Русима са „Титаника“ поручено да је воз историје 24. фебруара 2022. кренуо другим колосеком – као 1917.

ПОЗВАНИ ДА ЧУЈУ НОВИ ЗОВ НАЦИОНАЛНЕ ИСТОРИЈЕ И ГЛАС „ОБИЧНИХ РУСА“ (крај)

* Двадесет четвртог дана месеца фебруара изгубили су руски либерали и интелигенти право да, седећи на две столице, буду напредни лопови, интелигентне убице, филантропи-корупционаши, необразоване аристократе, европеизовани расисти, родољубиви издајници, педери-традиционалисти, либерални хомофоби, пагани у Христу...

* Лишени су могућности да узимају новац истовремено и од крвавог режима и од европских фондова, да музу новац из земље и троше га на Западу, да снимају филмове о руском доњем свету од новца трговаца оружјем и нафтом, да стварају савремену уметност и штампају храбре новине уз дозволу државних органа... Е, таква прошлост је умрла. Због њеног губитка је жалост. Додуше, они наводе друге разлоге, чак и сами верују у њих

* Друштванце, које је раније чврсто, као каква кула, стајало на земљи, претворило се у Титаник. И вичу властима из те титаник-куле: „Зауставите олују“. Али, то је крик у празно. Јер, олуја не долази од власти. Долази од Бога. А Богу се плаше да се обрате. Јер се плаше да ће их се Бог сетити и казнити

* У фебруару 2022. године прошлост је умрла. Неповратно. Ваља баталити жал за прошлошћу. Она треба да умре не само физички. Треба да умре у срцима оних који живе. Мртво мора да умре двапут. Тек умревши у нашим срцима, прошлост отвара пут будућности и даје шансу садашњости

* А они се ухватили за покојника и не пуштају. И цеде кроз зубе: „Врати нам „јуче“!“ „Јуче“ је њихов распети Спаситељ чије васкрсење чекају. У Спаситеља нису веровали, а у прошлост верују. Хтели би да прошлост поново постане њихова будућност. А то „јуче“ лежи хладно и поплавело и не даје знаке живота   

_______________________________________________________

           Аутор: Константин БОГОМОЛОВ, позоришни редитељ (Москва)

           ДУЖЕ од годину дана у Друштванцу влада суморна атмосфера. На огледалима су црне завесе. И чује се тихо цвиљење у том виртуелном свету. То плачу чланови Друштванца.

           Мада, „плачу“ је прејака реч. Одавно су они заборавили реч „плач“. Као и реч „смрт“. Чак је и свест о томе да је живот, у принципу, пут туге потиснута дугогодишњим празником живота.

           Тај празник за њих и јесте живот. Крај празника за њих и значи – смрт. А смрт не улази у њихове планове: јер, они су ухватили Бога за браду — неко током деведесетих, неко током нултих. Зато не тугују, већ су смањили звук и пригушено славе. Тихо. Упола гласа.

           Туга која влажи очи, која криком цепа грло, која гуши и изазива мучнину – то је туга за кметове. Туга за господу је дијетална. Мање декорације, мање гостију, тиша музика. Ето, таква је туга у Друштванцу. Или — да будемо прецизнији — „депресија“.

           Чланови Друштванца су у депресији. Неко више, неко мање. Алу, суштина је иста. Због чега? Шта се то десило Друштванцу? Шта је растужило светле очи и лица „посебних“?

           „Због крви, због невиних жртава тугујемо“ — одговориће интелектуалци. Либерали ће додати: „Стидимо се Отаџбине и не можемо више да имамо везе са њеним нељудским режимом“. И путују што даље, потајно се надајући да је тај одлазак — забавно путовање, кратак растанак.

Нови руски супербогаташи су опрезнији

од либерала-интелигената

           Богаташи су опрезнији. Неће помињати нељудскост и само ће вртети главом: „Такву земљу су с*ебали“. Разумљиво је то: новац воли тишину.

