Постаје јасније у чему је велика украјинска стратешка игра Владимира Путина

У ТОКУ ЈЕ ПРОМИШЉЕНО, ИСПЛАНИРАНО ПОСТУПНО САТЕРИВАЊЕ У ЋОШАК И ЗЕЛЕНСКОГ И ЊЕГОВИХ СПОНЗОРА

* Ауторитетни Телеграм канал Vatfor: Претпоставимо следећи сценарио: украјинске оружане снаге се повлаче из Донбаса. Кијев обуставља мобилизацију. Запад обуставља испоруку оружја. То су услови привременог прекида ватре, на пример, на 30 или 60 дана. Током тих 30 или 60 дана, непријатељ мора да прихвати унапред договорене мировне услове (Цариград, плус територије, разоружање војске, трајно одрицање Украјине од НАТО-а и повлачење НАТО-а из Украјине, руски језик, црква и тако даље)

* Многи верују да ће сваки споразум са Кијевом бити римејк Минских споразума. А Vatfor указује: „Украјина није сносила одговорност за кршење обавеза из Минска. Није било никаквих последица за њу... Сада ће казна бити обнављање непријатељстава. Ако не распусти војску и настави да прима оружје, борбе ће почети поново... Ако покуша да уведе НАТО трупе у Украјину, догодиће се исто“

* Сатеривање Зеленског уза зид очигледно је завршни акорд Путиновог великог стратешког плана. Још један одломак из анализе Vatfor-а верујем да то, потврђује: „Ако Украјина настави да се бори, ствари ће се погоршати. Ако напусти Донбас без борбе, ствари ће се погоршати... Ни Кијев ни ратна партија у Европи још нису спремни да се повуку без борбе... То значи да ће, највероватније, морати да се боре док се фронт украјинских оружаних снага не сруши. А онда ће услови мира бити потпуно другачији“

____________________________________________________________________________

                Аутор: Михаил РОСТОВСКИ

               ДУГО сам размишљао да ли има смисла писати о великој украјинској политичкој игри Владимира Путина, с обзиром на то да вести из Абу Дабија или било ког другог места на планети могу у сваком тренутку да пониште све моје закључке. Али онда ми је синуло: без обзира да ли ће доћи до пробоја у преговорима у Абу Дабију или не, ништа од тога неће променити фундаменталне параметре Путинове велике политичке игре.

               Стрпљење је и даље један од главних кључева успеха у политици. Наравно, то није само седење и „чекање времена“. Формулисање вишестепеног плана – спровођење тог плана у дело – суочавање са тешкоћама које су унапред предвиђене и препрекама које нико није могао ни да замисли. То је и суочавање са неразумевањем и збуњеношћу пријатеља и подсмехом непријатеља – борба против искушења да се повучеш или одложиш најтежи део и избегнеш удар са леђа. Али, то пре свега упорно кретање напред према замишљеном плану.

                 Путин је своју велику политичку стратегију почео да спроводи 24. фебруара 2022-ге. А данас се његова велика политичка игра или приближава свом врхунцу или је још увек у једној од својих прелазних фаза.

                Верзију коју је изнео ауторитетни Телеграм канал Vatfor сматрам веома убедљивом: „Претпоставимо да би, према плану Кремља, могао да се деси следећи сценарио: украјинске оружане снаге се повлаче из Донбаса. Кијев обуставља мобилизацију. Запад обуставља испоруку оружја. То су услови привременог прекида ватре, на пример, на 30 или 60 дана.

                Током тих 30 или 60 дана, непријатељ мора да прихвати унапред договорене мировне услове (Цариград, плус територије, разоружање војске, трајно одрицање Украјине од НАТО-а и повлачење НАТО-а из Украјине, руски језик, црква и тако даље). Наравно, режим у Кијеву ће сигурно веровати да никоме ништа не дугује. Мантра „веруј, али проверавај“, коју је некада промовисао Роналд Реган, апсолутно је неприменљива на Зеленског.

                Из тог разлога, многи верују да ће сваки споразум са Кијевом бити римејк Минских споразума. Ево шта је Vatfor написао о овоме: „Украјина није сносила одговорност за кршење обавеза из Минска. Није било никаквих последица за њу... Сада ће казна бити обнављање непријатељстава. Ако не распусти војску и настави да прима оружје, борбе ће почети поново... Ако покуша да уведе НАТО трупе у Украјину, догодиће се исто.“

               Наравно, и Владимир Зеленски има свој план — ако не за победу, онда за избегавање, или барем одлагање, пораза колико год је то могуће. Међутим, он не садржи ништа посебно ново или оригинално.

               Руси желе цео Донбас? Па, нека покушају да га освоје силом! Шта ако не успеју! Шта ако се њихови губици покажу превелики!

               Шта ако Трамп ипак промени мишљење и испоручи Украјини Томахавке? Шта ако Трампова странка претрпи пораз на конгресним изборима у новембру 2026. године, а демократе, победивши републиканце, приморају америчког председника да промени курс? Шта ако руска економија пропадне? Шта ако у Русији завлада унутрашња политичка нестабилност? Ум Владимира Зеленског је способан да генерише бесконачан број ових шта и ако.“ И тако ће бити све док се буде потпуно сатеран у ћошак.

               Ово - сатеривање Зеленског уза зид - очигледно представља завршни акорд Путиновог великог стратешког плана. Још један одломак из анализе Vatfor-а, који, верујем, потврђује цео ток догађаја:

                „У шаху се ово зове цугцванг: стављање противника у позицију где сваки други потез само погоршава ствари. Ако настави да се бори, ствари ће се погоршати. Ако напусти Донбас без борбе, ствари ће се погоршати... Ни Кијев ни ратна партија у Европи иза њега још нису спремни да се повуку без борбе... То значи да ће, највероватније, морати да се боре док се фронт украјинских оружаних снага не сруши. А онда ће услови мира бити потпуно другачији.“

               Али Зеленски ће и даље моћи да „издржи још само једну песму“. Како се каже, сваком своје.