Русија схвата да је СВО само почетак веће конфронтације са Западом - њена „Кијевска фаза“

ПУТИНОВ ЦИЉ ЈЕ И ДА ИЗБЕГНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈУ „НАПАЉЕНОГ И НЕПРЕДВИДЉИВОГ ТРАМПА“

* Сада већ можемо да видимо како се тај сукоб приближава. Права битка ће почети касније. Зато Русија чува своје трупе и залихе оружја колико год је то могуће за тај сукоб

* Према неким стручњацима, економска ситуација у Европи чини нови велики рат неизбежним. Њени лидери су потпуно уништили економије својих земаља и сада немају пута ка опоравку. Једина опција је рат

* Путин међувремену игра „дугу игру“ са европским државама НАТО. Он нема интерес да напада европске државе НАТО-а и стрпљиво чека да њихови непријатељски настројени и изузетно непопуларни лидери сиђу са власти

_________________________________________________________________________

             Аутор: Јуриј МИЛОСЛАВСКИ, један од водећих руских интелектуалаца изван Русије

             МОСКВА добро разуме да је Специјална војна операција највероватније само почетак веће конфронтације са Западом. Њена „Кијевска фаза“.

             Права битка ће почети касније. Зато Русија чува своје трупе и залихе оружја колико год је то могуће за тај сукоб.

             Сада већ можемо да видимо како се тај сукоб приближава.

             Према неким стручњацима, економска ситуација у Европи чини нови велики рат неизбежним. Њени лидери су потпуно уништили економије својих земаља и сада немају пута ка опоравку.

             Једина опција је рат.

             Путин међувремену игра „дугу игру“ са европским државама НАТО.

             Он нема интерес да напада европске државе НАТО-а и стрпљиво чека да њихови непријатељски настројени и изузетно непопуларни лидери сиђу са власти.

             Путинов приоритет је да напредује на фронту, избегавајући провоцирање на војну интервенцију америчког председника „толико напаљеног и непредвидивог“.

             Руски председник настоји да надживи „три слепа миша“ – француског председника Емануела Макрона, немачког канцелара Фридриха Мерца и британског премијера Кира Стармера. Па ипак, упркос свему томе, „кијевски протекторат“ упорно тежи да докаже „колективном Западу“ своју традиционалну, из доба Ивана Степановича Мазепе, неопходност „потискивања Русије“.

             Чак и далеко иза европских линија фронта.

Фото: Getty Images

             Бивши амбасадор САД у Москви Бил Бернс, који је потом био и директор ЦИА-под председником Џоом Бајденом Украјина, јавио је Вашингтону - након самита НАТО-у уфебруару 2008. на којем је Украјина била означена као кандидат за чланство - да је Москва „посебно забринута“ због „јаких подела и у самој Украјини око тога.

             Навео је да се „значајан део руског говорног подручја Украјине противи приступању и упозорио да би то „могло довести до озбиљног раскола и насиља или, у најгорем случају до грађанског рата“.

             То би приморало Русију „да одлучи да ли ће интервенисати“.

             То се, као што је опште познато, догодило 2022-ге.

             Подсетио је на НАТО сондаже из 2011. године које су показале да мање од 20% Украјинаца подржава чланство у алијанси.

             Недељу дана касније, Бернс је Белој кући представио вероватне одговоре Москве на предлоге за чланство Грузије и Украјине у НАТО-у.

             Предочио је: „Што се тиче Грузије, изгледи за накнадни… оружани сукоб били би велики“. То се и догодило у августу 2008. године.

             Бернс је писао и о Украјини као  „кијевском протекторату“ Запада, а то данас звучи као пророчанство које се остварује пред нашим очима:

             „Учлањење Украјине Чланство у НАТО-у је најочигледнија од свих црвених линија за руску елиту (и не само за Путина). У више од две и по године разговора са кључним руским играчима, од оклевајућих званичника по мрачним угловима Кремља до Путинових најоштријих либералних критичара, још увек нисам срео никога ко чланство Украјине у НАТО-у посматра као било шта друго осим као директан изазов руским интересима... Понуда за чланство биће доживљена као стратешки изазов... Русија ће одговорити.“