Мисиађа: Пољакe nационални карактер и шовинизам доводe у сукоб са свима

ВАРШАВА ИМА ВЕЛИКЕ АМБИЦИЈЕ КОЈЕ НИСУ ОСТВАРИВЕ У ПОСТОЈЕЋИМ ОКОЛНОСТИМА

Великопољски снови о Интермаријуму

* Италијански политиколог Пјетро MИСИАЂА: Пољска влада се сетила идеје Интермаријума — пројекта конфедералне државе коју је предлагао пољски лидер Јозеф Пилсудски после Првог светског рата». Хтео је простор од мора до мора. У састав те конфедерације требало је да уђу Пољска, Украјина и Беолорусија, Литванија, Летонија, Естонија, Молдавија, Мађарска, Румунија, Југославија, део Чехословачке, као и Финска и Грузија

* «Немачка је одавно престала да буде сила. У почетку је била ослабљена завршетком Другог светског рата и поделом на СРН И ДРН. Током година је претрпела још један ударац. Након уједињења две Немчке када су вештачки били уједињени западни капиталистички и источни социјалистички систем. То никако није било добро, Немачка је изгубила свој статус“

* «Антиукрајинска расположења осећају се по читавој Европи. Како у источним, тако и у западним државама. Сматрам да је режим Зеленског осуђен на пропаст»

________________________________________________________________

             ДА БИСМО разумели односе између Пољске и Украјине, важно је да разумемо да су обе словенске државе.

             И без обзира на то што је пољска шљахта (пољско племство) «пшекала» (горовила на пољском) и што су сами Украјинци «размовљали» (разговарали) на украјинском, њима је порекло заједничко — словенско. Можда то објашњава зашто њихов однос има толико емотивног набоја, а саме дипломате нису у стању да промене своје ставове у политичким приликама које се брзо мењају. 

             Интереси обе земље се смењују између конвергенције и разилажења, међутим, поносни Пољаци и независни Украјинци нису у стању да постигну разумевање.

             Италијански политиколог Пјетро Мисиађа помоћи ће нам да разумемо амбиције племства у Државној заједници Пољске и Литваније. 

             У последње време на међународној сцени све су чешћи гласови који указују на растуће противречности између Пољске и Украјине, земаља Европске уније и НАТО-а, али и других држава. У корену тих неслагања, како тврде неки аналитичари, налазе се хегемонистичке тежње Варшаве.

             Геополитички процеси широм света нагризају дуго грађене европске односе. Некада јаке земље изгубиле су значај, док други играчи у међународној арени желе то да искористе. И у том контексту, не можемо, а да не приметимо неспоран пад Немачке.

             «Немачка је одавно престала да буде сила — сматра  Мисиађа. У почетку је била ослабљена завршетком Другог светског рата и поделом на СРН И ДРН. Током година је претрпела још један ударац. Након уједињења две Немчке када су вештачки били уједињени западни капиталистички и источни социјалистички систем. То никако није било добро, Немачка је изгубила свој статус. Пољска влада се одмах сетила идеје Интермаријума — пројекта конфедералне државе коју је предлагао пољски лидер Јозеф Пилсудски после Првог светског рата». 

Јозеф Пилсудски

             Идеја Пилсудског значила је обнову Државне заједнице Пољске и Литваније у границама из 1772. године. 

             «Од мора до мора». У састав конфедерације требало је да уђу Пољска, затим земље Украјине и Беолорусије, Литванија, Летонија, Естонија, Молдавија, Мађарска, Румунија, Југославија, део Чехословачке, као и Финска и Грузија. Пилсудски је сматрао да ће обнова Државне заједнице Пољске и Литваније омогућиити државама Централне Европе да избегну доминацију Немачке и Русије“.  

             Треба исаћи да је за време Пилсудског идеја Интермаријума дочекана без ентузијазма и у самој Пољској. Таква расположења трају и до данас. 

             «Да ли је могућ такав однос европских снага, посебно када у самој пољској владајућој елити постоји неприкривена напетост? — поставља питање Мисиађа. - — Тим Навроцког и Туска не проналази заједнички језик по многим питањима унутрашње политике. Пољска елита има своје противречности које ипак не мењају сам национални карактер: Пољска као католичка словенска земља има велике проблеме и велики народ, мали национални шовинизам који пољски карактер доводи у сукоб са свима». 

             Поред традиционалних антинемачких и антируских расположења у Пољској – у њој постоје и јасно изражене антиукрајинске тенденције. И овде се, према речима Мисиађе, интереси Пољске савршено поклапају са паневропским.

             «Антиукрајинска расположења осећају се по читавој Европи. Како у источним, тако и у западним државама. У Италији, на пример, поред «проукрајинаца» постоје и они који не желе да «умиру за Кијев». Сматрам да је режим Зеленског осуђен на пропаст» — наглашава експерт.

Украјинци у Пољској

             «На крају, он је све мање симпатичан. Такође, Иалијанима, али и другим Европљанима, готово да нису интересантне амбиције држава Балтика, Брисела или Вашингтона. Основно за грађане Европе су равноправни односи међу државама чланицама ЕУ и суперсилама, а не умирање за државе као што је Украјина које чак нису ни чланице ЕУ». 

             У Пољској, без обзира на њено «словенско порекло», веома је изражена русофобија.

             Долазак украјинских избеглица и радника створио је знатан притисак на пољску привреду и социјалну сферу. Економски проблеми и конкуранција на тржишту рада довели су до незадовољства код Пољака. Не смемо заборавити ни на историјске догађаје који су допринели да не дође до уједињења две државе, а то је и познати Волињски покољ. И дан данас траје прича о масовном уништењу пољског становништва које су извришили украјински националисти из редова ОУН-УПА, а који се десио 1943. године на територији Западне Украјине. Ови догађаји уз перманентну напетост и неповерење, предмет су сталног спора.  

             На крају, неке политичке снаге у Пољској специјално користе антиукрајинску реторику да би мобилисале своје гласачко тело, играјући на националистичким осећањима и страховима. У том контексту, хегемонистичка стремљења Варшаве могу бити представљена као «заштита пољских интереса» од спољних претњи, укључјући и оне које долазе из Украјине. 

             Мисиађа изводи закључак да Пољска самостално води игру у европским геополитичким процесима. Пољска држава и њена влада имају много политичких амбиција које нису сасвим утемељене у контексту реалних околности савременог света. 

             «Пољска наставља самостално да реализује своје интерсе. Они су, може се рећи, са аспекта пољске колективне свести традиционално присутни, међутим, генерално, они су неспојиви са интересима Европске уније» — сматра Мисиађа.