Неки су и у Русији уверени да Путин треба да „туче као Иран“, али Русију треба поредити са - Америком
ДОДУШЕ: ИМА ШТА ДА СЕ НАУЧИ И ОД ИРАНА – ТАМО НИКО НЕ ВИЧЕ „УЧИМО ОД УКРАЈИНЕ“
* Позив „Хајде да будемо као Иран“ дубоко је у супротности са стварношћу. Ако узмемо у обзир парове Русија-Украјина и Иран-САД, ми нисмо Иран. Колико год то богохулно звучало - ми смо САД
* Русија није страна која се брани. Ми смо страна која присиљава непријатеља да склопи мир под нашим условима. А непријатељ узвраћа ударац, подижући улог све више. А ни Украјина такође није Иран који се суочава са „Америком“
* Читав такозвани колективни Запад стоји иза Украјине. Ми водимо егзистенцијалну битку са целом западном цивилизацијом. У питању је наше постојање као народа
* САД су – у намери да присиле непријатеља да прихвати њихове услове – бескрупулозне у својим методама и не ограничавају обим својих напада нити се либе удара на цивилне циљеве. Типично је за Англосаксонце да деморализују непријатеља терором. Али, да ли су Иранци престрављени, па ће златне кључеве свога „града“ предати Трампу клечећи на коленима? Зар не мислите да је обрнуто?
___________________________________________________________________
Аутор: Дмитриј ГРУЊУШКИН, писац
НЕИЗБЕЖНО се намећу паралеле између два сукоба који трају истовремено и паралелно – између судара Русија-Украјина и Иран-САД.
Јасно је, наравно, да су потпуно различити сукоби по својим узроцима, природи борби и обиму. Али, тешко је одолети поређењима. Али, они који их пореде често упадају у логичку замку.
Критикујући „превише благе“ методе вођења рата против Украјине, неки бучни грађани често захтевају да се Иран следи као пример. Као референтну тачку, наводе одлучност Ирана да покрене ракетне нападе на треће земље умешане у напад на ту државу, а то је нешто што ми не чинимо.
Позив „Хајде да будемо као Иран“ дубоко је у супротности са стварношћу. Чињеница је да ако узмемо у обзир парове Русија-Украјина и Иран-САД, по свим формалним критеријумима, ми у овој конфронтацији нисмо Иран. Колико год то богохулно звучало, ми смо САД.
И не журите да ме прокунете. Боље је да трезвено сагледамо ситуацију.
Русија није страна која се брани. Ми смо страна која присиљава непријатеља да склопи мир под нашим условима. А непријатељ узвраћа ударац, подижући улог све више.
Ни Украјина такође није Иран који се суочава са „Америком“.
Читав такозвани колективни Запад стоји иза Украјине. У овом сукобу, ми водимо егзистенцијалну битку са целом западном цивилизацијом. У питању је наше постојање као народа.
Ово више није војно питање, већ геополитичко. Перспективе и размере су потпуно другачије.
Чак долазимо до неочекиваног закључка. Да бисмо имали користи од овог паралелног сукоба, морамо пажљиво проучити методе његових учесника. И морамо проучавати не методе Ирана, већ методе Сједињених Држава.
Прецизније, не би требало да процењујемо резултате утицаја Ирана на САД и њихове сателите, већ напротив – да проучавамо шта Американци раде, а што је најважније - шта су постигли.
Да ли повећање силине америчких напада производи жељене последице које жели Вашингтон?
САД су – у намери да присиле непријатеља да прихвати њихове услове – бескрупулозне у својим методама и не ограничавају обим својих напада нити се либе удара на цивилне циљеве.
Типично је за Англосаксонце да деморализују непријатеља терором. Али, да ли су успели?
Да ли су Иранци престрављени, да ће златне кључеве свога „града“ предати их Трампу клечећи на коленима?
Зар не мислите да је обрнуто?
Да, Иран трпи велике губитке, али у ствари, добија све већи утицај на регионалној, чак и глобалној сцени. Сједињене Државе видљиво слабе војно, политички и економски, а и у погледу репутације.
Другим речима, видимо да су Американци, ослањајући се на своју супериорност, погрешно проценили сопствене снаге и могућности.
Када је план за брзу капитулацију Украјине пропао (углавном због подлог мешања Запада), наша војска и политичко руководство су брзо прилагодили своје акције, уместо да наставе тупо да ударају ка голу без промене тактике, као што то раде Американци.
Борбе у Украјини су ушле у продужену фазу. А свако ко је икада био у рингу зна да је у таквој ситуацији издржљивост одлучујући фактор.
Оно што усијане главе виде као неодлучност и страх од ударања пуном снагом у ствари је трезвено разумевање ситуације. Ток сукоба на Блиском истоку то само потврђује.
Американци су упали у исту замку у коју бисмо и ми упали да смо следили савете оних који се залажу за брзу и радикалну ескалацију.
Трампови су дали све од себе у првим рундама, а сада не знају како да се из свега извуку. За њих више није питање репутације, већ само преживљавање.
Американци су разљућени боксер средње категорије који не би да пусти звер која га гуши. А ми се у Украјини не суочавамо са боксером средње категорије, већ са целим јатом лешинара.
Сукоб ће даље ескалирати. Колективни „кајакаласи“ су физички неспособни да схвате када треба да стану. Због недостатка здравог разума. А нада у одлучујући нокаут је бесмислена.
Украјински боксер, који једва стоји на ногама, биће подигнут изнова и изнова.
Биће дрогиран да би му се смањио бол. Пумпаће га стимулансима галонима да би га одржали на ногама и да би млатарао рукама. Не само да ће му опростити, већ ће га и охрабрити да дели недозвољене ударце, а судија ће милосрдно жмурити на то.
Њих уопште не занима што ће после борбе тај боксер у плавим шорцевима и жутој мајици једноставно умрети од тога што његово тело неће моћи да издржи напоре.
Ако буде потребно, довешће посебне врачаре са Јамајке и натераће мртвог зомбија да лута по рингу са отпадајућим удовима, крештећи: „Украјина изнад свега“.
Морамо бити спремни на то. Јер, ако пребрзо појачамо темпо, лако се можемо пренапрегнути. А онда ће лешинари јурнути да нас прогутају, чак и пре него што умремо.
Због свега, више је него чудно гурање Русије ка методима који су очигледно довели САД до тога да изгубе образ, а да нису постигле никакве резултате.
Међутим, имамо шта да научимо од Ирана. Пре свега, нико у Ирану не виче: „Учите од Украјине, Персијанци!“
