Буџет ЕУ до 2020. - 1000 милијарди евра

КОЛИКО КОШТА ЕВРОПСКА УНИЈА, ЗАШТО НАЈВИШЕ ДАЈЕ НЕМАЧКА, А НАЈВИШЕ ДОБИЈА ПОЉСКА

  • Према Европској комисији, највећи нето давалац је Немачка (9 милијарди евра), потом Француска (6,4 милијарде евра), па Италија (5,9 милијарди), Велика Британија (5,6 милијарди) и Холандија (2,2 милијарде евра). Водећи нето примаоци су Пољска (11 милијарди евра), Грчка (4,6 милијарди), Мађарска (4,4 милијарде), Шпанија (2,9 милијарди) и Португал (2,9 милијарди)
  • Међутим, кад се рачуна по глави становника појединих земаља, ова скала изгледа другачије: Данци највише плаћају за чланство и тамо сваки грађанин плаћа чак 150 евра буџету Европске уније, док је по приходу из ЕУ буџета рекордер Мађарска где сваки грађанин прима 442 евра помоћи из Брисела
  • Европска бирократија потроши тек двадесетак посто буџета док се остатак враћа државама-чланицама у облику разних субвенција
  • Иако су ови износи наизглед баснословни, буџет ЕУ заправо је веома скроман износ према укупном привредном потенцијалу Европске уније и износи тек око један проценат заједничког дохотка свих земаља Уније

         РАСПРАВА у Европском парламенту о буџету само за следећу, 2013. годину била је тек увод у жустре полемике које долазе, јер је предлог био да се о буџету за 2013. одлучује заједно с ребалансом буџета за ову, 2012. годину у којој се тражи 670 милиона евра за помоћ пострадалима у земљотресу у Италији, али и о додатних девет милијарди евра колико ЕУ жели за своје потребе.

         Преговори су прекинути, јер постоји дубоки јаз између износа који за следећу годину тражи Европски парламент (137,9 милијарди евра) и износа који је Савет министара - дакле чланице Европске уније - спреман да издвоји (132,7 милијарди). По свему судећи, овог уторка (13.11.) ће Европска комисија бити присиљена да понуди нови предлог о којем ће се онда одлучивати у Европском парламенту.

         Све је ово тек увод у преговоре о дугорочном буџету Европске уније због којег је сазван и ванредни сусрет на врху (за 22. и 23. новембар) где би се председници држава или влада ЕУ требало да се сложе барем о начелном износу који ће се поверити Европској унији у периоду од 2014. до 2020. Ту је реч о око 1.000 милијарди евра, а ЕУ жели тај новац да потроши за субвенције пољопривреди, програмима у области науке и истраживања, културе, индустрије, као и за структуралну и помоћ одређеним привредним секторима.

         Поред свега, буџет треба да покрије и трошкове бројних институција Европске уније, као што су Европска комисија, судови, Европски парламент и читав низ мањих организација које делују у име Уније.

         Европска бирократија потроши тек двадесетак посто буџета док се остатак враћа државама-чланицама у облику разних субвенција.

         Иако је председник Европске комисије Барозо почетком године предложио и увођење посебног, "европског" пореза којег би плаћали сви грађани Уније, за сада Европа пуни благајну само индиректно, доприносима 27 држава-чланица (убрзо са Хрватском ће то бити 28 чланица). Поред тога, стално расте приход који ЕУ убире од царине и пореза на додатну вредност. Ови доприноси сада чине највећи део ЕУ прихода.

         Наравно, највећи спор влада између групе земаља које на крају плаћају више него што примају европских средстава (нето даваоци) и држава које "зарађују" чланством у Унији (нето примаоци). Математички, има 12 земаља-давалаца и 15 прималаца, али и међу њима има великих разлика.

         Према Европској комисији, највећи нето давалац је Немачка (9 милијарди евра), Француска (6,4 милијарде евра), Италија (5,9 милијарди), Велика Британија (5,6 милијарди) и Холандија (2,2 милијарде евра). Водећи нето примаоци су Пољска (11 милијарди), Грчка (4,6 милијарди), Мађарска (4,4 милијарде), Шпанија (2,9 милијарди) и Португал (2,9 милијарди).

         Међутим, кад се рачуна по глави становника појединих земаља, ова скала изгледа другачије: Данци највише плаћају за чланство и тамо сваки грађанин плаћа чак 150 евра буџету Европске уније, док је по приходу из ЕУ буџета рекордер Мађарска где сваки грађанин прима 442 евра помоћи из Брисела.

         Како би се осигурало дугорочно планирање, још од краја осамдесетих година прошлог века се договара европска "седмолетка", оквирни буџет за период од седам година. Наравно, за следећи период постоје велике разлике у претпоставкама, колико Унија треба да кошта: Европска комисија жели буџет од једног билиона и 75 милијарди евра, док нето-даваоци, међу којима је и Немачка, сматрају да се трошкови морају смањити за најмање сто милијарди евра.

         Најдаље жели да оде Велика Британија: Лондону нарочито сметају дотације за пољопривреду - сектор који практично више није никакав економски фактор у тој земљи, тако да британски премијер Камерон жели да ЕУ смањи своје захтеве за барем 200 милијарди евра.

         Иако су ови износи наизглед баснословни, ипак се треба сетити како је то заправо веома скроман износ према укупном привредном потенцијалу Европске уније и износи тек око један проценат заједничког дохотка свих земаља Европске уније.

         Још од 1985. године се Велика Британија - баш због својих скромних капацитета у пољопривреди - успела изборити за "попуст" у својим издацима за Европску унију. Многе друге земље су се након тога такође избориле за такве олакшице, мада је попуст Великој Британији (након легендарне изјаве тадашње премијерке Маргарет Татчер 'I want my money back'- желим назад свој новац) и даље највећи у Европској унији и често је предмет бројних расправа.

         Тренутно тек мали део помоћи Грчкој долази из благајне Европске уније. Кризни фондови ЕФС и ЕСМ су потпуно издвојени из буџета Европске уније и њих плаћају пре свега земље које имају евро као платежно средство. Преко тога, постоји и посебан фонд за развојну помоћ Европске уније који се такође финансира независно од заједничког буџета.

          (Извор: Дојче веле)

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари