа.
Зато између Шушњара и Слободана Стојановића постоји тешка, али истинита веза. То је веза континуитета српског страдања због имена, вере и припадности. У различитим временима, под различитим униформама и заставама, суштина је често била иста - Србин је био крив зато што постоји.
Једном је то било организовано као масовни покољ, други пут као ратни злочин над дететом, а данас се у неким институцијама показује као бешћутност, релативизација и спремност да се српска рана поново отвори као да никада није ни зацелила.
Управо зато Република Српска није пуки административни оквир нити пролазна политичка форма. Република Српска је историјски одговор српског народа на векове страдања.
Она је завет да српска деца више никада не буду незаштићена. Она је политичка и морална брана против понављања судбине у којој су други одлучивали о српском животу, српској истини и српској правди.
Свако ко данас пита зашто је важна јака Република Српска, одговор може наћи управо на местима као што су Шушњар, Јасеновац, Дракулић, Пребиловци и у имену малог Слободана.
Република Српска је једини гарант прекида тог злочиначког континуитета. Једини оквир у којем српски народ може сам да чува своје памћење, своје институције, своје школе, своју полицију, своју политичку вољу и своје достојанство.
Без Републике Српске, српски народ би био препуштен туђим тумачењима историје, туђим центрима моћи и туђем осећају за правду. А историја нас је научила да тамо где Србин нема своје институције, врло брзо нема ни сигурност да ће његова жртва бити призната, а често ни да ће његов живот бити заштићен.
Али, ова прича не сме остати само прича о болу. Српски народ није преживео зато што је био слаб, него зато што је имао снагу да из сваког страдања подигне завет.
Из пепела је подизао цркве, из јама памћење, из суза веру, а из историјских пораза стварао нову одлучност да живи слободно. То је највећа снага Републике Српске - она није настала из мржње, него из потребе да се живот заштити, да се деца сачувају и да народ коначно има ослонац у себи.
Зато је наша обавеза да памтимо Шушњар, да не заборавимо Слободана, да тражимо одговорност за сваку неправду и да будемо достојни оних који су страдали само зато што су били оно што јесу.
Нисмо дужни да мрзимо било кога, али јесмо дужни да чувамо своје. Нисмо дужни да претимо, али јесмо дужни да будемо довољно јаки да нам се зло више никада не понови.
Република Српска зато није само политичка чињеница. Она је израз историјског искуства, народног памћења и колективне одлучности да се прекине ланац српског страдања. У њој су и бол и опомена, али и нада. У њој је свест о ономе што смо преживели, али и вера у оно што можемо бити.
И зато, када се данас сећамо жртава Шушњара и када изговарамо име малог Слободана Стојановића, ми не говоримо само о смрти. Ми говоримо о завету живота. Говоримо о томе да ће Република Српска остати снажна, стабилна и непоколебљива. Да ће чувати истину о српском страдању, али још више будућност српског народа.
Јер народ који памти своје жртве и чува своју Републику није народ без наде. То је народ који зна ко је, шта је преживео и зашто више никада не сме бити слаб. А док је Републике Српске, биће и снаге да се сачувају мир, достојанство и будућност нашег народа".
