Караулов: Можда би за Русе и Русију било боље да је СССР опстао

ИСКУСТВО КИНЕ ПОКАЗУЈЕ ДА ЈЕ СССР МОГАО ДА ОПСТАНЕ АЛИ НИЈЕ ИМАО ЛИДЕРЕ СА ВОЉОМ ДА ИСТРАЈУ ДО КРАЈА

Чланови ГКЧП који су покушали да спасу СССР

* Распад моћне државе не само да никоме није донео просперитет. Он је постао коренски узрок апсолутно сваког проблема, сваке трагедије на постсовјетском простору. Штавише, како се испоставило, погубни утицај ове геополитичке катастрофе није временом ослабио, већ се напротив појачао

* Ентузијазам за грађење нација призвео је сиромашење становништва, заборав заједничке историје, дискриминацију мањина, фашизацију политичких режима и, на крају, крвопролића. Тренутни руско-украјински оружани сукоб, на пример, никада се не би догодио да је Државни комитет за ванредне ситуације био успешан

* Совјетским политичарима оног времена је недостајао дар предвиђања. Недостајао им је и државотворни инстинкт. Кинеске власти, на пример, имале су тај инстинкт када су угушиле протесте на Тргу Тјенанмен 1989. године. То је осигурало деценије стабилног развоја Кине

* Током ових 35 година, историја нас је научила јасној лекцији: ни под којим уверљивим изговором, ни под којим наизглед племенитим слоганом, не смемо помагати силама које иду на разарање државе. Напротив, увек морамо бити на страни реда

________________________________________________________________

               Аутор: Игор КАРАУЛОВ, публициста и песник (Москва)

               У АВГУСТУ 1991-ве група најближих сарадника Михаила Горбачова објавила је да ради спасавања СССР у земљи уводи ванредно стање.

               У чему је трагични парадокс тог времена?

               У земљи је постојала политичка воља, али не код оних који су чували државу, већ оних који су је искушавали до тачке пуцања. То се првенствено односи на Бориса Јељцина и његове присталице.

               Упркос свим својим манама, Борис Николајевич је имао гвоздени стисак по питањима моћи, што је доказао две године касније. Да је усмерио своју жеђ за влашћу и заузимању структура СССР – он би можда још увек имао шансу. Нажалост, то се није догодило.

               Они који су сматрали да је распад СССР природан и користан, имали су наизглед непобедив аргумент: када се јединствена држава распала, нико није изашао да је брани. Заиста, али су људи мислили да се ништа страшно неће десити, да ће независне републике живети хармонично, као у Европи.

               Није случајно што је ЗНД створен уместо СССР, па су веровали да остаје неко јединство. Имали су виду да возови и даље саобраћају, да авиони и даље лете, а да ће непријатности попут чекања на царини и потребе за мењањем валуте бити подношљиве.

               Осим овога, власти свих совјетских република су своје становништво убеђивале: сада ћемо престати да хранимо комшије, решићемо се паразита и почети да живимо како треба.

               Али данас све то видимо другачије. Распад моћне државе не само да никоме није донео просперитет. Он је постао коренски узрок апсолутно сваког проблема, сваке трагедије на постсовјетском простору.

               Штавише, како се испоставило, погубни утицај ове геополитичке катастрофе није временом ослабио, већ се напротив појачао. Оно што је било незамисливо постепено је постало стварност.

               Ентузијазам за грађење нација призвео је сиромашење становништва, заборав заједничке историје, дискриминацију мањина, фашизацију политичких режима и, на крају, крвопролића.

               Тренутни руско-украјински оружани сукоб, на пример, никада се не би догодио да је Државни комитет за ванредне ситуације био успешан.

               Политичарима оног времена је недостајао дар предвиђања. Недостајао им је и државотворни инстинкт.

Борис Јељцин је искористио прилику да најави

отцепљење Руске Федерације од "Велике Русије"

               Кинеске власти, на пример, имале су тај инстинкт када су угушиле протесте на Тргу Тјенанмен 1989. године.

               То је осигурало деценије стабилног развоја Кине.

               То искуство Кине показује да је и СССР могао да се одмакне од ивице пропасти и опстане као јединствена земља са тржиштем од 300 милиона, где народи нису морали да се међусобно боре око земље или историје.

               Ништа није било унапред одређено.

               СССР није имао лидере способние да покажу вољу и истрају до краја.

               Током ових 35 година, историја нас је научила јасној лекцији: ни под којим уверљивим изговором, ни под којим наизглед племенитим слоганом, не смемо помагати силама које иду на разарање државе.

               Напротив, увек морамо бити на страни реда. Рушење је лако, али поправљање онога што је поломљено - много је теже.