Љепојевић: Немачка и даље има амбицију да буде „газда“ на Западном Балкану, али више нема снаге за то

ЗАПАД НИЈЕ ПРОМЕНИО ПОЛИТИКУ ПРЕМА СРБИМА – И ЗАТО ШТО БИ ТО ЗНАЧИЛО ПРИЗНАЊЕ КРИВИЦЕ

Фото: Copyright Tnjug/AP/Antonio Sempere

* Недавно је наједном на те енклаве нагрнуло, према објављеним подацима, око 50.000 углавном млађих људи из Марока који су се представљали као мигранти. Скоро сви су се вратили у Мароко али је ипак страдало њих 83. Показало се, међутим, да то нису били никакви мигранти него да је реч о организованој акцији кажњавања Шпаније

* Испоставило се да је то био заједнички казнени пројекат Америке и Израела, који има јако упориште у Мароку захваљујући вековном присуству јеврејске заједнице у тој земљи. Тврди се чак да за тај пројекат није ни знао марокански врх мада су се појавили снимци како полиција Марока камионима превози те људе до шпанских енклава

* Немачка је и даље у великим проблемима и ако се овако настави та земља ће се распасти као држава за наредних око пет година. Источна Немачка, али и Баварска и богате западне савезне државе, нису више спремне да деле судбину владе у Берлину. Немачка је федерална држава од 16 држава чланица које имају високу аутономију

*  Српске земље директну политичку подршку могу да очекују само од Русије. Може да изгледа да је Русија у српским земљама у извјесној дипломатској дефанзиви али треба знати руску „технологију“. За разлику од Запада, који иде само на личности и медијски персонализује политику, Русија се традиционално базира на расположењу народа и ради на дуге стазе

_________________________________________________________________

               Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

               У АНТИЧКОЈ Грчкој су мислиоци упозоравали да је постојање стида чак основни услов успјешног функционисања и држава и људских друштава. У њихово вријеме мислило се прије свега на друштвену елиту у грчким државицама.

               Времена су пролазила, стид је нестајао и враћао се а данашњи свијет поново живи у времену без стида.

               Нестајање стида и срамоте као друштвеног стања се углавном дешава у времену епохалних промена па се тај процес најбоље огледа у међународним односима.

               Савремени међународни односи у великој мјери подсјећају на оне у 19. вијеку, када су се дешавали ломови епоха и нестајало старо уређење. То је прије свега значило да су се савезништва брзо мијењала (једини стални савезници су били Енглеска и Португалија) и било је тешко предвидјети будућност било којег савезништва. 

               Такав амбијент је највећи изазов за мале земље које се налазе на важном геополитичком простору. Оне, природно, не могу битније да утичу на свјетске процесе али преко њихових леђа се ти процеси преламају.

               Али, много већи проблеми су међу великим земљама па чак и онима којe су формално савезници а у реалности је, ипак, све неизвјесно. Примјери су свакодневни а најсвјежији и најзанимљивији су недавна дешавања у шпанским енклавама Сеути и Мелиљи у сјеверној Африци, које се граниче са Мароком.

               Недавно је наједном на те енклаве нагрнуло, према објављеним подацима, око 50.000 углавном млађих људи из Марока који су се представљали као мигранти. Скоро сви су се вратили у Мароко али је ипак страдало њих 83. Показало се, међутим, да то нису били никакви мигранти него да је ријеч о организованој акцији кажњавања Шпаније.

               Односи Шпаније и Марока су због тих енклава, које су остаци старих колонијалних времена, углавном затегнути али посљедњих година су стабилни и напредују. Другим ријечима, обе земље желе да имају добре односе. Али, дошли су криза и ратови на Блиском истоку.

Алфред Гранас

               Шпанија је одбила да има било какве везе са ратом у Ирану и забранила је да амерички авиони, који учествују у нападима на Иран, користе војне аеродроме у Шпанији. Осудила је те нападе, као и оне на Палестинце у Гази. Истовремено је забранила и увоз већине производа из Израела у Шпанију. Постала је једина земља такозваног Колективног запада са таквим ставовима.

               Уз то, Шпанија је као чланица НАТО савеза одбила захтјев да повећа издвајања за одбрану до 5 одсто Бруто друштвеног производа.

               Америчка предсједничка администрација је потом саопштила да не признаје Западну Сахару, бившу шпанску колонију, на коју Мароко полаже право. А онда је Шпанија одлучила да старосједиоцима Западне Сахаре - народу Сахаравис - додијели шпанско држављанство што је дало повода бијесу Марока.

               Иако је Шпанија чланица Европске уније (ЕУ) отуђена бриселска бирократија је била само „забринута“ а једино је Италија, упркос Шенген систему, увела пасошку контролу за оне који имају шпански пасош. Шпанија је узвратила истом мјером према Италијанима.

               Испоставило се, према ономе што је до сада објављено, да је то био заједнички казнени пројекат Америке и Израела, који има јако упориште у Мароку захваљујући вјековном присуству јеврејске заједнице у тој земљи. Тврди се чак да за тај пројекат није ни знао марокански врх мада су се појавили снимци како полиција Марока камионима превози те људе до шпанских енклава.

               Британски новинар Мартин Џеј, који годинама живи у Мароку, сазнаје да је кажњавање Шпаније било само параван пројекта. Циљ је био да се изазове велико насиље и да онда морнарице Америке и Израела интервенишу и да тако успоставе контролу на улазу у Средоземно море, између Марока и Гибралтара, који је дио Велике Британије. То би требало да буде америчко-израелски одговор на затварање Ормуског мореуза у Персијском заливу и улаза у Црвено море.

