Малић: Шта је нама, Американцима и свету донeо Трамп 2.0

ЖИВИМО У ОНИМ „ЗАНИМЉИВИМ ВРЕМЕНИМА“ ИЗ ПОЗНАТЕ КИНЕСКЕ ПОСЛОВИЦЕ

Бил Клинтон и Џефри Епстин

* Трамп је направио и огроман заокрет у спољној политици. Још почетком године је на једном самиту у Саудијској Арабији најавио да је ера „изградње нација“ готова и да Америка више неће ићи по свету у потрази за народима и државама које би да „усрећи“ наметањем глобалистичке идеологије. У октобру су САД укинуле санкције Републици Српској и одбиле да стану уз Велику Британију и Француску у одбрани грађанина Кристијана Шмита од критика Српске, Србије и Русије

* Свакако да би са нашег становишта било боље да се САД мало више ангажују на „чишћењу“ онога што су Трампови претходници запрљали, а не да кључеве хегемоније предају Британцима, Немцима или Турцима - да раде шта им је воља. Али, и овакво понашање Америке отвара простор за деловање, који награђује оне са довољно храбрости и визије да га искористе

* Како сада ствари стоје, можда ће највећа трагедија прве године Трамповог другог мандата бити убиство Чарлија Кирка. Оснивач „Turning Point USA“ био је далеко утицајнији у републиканској политици него што се то на први поглед чинило и могао је једног дана да постане председник. Иако је достојно сахрањен, као и политички и хришћански мученик, власт није урадила ама баш ништа да његове убице приведе правди

* Можда је претерано рећи да се у Америци, уместо класичне политике, води грађански рат који (још) није прерастао у оружано насиље. Али, само што није

____________________________________________________________________

            Пише: Небојша МАЛИЋ

            ПРИЈЕ тачно годину дана, Доналд Трамп се тријумфално вратио у Бијелу кућу и (опет) најавио почетак златног доба Америке. Овај пут је пред њим био тежи задатак: четворогодишња владавина демократа била је обиљежена много тежим злоупотребама него мандат Барака Обаме ономад.

            Поучен својим ранијим искуством, међутим, амерички предјседник је дјеловао брзо и ефикасно: сјеча бирократског апарата коју су извели Илон Маск и ДОГЕ пореметила је традиционалну моћ неизабраних чиновника. Границе су затворене за нове илегалне имигранте, а почело се са масовним депортацијама оних које су претходне власти пустиле у земљу.

            У јулу је Конгрес коначно успио да усвоји буџетски омнибус и трајно смањи порезе који су гушили америчку привреду. Трамп се одужио и Бобију Кенедију Млађем, некадашњем демократи који га је подржао на изборима 2024, тако што га је поставио за министра здравства – и стао иза његове кампање да укине, забрани или реформише прописе, савјете и процедуре штетне по здравље Американаца („учинимо Америку поново здравом“ или МАХА).

            Главна улога у Трамповим реформама је припала царинама, које је амерички предсједник употребио да натјера друге земље на трговинске споразуме под бољим условима за САД. Чак и Кина је пристала да преговара како не би дошло до царинског рата, док је ЕУ закључила надасве понижавајући споразум, само да би остала у америчког орбити.

            Трамп је направио и огроман заокрет у спољној политици. Још почетком године је на једном самиту у Саудијској Арабији најавио да је ера „изградње нација“ готова и да Америка више неће ићи по свијету у потрази за народима и државама које би да „усрећи“ наметањем глобалистичке идеологије.

            Коначна потврда да то нису биле само празне ријечи дошла је у октобру, када су САД укинуле санкције Републици Српској и одбиле да стану уз Велику Британију и Француску у одбрани грађанина Кристијана Шмита од критика Српске, Србије и Русије.

            Свакако да би са нашег становишта било боље да се САД мало више ангажују на „чишћењу“ онога што су Трампови претходници запрљали, а не да кључеве хегемоније предају Британцима, Нијемцима или Турцима - да раде шта им је воља. Али, и овакво понашање Америке отвара простор за дјеловање, који награђује оне са довољно храбрости и визије да га искористе.

            Паралелно с тим, дошло је до гашења УСАИД-а као једног од главних стубова финансирања глобалне „невладе“.

            Званично, Стејт департмент је обуставио траћење долара пореских обвезника на хиљаде псеудовладиних организација које су широм свијета проповиједале глобализам а не америчке интересе, а некој конкретној помоћи људима у невољи да се и не говори. Незванично, ово је претежно било у функцији елиминације инструмената моћи демократа, који су преко невладника прали новац и куповали утицај. И то се позитивно одразило на ситуацију на нашим просторима, иако је требало нешто времена да се пресушивање грантова осјети низводно.

            Трампови миротворачки напори на међународном плану такође су наговјештавали позитивни помак на Балкану. Можда је донекле претјерао са причом о завршавању осам ратова – на примјер, рачунао је сукоб Србије и „Косова“ који се није ни десио – ипак је постигнуто неко примирје између Руанде и Конга, као и Јерменије и Азербејџана (односно „Албаније и Абиберџана“ како се сам Трамп у једном моменту изразио), док су САД заиста помогле Индији и Пакистану да њихов окршај не прерасте у атомски рат.

