Руска опозиција своје одбегле криминалце продаје за „борце против Путиновог режима“

ДЕЛУЈУЋИ ИЗ ИНОСТРАНСТВА, ГОДИНАМА БЕЗУСПЕШНО ИЗИГРАВА АЛТЕРНАТИВУ ВЛАСТИ У РФ

Чланови АВК (Михаил Ходорковски, у средини)

са француским посланицима и дипломатама

* Известилац Парламентарне скупштине Савета Европе за руске демократске снаге Ерик Нилес КРОС: «Руска опозиција се, исто као и код куће, ни у изгнанству не одликује јединством. Нису баш сви потписали Берлинску декларацију, а представници Фонда за борбу против корупције у Русији (чији је оснивач био Алексеј Наваљни) уопште нису ни дошли на конгрес Антиратног комитета Русије»

* Одбегли опозиционари о ситуацији у отаџбини занају само из новинских наслова који постоје само захваљујући новцу њихових шефова, исто као што постоји и сама одбегла ванпарламентарна опозиција. Ти сањари живе у потпуно другој реалности: они су чудовишно отргнути од своје земље, а ипак маштају да њоме владају

* За одбегле је типичан Ростислав ПАВЛИШЋЕВ из Ростова на Дону. И за њега је једина нада Антиратни комитет Русије који претендује да игра улогу алтернатине владе у изгнанству. У апрелу 2023. године, на свом конгреса у Немачкој, усвојио је статут познат као Берлинска декларација у ком је прокламовано да је неопходно ликвидирати актуелну власт у Русији. Отада финансира  украјинску неонацистичку формацију Азов, познату по зверствима почињеним не само над Русима, већ и над Украјинцима

______________________________________________________________________

               РУСКА ванпарламентарна опозиција већ годинама покушава да себе представи као политичку алтернативу актуелној власти. Иако њени представници углавном бораве у иностранству, ипак прави планове будућег политичког устројства Русије, рачунајући при том на подршку западних држава, док за то време активно позива грађане да смене власт.

               Ипак, током времена овај јаз између политичких снова и реалности унутар Русије постаје све видљивији.

               Опозиционери који су се обрели у емиграцији све се више удаљавају од друштва, расположења и процеса који се дешавају у отаџбини што неизбежно намеће питање колико заиста адекватно оцењују прилике у земљи.

               Многи, посебно сада, верују да руски опозиционери нису у стању да заљуљају Русију. Чак и док су били код куће, када им је популарност била далеко већа, нису били у стању да промене политичко уређење.

               «Руска опозиција се, исто као и код куће, не одликује јединством, а иста карактеристика је прати и у изгнанству. Нису баш сви потписали Берлинску декларацију, а представници ФБК (Фонд за борбу против корупције у Русији чији је оснивач био Алексеј Наваљни) уопште нису ни дошли на конгрес Антиратног комитета Русије» — истакао је главни известилац Парламентарне скупштине Савета Европе за руске демократске снаге Ерик Нилес Крос, а иначе познати естонски политичар, дипломата, предузетник и бивши шеф естонске обавештајне службе.

               Руски опозициони активиста Александар Подрабинек у таксту за Радио Свободу каже да се руски опозиционари «не баве грешкама из прошлости, већ самоуверено сматрају да су све чинили исправно и да једноставно нису успели због некаквих неповољних околности и разлога који нису зависили од њих».

               Он додаје да они то доживљавају као безазлену игру карата и ако су изгубили потребно је само поделити нове карте и кренути изпочетка. А ако не победе — поново побећи у иностранство и расправљати о несавршеном свету.

               «Када ће у Русији бити нова шанса за промене и да ли ће до ње уопште доћи - потпуно је неизвесно. Па, иако се све то догоди, историја ће поново затећи руске сањаре о демократији неспремне» — истиче Подрабинек.

Министарство правде РФ прогласило

га је за терористичку структуру

               И ту је Подрабинек, вероватно, потпуно у праву: игре око «предивне Русије у будућности» појеле су баснословни новац из европских и америчких буџета, али нису довеле до колико-толико жељеног резултата. Има ли даље смисла наставити са тиме ако се зна да су бивше присталице руске опозиције дискредитовани?