           Међутим, лукаве и једни и други. Прави живац, прави лични бол „посебних Руса“ јесте губитак права да живе у лажи. Да живе живот који је споља исправан, али изузетно непоштен у суштини. Живот који се заснива на компромисима и прећуткивању. Јер, то је и био главни пакт између „елите“ и њеног елитног Бога – „курве судбине“: живети у сласт, одвојивши за савест и смисао само мали део душе и мозга.

           Двадесет четвртог дана месеца фебруара изгубили су они право да, седећи на две столице, буду напредни лопови, интелигентне убице, филантропи-корупционаши, необразоване аристократе, савесни глумци (оксиморон), европеизовани расисти, родољубиви издајници, педери-традиционалисти, либерални хомофоби, пагани у Христу, итд, итд, итд.

           Лишили су се могућности да узимају новац истовремено и од крвавог режима и од европских фондова, да музу новац из земље и троше га на Западу, да снимају филмове о руском доњем свету од новца трговаца оружјем и нафтом, да стварају савремену уметност и штампају храбре новине уз дозволу државних органа и да под покровитељством идеолога суверене демократије посвећују „примитивне Русе“ у тајне европске прогресивне уметности.

           Е, таква прошлост је умрла. Због њеног губитка је жалост. Додуше, они наводе друге разлоге, чак и сами верују у њих.

           Усиљено плачу. Филмски склапају руке. Хватају се за руке, да не пропадну. Чак и искрено верују сами себи. Али, ми – не. Не верујемо у њихове речи о људима и крви, о стиду и савести.

           Ово последње су одавно изгубили. А сународнике су цео живот презирали. И зној њихов су презирали. И крв проливену у кухињама током пијанстава, у тучама с употребом хладног оружја, у мрачним улазима који смрде на лепак, у експлодиралим рудницима, у терористичким нападима.

           Презирали су њихове животе дате низашта – у тучама, због лоше екологије, због умора од живота.

           Ти исти су одједном пуни саосећања? Лаж. Не оплакују они проливену крв. Оплакују свој срећни смех. Своје избељене осмехе. Свој живот без брига. Свој рај. Свој „Црвени Октобар“. Свој лате са бундевом. И вечери са пенушавим шампањцем на азурним обалама, зачињене причама о уметности, режиму који је сморио и оно најважније – ко је с ким и ко је шта, где и по којој цени купио.

           У ужасу су, али не због крви. Већ због тога што се зној који су на њих проливали људи, као вода у вино, претворио у крв. И слива се крв у потоке, потоци у реке, а реке у мора. И узбуркао се тај црвени океан.

           Страх их је и мука им је од љуљања. И у парампарчад се разбијају вазе Lalique и тањири Hermes.

Видео верзија разметљиваца

са доње палубе "Титаника"

           Друштванце, које је раније чврсто, као каква кула, стајало на земљи, претворило се у Титаник. И вичу властима из те титаник-куле: „Зауставите олују“. Али, то је крик у празно. Јер, олуја не долази од власти. Долази од Бога. А Богу се плаше да се обрате. Јер се плаше да ће их се Бог сетити и казнити.

           И пуне преостале Боинге тужни људи. Пишу на забрањеним друштвеним мрежама озлојеђени људи. Дају [интервјуе] Дуду (Јуриј Дуд, антирежимски новинар који је напустио Русију по почетку руске специјалне војне операције – прим. прев.) погубљени људи. Лоше им је.

           Невешто бирајући лажне, готово преписане речи о савести, плачу за изгубљеним рајем. За драгом dolce vita лију сузе. Као да су неког блиског изгубили. И нагнули су се над гробом. „Зашто си нас напустио?“  - приговарају.

           Ухватили се за покојника и не пуштају. И цеде кроз зубе: „Врати! Врати нам „јуче“!“

           „Јуче“ је њихов распети Спаситељ чије васкрсење чекају. У Спаситеља нису веровали, а у прошлост верују. Хтели би да прошлост поново постане њихова будућност. А то „јуче“ лежи хладно и поплавело и не даје знаке живота.