            Иако Трамп није смогао снаге да напусти пропали „пројекат Украјина“, ипак је обуставио финансирање Кијева и понудио некакву визију мировног плана. То што тај план нема везе са реалним стањем и што су га европски вазали брзо промијенили у корист Владимира Зеленског (па је постао мртво слово) друга је прича.

            Састанак са Владимиром Путином у Енкориџу јесте био историјски јер је поново отворио канале комуникације са Кремљом, иако на први поглед није постигао ништа више од тога.

            Нажалост, Србија – односно НИС –постала је колатерална штета у наставку сукоба САД и Русије, јер је неко у Вашингтону одлучио да је Београд слаба тачка на коју слободно може да се врши притисак. Улазак мађарског МОЛ-а у ту причу је готово идеално рјешење, али до свега овога није ни морало да дође.

            Трампову енергију је средином године донекле „појео“ Блиски исток, односно 12-дневни рат Израела и Ирана, који је обустављен тек након америчког бомбардовања иранских нуклеарних постројења. Да ли зато што су она стварно „сравнила са земљом“ те бункере, или зато што су све стране пристале да вјерују у тај наратив како би рат престао, тада није било толико важно.

            Иран је постао опет актуелан крајем децембра, због уличних демонстрација на које је позвао изгнани принц Реза Пахлави, а којег отворено подржава Израел.

            Заборавља се и да је Трамп стварно завршио двогодишњи рат у Гази, па макар и неком новом врстом Дејтона којим треба да предсједава Тони Блер, док је улога „високог представника“ додијељена једном Бугарину (иако сама Бугарска нема функционалну власт).

            Сад је у фокусу Гренланд, који би на мала врата могао да уруши НАТО, док је недавни препад на Венецуелу открио сву разголићеност приче о међународном праву и „поретку заснованом на правилима“.

            Док је на спољнополитичком плану углавном низао успјехе, Трамп је дозволио себи да се заглиби у мочвари унутрашње америчке политике. Демократе су прво преко исполитизованих судија блокирале низ његових легитимних одлука. Иако је скоро сваки пут Врховни суд пресудио у његову корист, ти процесу су га коштали много времена и енергије.

            Проблем представља и неспремност републиканаца да кривично гоне или бар истраже виновнике „Русијагејта“ и осталих злоупотреба власти.

            Објелодањивање њихових непочинстава не само да нема жељеног политичког ефекта, већ им прави рекламу: гледајте шта смо успјели да некажњено урадимо! Једна од посљедица тога је и побједа демократа на изборима у Вирџинији прошлог новембра.

            За разлику од републиканаца у Индијани, који су одбили да промијене мапе изборних јединица у своју корист из „пристојности“, демократе у Вирџинији су првог дана по доласку на власт избрисале републиканце са изборне мапе. А онда су цијелу државу прогласиле за сигурну луку за илегалне имигранте и предложиле закон по којем би се смањиле затворске казне за силовање, убиство, напад на полицију, дјечију порнографију и насилне преступе. Зли језици би рекли, знају своју гласачку базу и раде у њену корист.

            Трампово инсистирање да су досијеи покојног Џефрија Епстина – који је осуђен за подвођење малољетница, иако му је главни посао био прање новца за тајне пројекте ЦИА – у ствари „демократска превара“ испоставило се као тачно. Када су објављени, у њима Трампа није ни било, док је Била Клинтона и неких других демократских „хероја“ било напретек. И тек тако, свака прича о „досијеу Епстин“ нагло је престала у продемократским медијима, док је на републиканској страни већ направљена политичка штета, одласком неколико Трампових некадашњих савезника.

Небојша Малић

            Конгрес је до те мјере неспособан да спроведе Трампову агенду, да се у ријетке законе који бивају усвојени редовно провлаче демократске подметачине – од милиона за даље финансирање Украјине до „Закона о демократији и просперитету Западног Балкана“ који отворено пркоси Трамповој новој стратегији безбједности.

            Дабоме, о опозиву судија који злоупотребљавају свој положај нема ни ријечи.

            Како сада ствари стоје, можда ће највећа трагедија прве године Трамповог другог мандата бити убиство Чарлија Кирка. Оснивач „Turning Point USA“ је био далеко утицајнији у републиканској политици него што се то на први поглед чинило и могао је једног дана да постане предсједник.

            Иако је достојно сахрањен, као и политички и хришћански мученик, власт није урадила ама баш ништа да његове убице приведе правди. Све је остало на помпезним ријечима и празним пријетњама, а то се у политици – и у грађанском рату – не опрашта.

            Можда је претјерано рећи да се у Америци, умјесто класичне политике, води грађански рат који (још) није прерастао у оружано насиље. Али, само што није.

            Иако демократе сад говоре о неминовности побједе на предстојећим новембарским изборима и отворено сањају о страховлади над својим политичким противницима, којима не признају ни право на живот а камоли легитимитет, републиканци и даље причају о „принципима“, „вриједностима“ и „финоћи“.

            Трамп је ту изузетак. Можда је и зато успио да толико постигне. Ништа још није готово, а прошло је само годину дана.

            Несумњиво је само једно: живимо у оним „занимљивим временима“ из кинеске пословице.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/malic-sta-je-nama-amerikancima-i-svije...