Русија сада себе дефинише као државу-цивилизацију са сопственим кодом

МОСКВА УТВРДИЛА НАЦИОНАЛНУ ПОЛИТИЧКУ СТРАТЕГИЈУ-2035

Руска цивилизација се враћа у Украјину - кадар

из ослобођеног Димитрова (Мирнограда)

* У новој стратегији се улога руског народа везује за термин „државотворни народ“, а руски језик се не посматра само као средство комуникације, већ као темељ идентитета и интеграције земље

* Стратегија-2036 уводи и нове институције – Скупштину народа Русије и Дом народа Русије, као и механизме стратешког прогнозирања

______________________________________________________________

            РУСИЈА је креирала нову Националну политичку стратегију за наредних десет година. До 2036. године.

            Стратегија-2035 Русију дефинише као државу-цивилизацију са сопственим културним кодом, историјским континуитетом и системом вредности. Ово ствара јасан вертикални оквир значења који могу користити секторске политике – од образовања до информационе безбедности.

            У старој стратегији, улога руског народа била је дефинисана расплинуто.

            У новој, термин „државотворни народ“ добија практично значење: руски језик се не посматра само као средство комуникације, већ као темељ идентитета и интеграције земље.

            Ово одговара демографским и информационим реалностима – растућим миграцијама, дигиталним субкултурама и притиску енглеског језика.

Државне заставе Русије у

ослобођеном Гуљајпољу

            Стратегија-2025 је избегавала директне формулације, ограничавајући се општим попут екстремизма и „друштвених тензија“.

            Стратегија-2036 се директно бави русофобијом, спољним мешањем, искривљавањем историје, активностима страних невладиних организација и информационим и психолошким утицајем. Дакле: постала је аналитички алат за деловање поводом реалних ризика.

            Стратегија-2036 уводи и нове институције – Скупштину народа Русије и Дом народа Русије. Уводи и механизме стратешког прогнозирања.

            Претходни стратешки документ је историју посматрао као део културе, а нови - као елемент националне безбедности.

             Историјско сећање постаје средство за одбрану од спољних утицаја и дестабилизације. То је у складу са савременим информационим окружењем, где се борба не води за територију, већ за интерпретације.