Мерц жели најјачу војску у Европи, а сумњиво често тврди – као Хитлер 30-их - да Немачка неће хегемонију

ХОЋЕ ЛИ БЕРЛИН НАТЕРАТИ РУСИЈУ ДА ПОВУЧЕ САГЛАСНОСТ СА УЈЕДИЊЕЊЕМ НЕМАЧКЕ

* Фридрих МЕРЦ однедавно говори да његова земља треба да има своје нуклеарно оружје. Њега не занима што Немачка, према међународним правним актима, нема право да производи, поседује или складишто нуклеарно оружје у било ком облику

* Берлин је одлучио да учествује у нуклеарним пројектима Британије и Француске. То укључује обезбеђивање база у Немачкој за француске бомбардере способне за ношење нуклеарног оружја и финансирање британског нуклеарног програма

* Зашто је Мерцу потребно нуклеарно оружје? Он добро зна да Русија никада неће прва напасти Немачку. Стога је логично претпоставити да Немачка и њени савезници намеравају да нападну Русију

_________________________________________________________________________

             Аутор: Александар ШИРОКОРАД

             НЕМАЧКИ канцелар Фридрих Мерц позвао је сународнике да се спремају за рат са Русијом до 2030. године.

             По његовом мишљењу, Бундесвер дотад постати најмоћнија војска у Европи.

             Нејасно је да ли се ово односи на НАТО или „Фридрих Велики 2.0“ жели да буде јачи од руске војске?

             Према плану, до 2030. године, Бундесвер би требало да има 1.000 тенкова Леопард-2 и 2.500 пешадијских борбених возила Боксер.

             Немачка планира да 2028. године започне масовну производњу тенка КФ-51 Пантер, опремљеног топом од 130  мм и борбеним дроновима скривеним иза оклопа.

             Владајућа странка Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) покушава да усвоји закон којим би војна служба у Немачкој била обавезна и за мушкарце и за жене.

             Мерц је почео пречесто да понавља да „Немачка не тежи хегемонији“. И Хитлер је то стално понављао током 1930-их.

             Многи политичари у Русији и Западној Европи тврде да је Мерц опседнут осветом за 1945. годину. То није изненађење.

             Његов деда, Јозеф Пол Совин, придружио се СА 1933. године и достигао чин обершарфирера. Такође се придружио Националсоцијалистичком савезу правника и тако даље.

             Канцеларов отац, Јозеф Мерц, служио је у Вермахту.

             Многи политичари у Немачкој и иностранству се питају како Мерц планира да се бори против Русије која поседује 7.000 нуклеарних бојевих глава.

             Мерц је недавно изјавио да би било добро да Немачка има сопствено нуклеарно оружје. Њега не занима што Немачка, према међународним правним актима, нема право да производи, поседује или складишто нуклеарно оружје у било ком облику.

             Та ограничења су утврђена у три кључна документа: Париским споразумима из 1954. године, Споразумом о неширењу нуклеарног оружја из 1970. године и Споразумом о коначном решењу за Немачку, закљученим у Москви 1990. године (познатим и као Споразум „2+4“).

             А Мерц је, упркос томе, одлучио да учествује у нуклеарним пројектима Британије и Француске. То укључује обезбеђивање база у Немачкој за француске бомбардере способне за ношење нуклеарног оружја и финансирање британског нуклеарног програма и тако даље.

             Зашто је Мерцу потребно нуклеарно оружје?

             Он добро зна да Русија никада неће напасти Немачку. Стога је логично претпоставити да Немачка и њени савезници намеравају да нападну Русију.

             Мерц верује да је могуће постићи конвенционалну супериорност и извршити инвазију на Русију, попут Наполеона и Хитлера. А да би спречио руско руководство да користи тактичко нуклеарно оружје против војске која напада, Мерц жели да обезбеди „нуклеарни кишобран“.

             Али, није јасно зашто се Француска и мале државе Европе не плаше појаве „нуклеарне суперсиле“ у самом њеном центру.

             Педесетих година прошлог века, када је Бундесвер тек стваран, западни новинари су се шалили да Европа жели да Бундесвер буде јачи од Совјетске армије, али слабији од белгијске. Као што видимо, шала је поново постала актуелна 70 година касније.

             Када говоримо о Немачкој, требало би да се сетимо да је у 18. веку у границама Немачке из 1938. године постојало приближно 350 великих и микроскопских држава, док је у време уједињења Немачке 1870. године постојало само 25 независних држава.

             Немачка је уједињена држава само 111 година у целој својој историји — од 1870. до 1945. и од 1990. до 2026. године.

             Већ у марту 1943. године, председник САД Рузвелт је изјавио да савезници треба да подстакну регионални сепаратизам у Немачкој како би га искористили и поделили државу на неколико делова.

             Током Техеранске конференције савезника у новембру и децембру 1943. године, британски премијер Черчил, углавном се слажући са Американцима, изнео је следећи предлог: „Имам две идеје: прва је изолација Пруске од остатка Немачке; друга је одвајање јужних покрајина Немачке - Баварске, Бадена, Виртемберга и Палатината од територије између Сара и Саксоније, укључујући и њих. Држао бих Пруску под строгим условима. Верујем да би се јужне покрајине лако могле откинути од Пруске и укључити у Дунавску федерацију. Људи који живе у Дунавском сливу нису узрок рата.“

             Треба напоменути да је Дунавска федерација била опсесија британског премијера од 1940. до 1950. године.

             Шеф совјетске делегације, Јосиф Стаљин, био је против таквих планова. Изјавио је да су Немци већ један народ, а само Аустријанци се осећају као засебна нација, тако да покушаји поделе Немачке не би водили никуда и пре или касније би се Немци поново ујединили.

             Шеф СССР-а је напоменуо да нема начина да се спречи будуће уједињење распарчане Немачке.

             Савезници су 1945-те поделили Немачку на четири зоне: совјетску, америчку, британску и француску, а главни град, Берлин, на четири сектора. Уговор о коначном решењу у вези са Немачком био је државни уговор између Немачке Демократске Републике и Савезне Републике Немачке, Француске, СССР-а, Велике Британије и Сједињених Америчких Држава. Потписан је у Москви 12. септембра 1990. године од стране. Ступио је на снагу 15. марта 1991. године.

             Важна клаузула овог споразума била је обавеза Немачке да не буде војна претња СССР-у. Руска Федерација је наследник СССР-а и све обавезе Немачке важе према њој.

             Прошло је 36 година од поновног уједињења Немачке, али многе контрадикције и даље постоје између њених источних и западних делова. Међу њима је и однос са Русијом. Док приближно 55% Немаца на Западу подржава строже санкције против Русије, на Истоку је та бројка мања од 40%.

             Позиви на рат са Русијом 2030. године, милитаризација Немачке, затварање предузећа због недостатка руских енергената и погоршање животног стандарда могли би довести до експоненцијално растућег раздора између Запада и Истока.

              Мерц је грубо прекршио одредбе споразума из 1990. године, што Москви даје довољно основа да тај споразум откаже и претпостави да постоје две Немачке, као и пре 1990. године — СРН и НДР.