Америчке феминисткиње тврде да мајке имају право да убијају своју децу

НАЈВИШЕ СВОЈЕ ДЕЦЕ УБИЛА ЈЕ АМЕРИКАНКА АНДРЕА ЈЕЈТС – ПЕТОРО, УЗРАСТА ОД 6 МЕСЕЦИ ДО 7 ГОДИНА

Линдзи Кленси

* Линдзи Кленси је задавила своје троје деце – узраста 8 месеци, 3 године и 5 година – у њиховој породичној кући. Затим је наводно покушала самоубиство скочивши кроз прозор на другом спрату. Важан детаљ: претходно је послала мужа од куће

* Америчке феминисткиње оправдавају убиства Кленси, тврдећи да је била сиромашна и занемарена. У смислу: да је жртва друштва и није добијала довољно подршке. А Кленси није била ни сиромашна ни угњетавана: имала је неколико лекара, пријатеље за сваки дан, родитеље, скуп вртић за своју старију децу и дадиљу за своје најмлађе

* Да би извршиле притисак на судије, почеле су да снимају видео снимке себе како муче сопствену децу. Добро сте прочитали. Оне. Муче. Своју. Децу. Једна од њих, хвала Богу, већ је затворена, али није једина то чинила

* И да, воде своју децу на демонстрације испред суда, где праве вагиналне гестове рукама. Изгледа да њихови мозгови једноставно немају места ни за једну другу слику или симбол жене. Ни један „гнусни мушки шовинистички бели конзервативни гад који је крив за све“ никада не би смислио тако нешто

______________________________________________________________________

             Аутор: Игор МАЉЦЕВ, "Взгљад"

             КАДА се прочула вест о ужасној Американки Линдзи Кленси, која је мучила и убила сопствену децу, помислио сам: како је Нетфликс то паметно смислио – темпирали су објављивање документарне серије о овом масовном филициду – мислим да сам управо гледао „Греси наше мајке“.

             Ради се о мајци из стварног култа која је убила своју децу.

             А онда сам схватио да је То потпуно другачија америчка мајка. Одлучио сам да проверим који су други документарци објављени на ту тему. Е, тада је настао прави пакао.

             Седам филмова описује осам случајева америчких мајки које масакрирају своју децу. То Американци називају „вишеструким филицидом“.

             А не ради се о неком дивљем средњем веку (САД ј нису постојале тада). Ни о дивљим годинама Велике депресије, када није било чиме да се деца хране. Не, све се то издогађало буквално за само последњих неколико година.

             Најпознатији случај уопште није случај Кленси. Ту примат држи Андреа Јејтс, која је 2001. године удавила петоро своје деце, узраста од 6 месеци до 7 година. У кади. Првобитно је осуђена, али су јој касније дијагностиковани постпорођајна депресија, психоза и шизофренија. Због тога је пребачена из затвора у психијатријску болницу.

Aндреа Јејтс са мужем и децом

             Године 1994, Сузан Смит је везала своју децу у аутомобилу и одвезла их, заједно са аутомобилом, у језеро. Зато што њен нови љубавник није желео децу. А добила је доживотну казну затвора.

             Године 1996, Дарли Рутије је ножем избола своја два сина, узраста 5 и 6 година, на смрт. Покушала је да за злочин окриви „разбојника“, али је разоткривена и осуђена на смрт.

             Године 1998-ме, Кристи Ервес је удавила своје троје деце (узраста 1, 2 и 3 године) у кади, у мотелу. Проглашена је кривом и послата је у психијатријску болницу.

             До 2014. године, Меган Хантсман је давила сваку бебу коју је родила током 10 година. Укупно шест. Закопавала их је у кутијама у својој гаражи. Годину за годином. Суд је пресудио да је то резултат употребе метамфетамина и осуђена је на доживотни затвор.

             И коначно, Линдзи Кленси, која је 2023. године задавила своје троје деце – узраста 8 месеци, 3 године и 5 година – у њиховој породичној кући. Затим је наводно покушала самоубиство скочивши кроз прозор на другом спрату. Важан детаљ: претходно је послала мужа од куће.