               За сада тај пројекат није успио и од свега су остали 83 погинула и „забринутост“ бриселске бирократије.

               Занимљив је и „савезнички“ положај Турске. Анкара је ових дана потписала тројни адбрамбени савезнички споразум са Саудијском Арабијом и Пакистаном. Истовремено, Турска је савезник и Ирана као и актуелних власти у Сирији. Све земље, изузев Пакистана, које су у ратничким односима. Турска се кроз јавне изјаве представља и као „непријатељ“ Израела и НАТО чланице Грчке. Анкара је одржавала добре односе и са Русијом а онда је амерички Стејт дипартмент објавио да је Турска међу највећим продавцима оружја Украјини.

               Сваки нови дан може да донесе и неко ново турско савезништво а све постаје неизвјесније и због веома лошег здравственог стања предсједника Реџепа Тајипа Ердогана, који је, уистину, доминантна политичка личност у тој земљи.

               И док трају те велике игре, нико од власти се не обазире на мишљење народа, оног којег наводно представља. Чак се стиче и утисак да политички лидери вјерују да је народ будала чијег се мишљења они чак и гаде. Без икаквог стида, људског стида. То ствара велике фрустрације у друштвима па је тако у Енглеској недавно убијена политичарка Ан Видкомб због њених политичких ставова.

               И све се правда ратовима и ратним опасностима гдје ратови још нису стигли. Ту политику предводи бирократија Европске уније. И наравно, Русија је дежурни непријатељ.

               Из тог зачараног ратног круга, прије свега, Европска унија нема снаге да искорачи и нестабилност ће потрајати.

               Из хаоса овог времена и његових рушевина изникнуће, јасно је, нови свјетски поредак али је, упркос његовим видљивим контурама, још увијек  нејасно како ће да функционише. Али, у сваком случају не би требало да буде копија овога који нестаје. И то ће узети доста времена а највише због утемељене моћи доларског финансијског система.

               Интеграција БРИКС земаља је носилац тог новог, очекиваног глобалног поретка али још увијек нема институционалну дипломатску агресивност Америке и Запада. Земље БРИКС-а једноставно имају другачији приступ па је њихова стварна моћ у јавности слабо видљива.

               Такав глобални и прије свега европски амбијент има утицаја и на функционисање  српских земаља.

               У Босни и Херцеговини је најактуелније питање новог Високог представника преко којег се преламају и односи у свијету. Дошло је до извјесног ћорсокака у избору јер неке европске земље се противе америчком кандидату, италијанском дипломати Антонију Ландију, и самим тим пресудном утицају Америке у Босни и Херцеговини.

               Њемачки амбасадор у Сарајеву, Алфред Гранас, тражи да за новог Високог представника буде консензус у Управном одбору Савјета за имплементацију мира. А кад консезуса није било 2021. за Кристијана Шмита онда је Њемачка то игнорисала и послије тога Русија више није учествовала у том тијелу. И то амбасадор каже без икаквог стида али он ипак живи у „замрзнутом времену“.

Синиша Љепојевић

               Њемачка амбиција да буде „газда“ на Западном Балкану није забрањена али Берлин нема више могућности за такву амбицију.

               Њемачка је и даље у великим проблемима и ако се овако настави та земља ће се, процјењују многи хроничари, распасти као држава за наредних око пет година. Источна Њемачка али и Баварска и богате западне савезне државе нису више спремне да дијеле судбину владе у Берлину. Њемачка је федерална држава од 16 држава чланица које имају високу аутономију.

               И не би требало сметнути са ума старо искуство – што су већи унутрашњи проблеми све је агресивнија спољна политика. Типични примјери су Њемачка и Француска, земље са највећим дугом у Европи и стопом незапослености од преко 8 процената.

               Уз то, Америка, суочена са неуспесима у другим дијеловима свијета, полако се враћа на Балкан. А ту је и Европска унија као самопроглашени сизерен, као и мрежа разних пензионисаних амбасадора. И ту ће бити политичких окршаја као што то најављују „неспоразуми“ око новог Високог представника.

               Република Српска ће бити на политичком удару због очекиваног формирања Хрватског ентитета јер се вјерује да даје подршку тој промјени. У таквом развоју муслиманскиу дио Босне и Херцеговине губи досадашњи значај за Запад и топи се његов уцјењивачки капацитет. То ће за многе бити болан процес али и незаустављив.

               У свим претумбавањима не би се смјело заборавити да Запад није промијенио своју политику према Србима а јасно је каква је то политика. Не само због тога што Запад споро мијења своју политику него и зато што би промјена значила и признање кривице.  

               Српске земље директну политичку подршку могу да очекују, у овом времену, само од Русије, Кина је пријатељска али традиционално „уздржана“.

               У овом времену може да изгледа да је Русија у српским земљама у извјесној дипломатској дефанзиви али треба знати руску „технологију“. За разлику од Запада који иде само на личности и медијски персонализује политику - Русија се традиционално базира на расположењу народа и на дуге стазе.

                И све ће те неизвјесности и напетости  потрајати јер актуелни ратови ће бити настављени тероризмом и агресивним медијским ратовима.

                https://sveosrpskoj.com/2026/08/12/ljepojevic-njemacka-i-dalje-ima-ambic...