Американце вреба непријатељ изнутра - дотрајалост и распад инфраструктуре

КРАЈЕМ ЈУЛА СЕ СРУШИО МОСТ КОЈИ СПАЈА ЛОС АНЂЕЛЕС СА ФИНИКСОМ...

Мост Лос Анђелес-Финикс

• По подацима Министарства транспорта САД, око 25 одсто свих мостова и 65 одсто путева у земљи потребан је „озбиљан ремонт“
• САД би морале - само да би надокнадиле оно што су пропуштале у одржавању инфраструктуре и за минималну модернизацију њених објеката - да уложе 3,6 билиона долара у наредних пет година. А то је безмало два пута више него што се за то издваја сада. Уосталом, та сума је - петина годишњег БДП Сједињених Држава
• Укупни државни дуг америчке владе премашио је 18,3 билиона долара, а само инвестициони фондови, који функционишу у САД на бази удела, држе око седам билиона долара. Тај новац због безмало нултих каматних стопа одлази у Канаду, Холандију и Аустралију, односно у њихове инфраструктурне пројекте. Америка за то време наставља да глуми горду незаинтересованост и постепено се разара изнутра

        СВЕТСКИ познати амерички аналитичар Дамбиса Мојо упозорила је да се сами темељи економије САД распадају, у буквалном смислу речи.

        Указала је да се амерички инфраструктурни објекти, који су некада били симбол величине и моћи САД, сада налазе у критичном стању, а да нема новца да се доведу у ред. Зато што се земљом дуго година управљало по принципу „узми сада, а када дође време да се улаже - некако ћеш се снаћи“.

                Док је цео свет трубио о „долару без покрића“, о гигантским државним дуговима Америке, и „мехуровима“ на берзи - САД се тихо прикрала друга, вероватно много већа и реалнија опасност у виду инфраструктурне кризе. Јер, ако је „космички државни дуг“ у случају САД можда и ефемерни проблем, мостови који се руше заједно са „фабрикама воде“ које су у критичном стању - сасвим су материјални проблеми који прете људским животима.

        Мојо за своја упозорења прво наводи недавну трагедију у Калифорнију.

        Крајем јула се срушио мост који је спајао Лос Анђелес са Финиксом. Пао је директно на главну аутостраду Калифорније. Под њим је остао теретни камион. Званично је објашњено да се мост срушио због јаких киша у јужним деловима Калифорније.

        Мојо је овим поводом написала: „Идеолошко одбијање да се инвестира у државни сектор, заједно са кратковидим размишљањем оних који састављају буџете, довели су до тога да су расходи за путеве, аеродроме, железнице, телекомуникционе мреже и производњу струје толико смањени да је све то немогуће одржавати у задовољавајућем стању. Проблем је тако велики да се више не може игнорисати. Ако САД не буду деловале брзо да својој економији обезбеде темељ у виду савремене инфраструктуре - оне ће се полако свалити у стагнацију“.

        Рушење моста у Калифорнији само је један од мноштва примера који показују шта се догађа кад власт не жели да улаже у обнову инфраструктуре.

        Неке од хаварија су прошле без жртава, друге су однеле десетине живота.

        Првог августа 2007. у Минеаполису се срушио мост преко реке Мисисипи. Трагедија се догодила у време вечерње саобраћајне гужве. Погинуло је 13 људи, а преко сто било повређено. Аутомобили су горели и тонули у реци, све је изгледало као на снимању филма - катастрофе.

        Објављено је да је узрок трагедије - дефект у конструкцији моста.

Дамбиса Мојо

        У јулу 2008. године код Минеаполиса, од аутомобилског моста Maryland Avenue одвалила се бетонска плоча тешка тону и по. Пала је на два аутомобила и зауставила саобраћј по траси Interstate 35E на неколико сати. Само чудом, нико није настрадао.

        Крајем маја 2015. због киша је дошло до пробоја бране на језеру Падера у Тексасу. Погинуло је укупно 18 људи, а преко десет је нестало без трага. Стотине кућа и десетине мостова били су збрисани.

        По подацнима Министарства транспорта САД, око 25 одсто свих мостова и 65 одсто путева у земљи потребан је „озбиљан ремонт“, указује старији научни сарадник Центра РИСИ за економске студије Николај Трошин.

        Још 2009. године, Америчко удружење инжењера упозорило је да се инфраструктура у земљи налази у жалосном стању које је оценило „двојком“ (на петостепеној скали).

        На светској листи, САД су по квалитету путева пале са седмог на 18-то место. Према општем стању инфраструктуре - држе 12-ту позицију.

        ИЗ ИЗВЕШТАЈА АМЕРИЧКОГ УДРУЖЕЊА ГРАЂЕВИНСКИХ  ИНЖЕЊЕРА: Просечни рок експлоатације свих мостова у земљи је - 42 године, а сваки од њих се налази у крајње запуштеном стању. Готово половина путева (42 одсто) не одговара савременим транспортним потребама, што доводи до непотребних саобраћајних гужви на њима, а још се у тим гужвама улудо потроши бензина за 101 милијарду долара. Још $22 милијарде САД годишње губе због загушености својих аеродрома и кашњења у комерцијалном транспорту робе. Јавни превоз има проблема са истрошеношћу возила и друге технике и инфраструктурне базе и не може да изађе на крај са све већим бројем путника. Економија САД на томе губи 90 милијарди долара годишње.

