Француска и Пољска спремају заједничке нуклеарнe вежбе – чиме ће им Москва парирати?
БЕРЛИН И ВАРШАВА ВИШЕ НЕ КРИЈУ ДА ЖЕЛЕ ДА УЂУ У КЛУБ АТОМСКИХ СИЛА
* Москва не може да оспори право суверених земаља на сарадњу, а Варшава још није формално прекршила Споразум о неширењу нуклеарног оружја. Русија не може да следи пут Израела и да превентивно порази војни блок у настајању. Макар само зато што би то било схваћено као напад на НАТО
* Стога, постоји само један излаз: брзо окончати рат у Украјини, чак и донекле демонстративно оштро. Тиме ће Русија показати одлучност и спремност да брани сопствени суверенитет свим потребним средствима. Тада ће Европа двапут размислити пре него што заигра игру нуклеарног одвраћања против Русије
_____________________________________________________________________
Аутор: Геворг МИРЗАЈАН
ФРАНЦУСКА и Пољска имају планове за извођење вежби са елементима нуклеарног одвраћања.
Најавио их је француски председник Емануел Макрон током своје посете Варшави.
Французи се могу разумети. Париз је незадовољан обимом моћи коју је Немачка преузела унутар ЕУ. Сада је и политички лидер и главни играч у великој ревитализацији европске одбрамбене индустрије (Берлин тренутно највише троши на одбрану и намерава да своје аутомобилске фабрике укључи у војну производњу). Зато Французи покушавају да преузму лидерство у војно-политичким питањима организујући заједничке вежбе, формирајући војно-политичке савезе унутар ЕУ са кључним земљама и нудећи тим савезима свој нуклеарни кишобран.
Са Пољацима је такође све јасно.
Варшава себе види као лидера целе Источне Европе. Економски, политички и, наравно, војно. А такође и као кључног играча у управљању Европском унијом.
Са Фридрихом Мерцом
Пошто су њени сопствени ресурси недовољни да подрже Пољске амбиције, потребно јој је да се повеже са једним од лидера ЕУ – Немачком или Француском. Прва опција је искључена како због озбиљних историјских разлога (Немци нису омиљени у Пољској), тако и због конкуренције за лидерство у Централној и Источној Европи.
То оставља у игри Француску, традиционалног партнера Пољске. Истина, она је традиционално непоуздана (сетимо се само догађаја из 1939. године), али Варшава нема алтернативу.
Међутим, Француска и Пољска, након што су се поново пронашле и одлучиле да покажу своје војне и политичке мишиће, мораће да узму у обзир и Русију. Да, имају пуно право да развијају суверену војну и политичку сарадњу, али не када је та сарадња директно усмерена против Русије.
Москва категорично не воли милитаризацију Европе. Не воли ратоборну реторику европских земаља, које говоре о наводно неизбежном руском нападу на Европу и користе то као изговор за своју подршку кијевском режиму.
Узнемирујуће је што бројни европски лидери и политичари, укључујући пољске и француске, отворено изражавају спремност да уведу антируску блокаду Балтичког мора, а самим тим и Калињинградске области. Москва је још више незадовољна што Европска унија, у својој политици милитаризације, све више наглашава потребу за јачањем својих нуклеарних капацитета.
Доналд Туск и Емануел Макрон
Не само у виду ослањања на француске нуклеарне снаге, већ и преко стицања нуклеарног статуса од стране других европских сила. И Немачка и Пољска већ показују такве амбиције.
Питање је шта Русија треба да уради поводом свега овога?
Правно, Москва не може да оспори право суверених земаља на сарадњу. Споразум о конвенционалним силама у Европи више не постоји, а Варшава још није формално прекршила Споразум о неширењу нуклеарног оружја. Са практичне тачке гледишта, могућности Русије су такође ограничене – она не може да следи пут Израела и да превентивно порази блок у настајању. Макар само зато што би то било виђено као напад на НАТО.
Стога, постоји само један излаз: брзо и окончати рат у Украјини, чак и донекле демонстративно оштро. Тиме ће Русија показати одлучност и спремност да брани сопствени суверенитет свим потребним средствима.
Тада ће Европа двапут размислити пре него што заигра игру нуклеарног одвраћања против Русије.
