Руска вештачка интелигенција GigaChat написала други део Гогољевих „Мртвих душа“

ВЕЋ ЈЕ У ПРОДАЈИ ПА СЕ ОТВОРИЛО  ПИТАЊЕ – ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ДА AI-ГОГОЉ ДОБИЈЕ ГОГОЉЕВУ НАГРАДУ?

* Немам апсолутно никакву жељу да прочитам то „дело“. Не плашим се да ће такњига бити лоша – има много лоших књига, а неке од њих чак морам да прочитам због посла. Напротив, јако се плашим да ће ми се „књига“ свидети, да ће ми бити прилично читљива, па чак и занимљива

* То је сасвим могућe јер је GigaChat за тај подвиг припремио цео тим тренера, укључујући историчаре, књижевнике, лингвисте и инжењере. Тако је GigaChat „прочитао“ и анализирао целог Гогоља, нешто што ја, наравно, никада нисам урадио и нисам у стању да урадим. Стога, сумњам да ће читаоци прихватити неуронског Гогоља равноправно са правим Гогољем – што значи да ће граница између праве књижевности и фалсификата бити избрисана

* Тема експеримента са GigaChat у главној улози изабрана веома интригирајућа: мртве душе су написале роман о себи. Сбербанк тврди да би ово са GigaChat требало да побуди интересовање јавности за читање класика, али зар се  класици неће удавити у мору машински генерисаних симулакрума?

* На пример, спретни Американци су, пре само шест месеци, користили вештачку интелигенцију да заврше недовршени роман Чарлса Дикенса, „Мистерија Едвина Друда“. Мислим да ће временом сви класици прошлости обрасти неуронски шлифованим својим текстовима које су тобоже желели да напишу, али нису имали времена или нису могли

* Наравно, нико не може забранити књижевне игре са неуронским мрежама. Али, да бисмо унапредили наше разумевање света и нашег места у њему, потребни су нам људи. Вештачка интелигенција може забавити само оне чији су умови успавани.

_______________________________________________________________________

               Аутор: Игор КАРАУЛОВ, писац и публициста

               СПАЉИВАЊЕ другог тома „Мртвих душа“ од стране његовог творца Николаја Гогоља сматра се једним од најдраматичнијих догађаја у историји руске књижевности. Колико год понављали за Михаилом Булгаковом да рукописи не горе, оно што је нестало у пламену камина у фебруару 1852. године не може се вратити.

               Међутим, постоји теорија да је чувени чин спаљивања био само ауторова превара и да Гогољ никада није завршио други том, тако да није било шта ни да се спали. Четири поглавља која су преживела као нацрти чине све што је написано. То се догодило зато што се уметнички задатак који је Гогољ себи поставио показао претешким за њега.

               Стога је сама сцена поред камина уметничка слика, која симболизује, такорећи, завршетак пројекта, сумирање креативног неуспеха.

               Али, све ове суптилности сада су небитне. Оно што бриљантни Малорос Гогољ није успео, може да постигне вештачка интелигенција.

               Сбер банка је објавила да је њена неуронска мрежа GigaChat завршила други том Гогољевог романа.

               Штавише, та књига је већ објављена и у продаји је.

               Чекам прве рецензије читалаца, рецензије познатих критичара, а ко зна, то буде ремек-дело које би чак могло бити номиновано за књижевну награду.

               Можете ли да замислите да AI-Гогољ добије Гогољеву награду?

               Немам апсолутно никакву жељу да прочитам то „дело“. Не плашим се да ће такњига бити лоша – има много лоших књига, а неке од њих чак морам да прочитам због посла. Напротив, јако се плашим да ће ми се „књига“ свидети, да ће ми бити прилично читљива, па чак и занимљива.

               То је сасвим могућe јер је GigaChat за тај подвиг припремио цео тим тренера, укључујући историчаре, књижевнике, лингвисте и инжењере.

               Тако је GigaChat „прочитао“ и анализирао целог Гогоља, нешто што ја, наравно, никада нисам урадио и нисам у стању да урадим. Стога, сумњам да ће читаоци прихватити неуронског Гогоља равноправно са правим Гогољем – што значи да ће граница између праве књижевности и фалсификата бити избрисана.

               Неуронске мреже се све више користе за производњу комерцијалне фикције, „жанровске“ књижевности. Али једно је када вештачка интелигенција замени књижевне хакове у издавачким франшизама, а сасвим друго када се иста операција изоводи на класицима из школског програма.

               „Па, зар то није кул!“ рећи ће задовољни потрошач, а за велику руску књижевност то ће бити почетак краја.

               Десиће јој се исто што се догодило са шахом, где су се људски играчи, некада сматрани симболима интелектуалне моћи, показали неспособним да се такмиче са рачунарима.

               За разлику од људи, машина је беспрекорна. Може брже да бира речи на основу задатка који је пред њом. Створиће можда бољу, савршенију верзију Гогоља, Достојевског или Хемингвеја.

               Зашто се ипак држимо аутентичности?

               За разлику од књижевне фикције, која има за циљ да нас забави, велика књижевност буди саосећање у нама, а саосећање се може осетити само према онима који пате.

               Колико год уздизали генија изнад обичних људи, осећамо везу са њима само уколико остају међу онима који пате, који су слаби, крхки, крхки, смртни, уколико деле нашу судбину.

               „Слушајте!“, преклињала је Марина Цветајева, „Волите ме чак и зато што ћу умрети“.

               Последња књига песника Андреја Полонског зове се „Био сам и нећу бити други пут“.

               Неће бити другог пута ни за Гогоља, са свим његовим увидима и неуспесима, са свим његовим двосмисленостима и непотпуношћу.

               Гогољева бесмртност, супротно законима биологије, већ је постигнута, и коришћење машине да га васкрсне нема смисла. Машина не васкрсава мртве; она умртвљује живе.

               Тема експеримента са GigaChat у главној улози изабрана веома интригирајућа: мртве душе су написале роман о себи.

               Технологија може деловати прогресивно и најсавременије, али њен утицај је реакционаран. У суштини, вештачка интелигенција нас коначно закључава у постмодерни кавез из којег смо толико желели да побегнемо.

               Немогуће је створити нешто фундаментално ново; осуђени смо на дериватност и можемо само комбиновати на различите начине оно што је створено пре нас.

               Сбербанк тврди да би ово са GigaChat требало да побуди интересовање јавности за читање класика, али зар се  класици неће удавити у мору машински генерисаних симулакрума?

               На пример, спретни Американци су, пре само шест месеци, користили вештачку интелигенцију да заврше недовршени роман Чарлса Дикенса, „Мистерија Едвина Друда“. Мислим да ће временом сви класици прошлости бити обрасти неуронски шлифованим својим текстовима које су тобоже желели да напишу, али нису имали времена или нису могли.

               Наравно, нико не може забранити књижевне игре са неуронским мрежама. Али, да бисмо унапредили наше разумевање света и нашег места у њему, потребни су нам људи.

               Вештачка интелигенција може забавити само оне чији су умови успавани.