             „Широко медијски праћење суђења фокусирало се на њено тешко, документовано погоршање менталног здравља, као и на аргументе одбране о постпорођајној психози и недијагностикованом биполарном поремећају“, писали су медији.

             Кључне речи су „широко медијскo праћење“.

             Данас сведочимо другом таласу медијске пажње за овај случај. Зашто? Зато што су сви претходни ужасни случајеви несумњиво шокирали Американце – јер је тешко чак и замислити нешто ужасније од тога да мајке убијају сопствену децу.

             Дантеов „Пакао“ је имао места за убице деце – у седмом или деветом кругу, у зависности од њихових мотива. Али, сада су се појавиле америчке феминисткиње. И, почеле да лансирају ствари које јадни Данте није могао ни да замисли у својим књижевним фантазијама.

             У СССР су тријумфовали револуционарни ставови према женама – потпуно једнака права, државна заштита, здравствена заштита, социјално осигурање, забрана тешког рада – буквално све за шта су се генерације и генерације феминисткиња бориле. Здраве феминисткиње.

             Док се нису појавиле америчке и европске феминисткиње и учиниле ову реч одразом свега лудог, перверзног, подлог и нехуманог што су левичарски активисти постигли последњих година под мудрим вођством и финансирањем Демократске странке САД.

             Током претходних суђења за чедоморство, још нису биле достигле пуну снагу или још нису биле потпуно изгубиле разум. Углавном су ћутале. А онда су покренуле кампању која би могла буквално да прикаже цео западни свет као праву лудницу.

             Прогласиле су право мајки да убијају своју децу!

             Клара Цеткин и Роза Луксембург се окрећу у својим гробовима као пропелери носача авиона јер то није женско право за које су се бориле.

             Саме америчке феминисткиње чак и не примећују да противрече не само феминизму као таквом, већ и сопственим недавно измишљеним тезама, које користе за манипулацију другима. Ниоткуда, поводом случаја Кленси, изјавиле су да женски хормони с времена на време излуђују жене и стога жене нису одговорне за своје речи, поступке или злочине.

             Ово сада говоре људска бића која су изводила мушкарце на суд или их слале на биро за незапослене за сваку шалу о ПМС-у у канцеларији. Зато: или признајемо утицај хормонских циклуса на женску психу, или не. Или је увредљиво, или је признање физиолошке чињенице. Али, оне се боре за право жене да убија своју децу. Немају времена за логику.

             Оправдавају убиство говорећи да је била Кленси сиромашна и занемарена. У смислу: да је жртва друштва и није добијала довољно подршке. А Кленси није била ни сиромашна ни угњетавана, имала је неколико лекара, пријатеље за сваки дан, родитеље, скуп вртић за своју старију децу и дадиљу за своје најмлађе.

             У суштини, у таквом окружењу морате бити прилично хладнокрвни и лукави да бисте испланирали и извршили масовно убиство деце. Али, америчке феминисткиње траже изговоре за Кленси и покушавају да пронађу некога кога ће окривити, а желе да то буде мушкарац.

             И, наравно, пронашле су једног — њеног мужа, кога је убица, из веома убедљивог разлога, избацио из куће пре злочина. А онда су америчке феминисткиње потпуно полуделе.

             Да би извршиле притисак на судије, почеле су да снимају видео снимке себе како муче сопствену децу. Добро сте прочитали. Оне. Муче. Своју. Децу.

             Једна од њих, хвала Богу, већ је затворена, али није једина то чинила.

             И да, воде своју децу на демонстрације испред суда, где праве вагиналне гестове рукама као флеш моб. Изгледа да њихови мозгови једноставно немају места ни за једну другу слику или симбол жене.

             Ни један „гнусни мушки шовинистички бели конзервативни гад који је крив за све“ никада не би смислио тако нешто.

             Мадам Кленси, наравно, прети доживотна робија. Али, не могу да предвидим шта чека америчко друштво са овако монструозно искривљеним схватањем стварности.