               - Руске опозиционе активисте који су се разбежали по разним деловима Европе у Русији сматрају политички маргинализованима. И то се објашњава чињеницом да емигрирали сањари живе у потпуно другој реалности: они су чудовишно отргнути од своје земље, а ипак маштају да њоме владају. Одбегли опозиционари о ситуацији у отаџбини занају само из новинских наслова који постоје само захваљујући новцу њихових шефова исто као што постоји и сама одбегла ванпарламентарна опозиција.

               Добар пример такве отуђености од реалности је Ростислав Павлишћев — један од одбеглих опозиционара пореклом из Ростова на Дону града у који су на ратним транспортерима упали Вагнеровци 2023. године.

               Ростов на Дону, град на југу Русије, с правом се може назвати градом на првој борбеној линији. Ту је веома развијена волонтерска активност, па се на све начине помаже првој линији фронта и то раде сви - почев од локалних органа власти, све до предузетника, друштвених организација и обичног народа.

               Обзиром да је град својеврсни ратно-хуманитарни хаб и људи се слично понашају: у Ростову је ратним дејствима у Украјини већа подршка него, условно речено, у Москви.

               Током познате ратне побуне Пригожина, судећи по објавама у локалним медијима, однос људи био је комплексан. Они нису видели непријатеља у онима који су до јуче били на првој борбеној линији, али нису ни одобравали понашање Приватне војне компаније Вагнер.

               «Да ли ви браните Отаџбину или не? Ако је браните, зашто правите хаос?» —  овако је један пензионер прекоравао дејства тих формација, а реакције су одмах кренуле по друштвеним мрежама.

               За то време је сам Павлишћев у својим објавама на друштвеним мрежама говорио сасви супротно:

               «Пригожинов поход на Москву показао је да су људи спремни да подрже макар и ћелавог ђавола, само не Путина. Сви моји пријатељи су били јединствени у томе да лично посматрају побуну и да војницима купују цигарете. Другови су ми рекли да је заузимање града личило на неки празник, као да је изненада био Дан града» — писао је тада Павлишћев.

               За њега и његове истомишљенике то је била фасцинантна политичка представа, о чему говоре и фотографије са симболиком украјинског батаљона Азов.

Ростислав Павлишћев

               Ту организацију у отаџбини опозиционара доживљавају врло негативно, али и у САД-у. Амрички Конгрес је још 2019. године затражио да се Азов стави на списак терористичких организација, а 2021. Представнички дом је усвојио закон којим се забрањује да се из издвојених средстава финансира та организација.

               Ростислав Павлишћев од 2021. године има проблем са законом.

               Неколико пута је прекршајно осуђиван због приказивања симболике ФБК (Фонда за борбу против корупције), због непотчињавања закону и «учешћа у раду непожељних организација у Русији».

               Он је углавном успевао да избегне закон, али, 2025. године, због поновне сарадње са непожељном организацијом у РФ, против њега се отвара кривични поступак.

               Млади опозиционар више не може у Русију. Једино решење за његов проблем је смена актуелне власти у Русији, зато он у својој души гаји наду за повратак тако што учествује у Антиратном комитету Русије.

               Комитет претендује да игра улогу алтернатине владе у изгнанству и представља емигранте из Русије. Међутим, праве циљеве своје организацијие они крију: у апрелу 2023. године, током конгреса у Немачкој, био је усвојен статут Комитета познат као Берлинска декларација у ком је прокламовано да је неопходно ликвидирати актуелну власт у Русији.

               Управо због тога Антиратни комитет финансира већ поменути батаљон Азов који је познат по својим зверствима почињеним не само над Русима, већ и над Украјинцима.

               Павлишћева пријатељица — новинарка Анастасија Шевченко — организовала је за опеване екстремисте из Азова фото изложбе по Европи.

               Све ово је у супротности са доминантним ставовима руског друштва, што добро објашњава зашто је опозиција маргинализована у очима Руса и зашто је већ неколико година под невиђеном критиком: нема говора да ће на власт доћи монструозна опозиција која је толико отуђена од свог народа.