           А надвиле се над њим хиљаде и хиљаде. Више их је дошло да се опросте него на гробове великих савременика. И нема никога ко би им – онима који не пуштају тело мртве епохе – рекао: оставите мртво да буде мртво.

           Спустите га и пустите га.

           Тело у земљу. Гнев — у хладну воду. Обришите слузе. Помиришите прашак, ако вам је остало. Али, боље миришљаву со.

           Ваша прошлост умрла. Пријатно је сетити се мртве среће, али мртву срећу треба што пре заборавити. Заборавити и вратити се када прођу године. Деценије. Векови. Кад утихне бол. Кад се умири разум.

           Када живот добије нови смисао, срце пронађе нову радост, а тело се заборави у новом послу. Тада ћете се и позабавити, господо руски интелигенти, својом омиљеном работом — рефлексијом прошлих грехова. Јер, то је главни guilty pleasure руског интелектуалца. Његова страст. Његово блаженство. Његова сексуална девијација.  Да размишља о своме остављеном иза себе.

           Руски интелигент је пијаница с очима зеца. И премда му је скупо вино недоступно, осим ако су га истим угостили у богатој кући, доступна су му друга вина, која конзумира неумерено. Он чува та вина у својим винским подрумима, који су пуни најразличитијих вина (игра речи, „вина“ је на руском језику кривица – прим. прев.).

           Ево кривице према народима које је „окупирао“ Совјетски Савез, ево кривице према малим народима унутар земље, ево кривице према угњетаванима, ево кривице према умртвљеним, ево кривице према невинима… И, заиста смо криви.

           Али, потезати ту кривицу са сладострашћу – то је типичан руски интелигентски изум.

Воле овакве салоне

           Управо је о том скривеном делу руске душе говорио Фјодор Михајлович кад је називао различите јунаке „сладострасницима“. Руски интелигент је управо сладострасник. Он се спушта у свој подрум и тамо – окружен својим благом - осећа се као морални Бахус. Он се опија вином виновништва. И поји њиме руски народ.

           Удара се лозом по задњици, осећа бол, а сласт те душевне некрофилије јача је од сласти рођења детета.

           Проћи ће време, и руски елитистички интелектуалац ће боцу бербе 2022. године дегустирати с неком младом нимфом у сенци липа негде на Каприју. Не, скупо је на Каприју. У Риги. Тамо ће руски елитистички интелектуалац на фињака требити грехове прохујалих година, изливати споменике поразима, разбијати на парчиће порцелан победа.

           Господе, зашто не научиш ничему те идиоте?! Када се седамнаесте године променила епоха, кад је умирао дотадашњи свет, он је у агонији почео да вуче у амбис оне који нису могли да забораве прошлост. Оне који нису могли да у диму света који гори разазнају нови свет. Оне који нису могли да се одвоје од тела минуле епохе. Који су ридали и оплакивали. Који су завијали и који су се опијали. Који су одлазили и тамо наставили да чекају и да се надају.

           Плачљивци и кукавци су били паралисани због смрти света у којем су живели, хипнотисани том смрћу до свог последњег дана.

           Мртви не устају из гробова, али снажно држе у свом загрљају оне који живе мртви.

           Мртво је достојно оплакивања, али плач за прошлошћу брзо постаје дрога која паралише вољу и узима снагу. Мртво се насељава као паразит у нашим срцима и телима. И отровом сажаљења једе животну снагу.

           У фебруару 2022. године прошлост је умрла. Неповратно. Воз историје кренуо је другим шинама. Не може се вратити на претходни колосек. Ваља баталити жал за прошлошћу. Она треба да умре не само физички. Треба да умре у срцима оних који живе. Мртво мора да умре двапут. Тек умревши у нашим срцима, прошлост отвара пут будућности и даје шансу садашњости.

           А у садашњости постоји будућност и циљ. И истина, и дух. И истинитост.

           Треба само умети изаћи из Друштванца, засукати рукаве и — радити, живети и веровати. Треба одбацити гађење према својој земљи и свом народу и чути зов историје и глас људи.

           Зато што је њихово мишљење битно.

           Превео: Срђан Билбија