        При текућем нивоу финансирања, Американци на своје раније успехе напросто морају заборавити.

        Према Трошиновим речима, САД би морале - само да би надокнадиле оно што су пропуштале у одржавању инфраструктуре и за минималну модернизацију њених објеката - да уложе 3,6 билиона долара у наредних пет година. А то је безмало два пута више него што се за то издваја сада. Уосталом, та сума је - петина годишњег БДП Сједињених Држава.

        „Недостатак инвестиција је озбиљан проблем и умногоме је повезан са ниским каматним стопама које већ дуже време одржава Систем федералних резерви. Каматне стопе су чак блиске нули. Таква политика појефтињује кредите за бизнис, али подрива инвестициону активност пензијских фондова од којих зависи „дуги новац“ у САД. Тим фондовима је повољније да улажу у инфраструктурне пројекте у другим земљама где су камате и приходи већи“ - објашњава Трошин.

        Чланови савета директора Система федералних резерви, на свом последњем саветовању о каматној стопи, одлучили су да је оставе непромењену. Постоје изгледи да је ове јесени подигну, али то - ако се и догоди - неће одмах бити до нивоа који би САД обезбедио брзи доток инвестиција у инфраструктуру.

Николај Трошин

        Неко се може и изненадити, али инфраструктурни проблеми се закономерно појављују две-три деценије након економског бума. Јер, тада објекти саграђени у периоду бурног развоја почињу истовремено да постају трошни. Тада се и открива да је за њихову амортизацију потребан огроман новац - наглашава аналитичар „Финам“ Антон Сороко. Према његовим речима, сада проблеме са инфраструктуром има и Европа. И то - такве да они у наредном периоду могу битно успорити темпо њеног економског раста.

        Инвестиције у инфраструктуру су проблем не само за САД. Разлог је то што таква улагања дају ефекте само у дугорочној перспективи, па их је тешко израчунати у новчаном еквиваленту.

        Проблем је и то што се дотрајалост инфраструктуре не види одмах, као што у очи одмах падају сиромаштво или недоступност медицине.

        „Зато владе често смањују државно финансирање инфраструктуре ради повећања расхода, за на пример, социјалне потребе, плате у јавном сектору, пензије, бесплатну медицину и слично. Јер, то су мере које много брже обезбеђују подршку бирача“ - наглашава Сороко.

        Само, овим простим лукавством се не служе баш сви. Није мало земаља које су са успехом инвестирале у путну и другу инфраструктуру и самим тим убрзале раст свог БДП.

        „Кина је објавила да је 2008. године у своју инфраструктуру уложила много милијарди долара, што је успорило процесе хлађења њене економије“ - наглашава аналитичар Јелене Шишкина.

        Она на инфраструктурне проблеме САД гледа овако: „Американцима је вероватно потребније да своју постојећу инфраструктуру одржавају како треба, а не да је праве од нуле. Самим тим, потребни су им много мањи буџетски трошкови него што су били Кини“.

        Трошин, међутим, сматра да америчка администрација нема новац ни за то:

        „Обама је 2009. године, убрзо после своје инаугурације, потписао закон о издвајању преко 45 милијарди долара за развој само развој транспортне инфраструктуре. Децембра 2010. за то је било издвојено још 50 милијарди долара, а општи пакет мера за развој инфраструктуре био је подржан са 105 милијарди долара. Међутим, то није донело жељене резултате“.

        Очигледно је да за САД спасавање транспорта, енергетике, градње путева и осталих стратешких грана зависи првенствено од новца. А држава тај новац нема.

        Систем федералних резерви, мада може да машине за штампање долара укључује по сопственом нахођењу, ипак добро схвата да их - при његовој садашњој непокривености - не сме у превеликом обиму пуштати у оптицај у земљи. То би било равно инфлационом самоубиству.

        Зато се сви новоштапани долари, а заједно са њима и инфлација, овако или онако усмеравају у иностранство.

        Амерички приватни сектор, колико год то чудно било, много се брижљивије односи према новцу него Бела кућа и Систем федералних резерви. Приватни сектор зато улаже само онда када је стопроцентно уверен да ће се инвестиција исплатити и бити остварен профит.

        Укупни државни дуг америчке владе премашио је 18,3 билиона долара, а само инвестициони фондови, који функционишу у САД на бази удела, држе око седам билиона долара. Тај новац одлази у Канаду, Холандију и Аустралију, односно у њихове инфраструктурне пројекте.

        Америка за то време наставља да глуми горду незаинтересованост и постепено се разара изнутра.

        Све у свему, што су Американци тражили - то су и добили. Тежња ка тренутној заради и жеља да се по сваку цену сачува широк осмех са блиставим зубима - морале су кад тад да донесу горке плодове.

        По свему судећи Американце очекује њихова богата жетва.