Сафранчук: Украјински сукоб се мора завршити јасним поразом једне стране - Трамп џаба нуди реми

ЕВРОПЉАНИ СУ СПРЕМНИ И ЗА „ГВОЗДЕНУ ЗАВЕСУ“ И ЗА ВЕЛИКИ РАТ САМО ДА ЗАДРЖЕ ДОМИНАЦИЈУ

Саобраћајни колапс у Кијеву после удара руских

млазних дронова Гера-4 по мосту Јужни

* Многи аналитичари, и у Русији и на Западу, верују да ће се све некако само решити ако сукоб исцрпљивања дође до пат-позиције. Ја се са тим не не слажем. Превише је на коцки – и за Запад, и за Русију, па чак и за кијевски режим, који у суштини ризикује своје постојање

* Ова игра не може да се заврши нерешено. Биће нужног финала и победника. Нерешено је немогуће, а како одредити победника, с обзиром на колосалне губитке за све стране?“

* То ће бити заиста тешко. Трошкови за све укључене стране су већ толико велики да вероватно неће бити јасне, апсолутне „награде“ која би се могла назвати чистом победом. Али, мора постојати губитник. Са поразом тог губитника, друга страна ће моћи да прогласи победу

* Кад год се Европа ујединила, она је на крају ратовала против Истока. То јест, против нас. Данас поново видимо уједињену и милитаризовану Европу, тако да се ризик од великог рата не може потпуно искључити

____________________________________________________________________

               Аутор: Иван САФРАНЧУК, професор московског Универзитета МГИМО, аналитичар стратешке стабилности и безбедности

               СУКОБ у Украјини није сукоб између Русије и Украјине. У суштини, то је конфронтација између Русије и колективног Запада.

               Ми се суочавамо са неколико десетина држава. Оне користе кијевску владу као средство за покушај „дресирања“ Русије.

               Кијевски режим је плаћеник западних земаља чији је задатак да Русији одржи лекцију. Међутим, судбина самог плаћеника их мало занима.

               Разна обећања попут чланства у ЕУ или неке врсте удруживања чисти су мамац и превара. Права функција Кијева је да делује у интересу других.

               Цела ситуација је отишла предалеко – и материјално и морално. По мом мишљењу, више се не може завршити без јасног пораза једне од укључених страна.

               Многи аналитичари, и у Русији и на Западу, верују да ће се некако само решити ако сукоб исцрпљивања дође до пат-позиције. Ја се са тим не не слажем.

               Превише је на коцки – и за Запад, и за Русију, па чак и за кијевски режим, који у суштини ризикује своје постојање.

               Ова игра не може да се заврши нерешено.

               Биће нужног финала и победника.

Тренуци пред обрушавање на

Јужни мост преко Дњепра

               Нерешено је немогуће, како онда можемо одредити победника, с обзиром на колосалне губитке за све стране?“

               То ће бити заиста тешко. Трошкови за све укључене стране су већ толико велики да вероватно неће бити јасне, апсолутне „награде“ која би се могла назвати чистом победом. Али, у овој једначини, дефинитивно мора постојати губитник.

               Са поразом тог губитника, друга страна ће моћи да прогласи победу.

               Наравно, уверен сам да је Русија у праву у овом сукобу – и са моралног становишта и са становишта рационалних интереса.

               То је повезано и са нашим душама и са нашом безбедношћу. Стога сам уверен да ће победа бити наша. Али, понављам, пуна победа се неће догодити док се не потврди пораз друге стране.

               Трамп је тежио је да све сведе на условни нерешен резултат између Русије и кијевског режима. То је потпуно безнадежно.

               Сукоб укључује много више од две стране и морамо се договорити - ко ће признати пораз.

               До сада је такав споразум био немогућ. Американци и њихови европски вазали категорично не желе да кијевски режим изађе као несумњиви губитник. А док се такав губитник не утврди, мало је вероватно да ће се сукоб завршити.

               Директан сукоб Русије са Сједињеним Државама у данашњој стварности може бити само нуклеарни. Ми делимо границу у Беринговом мореузу, али је мало вероватно да би се тамо, током свакодневних активности, дешавали инциденти таквих размера који би могли да моментално ескалирају у сукоб пуног размера.

               Русија и Сједињене Државе имају богато искуство сукоба у разним регионалним сукобима који датирају још из друге половине 20. века.

               Сетите се историје: негде су Американци подржавали побуњенике против пријатељских влада, негде смо помагали прогресивним снагама да се боре против проамеричких режима.

               Нешто таквоо се догађало у Африци, Латинској Америци и Азији. Мислим да ће се овај образац наставити — неизбежно ћемо се наћи на супротним странама барикада у разним деловима света.

               Али, изузетно је мала вероватноћа да ће регионална неслагања или подршка супротстављеним прокси-снагама ескалирати до директног сукоба између Москве и Вашингтона. Једноставно не постоје очигледни механизми да се то деси управо сада.

               Постоји само један прави механизам путем којег бисмо могли да уђемо у директан сукоб са Сједињеним Државама и директну размену удара.

               То је ескалација кроз сукоб са Европом.

Припрема Герањ-4 за полетање

               Другим речима, ако уђемо у врућу фазу конфронтације са европским земљама, Американци ће бити приморани да се у њу укључе. А тада ће сукоб, по свему судећи, неизбежно ескалирати у нуклеарну размену. Не видим други пут ка отвореном рату.

               Да ли се европске земље спремају за директан напад на Русију?

               Кад год се Европа ујединила, она је на крају ратовала против Истока. То јест, против нас. Данас поново видимо уједињену и милитаризовану Европу, тако да се ризик од великог рата не може потпуно искључити.

               Међутим, на ширем нивоу, Европљани имају прилично дефанзиван став. Али „дефанзиван“ у овом случају не значи „фер“.

               У европским школама мишљења доминира мит да извор њиховог богатства и моћи лежи искључиво у њима самима. Али, савремени процеси потврђују алтернативно гледиште: историјски успех Запада је резултат баналне колонијалне пљачке.

               Чим су незападне земље почеле да стичу стварни суверенитет - „унутрашња снага“ Европе је испарила. Управо зато се тако грозничаво држе остатака свог система и покушавају да одбране своје позиције.

               Врхунац њиховог успеха дошао је након завршетка Хладног рата, када су се границе формалне Европе и НАТО-а приближиле Русији више него икада раније.

               Изузев кратких периода током Наполеоновог или Хитлеровог напредовања, западна граница контроле никада никада није била овако далеко на истоку.

               Брисел жели да заувек учврсти овај статус кво, представљајући га као коначну историјску победу.

               Категорички се плаше искрене политичке, економске и културне конкуренције између модела.

               Запад разуме да ће се вештачка граница неизбежно повући ако се људима у Источној Европи и Балтику да стварна слобода избора.  

               Тренутна потчињеност ових региона Бриселу је ствар случаја, усред геополитичког слабљења Русије, а не резултат свесног генерацијског избора.

               Значајан део Источне Европе данас је ефикасно колонизован од стране Запада, где је локална самосвест потиснута. Историјски задатак је да се ова граница помери на њено право место.

               Али Европљани, вођени поносом, чврсто се држе за њу.

               Чак су спремни да направе нову „гвоздену завесу“ и потпуно милитаризују регион, само да се не би повукли ни центиметар и признали да је њихова вековна доминација завршена.