И Николићев сусрет са Јахјагом се уклапа у Дачићев програм и погледе

ИЗ ИНТЕРВЈУА ПОЛИТИЦИ ДОСКОРАШЊЕГ АНАЛИТИЧАРА ЦИА

- СТРУЧЊАКА ЗА БАЛКАН ДР ДЕЈВИДА КЕНИНА

• Нико не зна када ће и да ли ће Србија ући у ЕУ, и не само Србија, него сви садашњи кандидати
• Косово јесте проблем за Србију јер јој је илегално одузето, Београду није прихватљива његова једнострана декларација о независности. Оно што сада обе стране раде, то је настојање да реше неке проблеме, замрзавајући основно питање
• Србија има занимљиву владу. Највећи број гласова освојила је Напредна странка са господином Николићем на челу, али јаснију стратешку визију има премијер Дачић. Много је буке, например, подигнуто око Платформе за Косово, из чега се развила чисто интерна дебата, која, међутим, није утицала на политику коју у тој области води господин Дачић
• Парадокс је у томе што би највећи утицај у влади требало да имају напредњаци, али је премијер тај који гура много ствари. Вучић дотле, као што сам већ рекао, предводи фронт против корупције, и све то није било у сукобу све до прошлог викенда
• У догађајима који су уследили, Дачић је, по мом мишљењу, био веома вешт у менаџменту својих односа с већом странком, настављајући реализацију приоритета с којима је преузео премијерску дужност
• А то што су последњих дана у средишту јавности неке његове везе - то се политичарима догађа, али, по мојој процени, то засад није одвукло Дачићеву пажњу са других фронтова и политичких питања, пре свега од Косова. Уосталом, и сусрет председника Николића с косовском колегиницом сасвим се уклапа у програм и погледе премијера
• Две заједнице на Балкану под патронатом су САД више него друге: Албанци и Бошњаци - из историјских и политичких разлога. Кад је реч о Албанцима, то се односи како на оне на Косову, тако и на оне у Македонији и у Албанији, који се сви увелико ослањају на нас

        БАЛКАН сам пратио више него друге области, али не сматрам себе „специјалистом“: више сам се бавио упоредним анализама, рекао је на почетку разговора за „Политику” др Дејвид Б. Кенин, који се недавно, после тридесетједногодишњег стажа, пензионисао каовиши аналитичар ЦИА, да би постао хонорарни професор међународних односа на Факултету за напредне међународне студије Универзитета „Џон Хопкинс”.

       За интервју новинама морао је, по устаљеној процедури, да добије дозволу бившег послодавца, али, каже, око тога „није било проблема”. На угледном универзитету управо држи предавања о Балкану.

       Неки као парадокс узимају чињеницу да је нова „националистичка” влада прагматичнија у решавању важних проблема Србије - пре свега Косова и пута ка ЕУ - од претходне која је имала етикету „проевропске”?

       - Ово је занимљива влада. Највећи број гласова освојила је Напредна странка са господином Николићем на челу, али јаснију стратешку визију има премијер Дачић. Много је буке, например, подигнуто око Платформе за Косово, из чега се развила чисто интерна дебата, која, међутим, није утицала на политику коју у тој области води господин Дачић. Парадокс је у томе што би највећи утицај у влади требало да имају напредњаци, али је премијер тај који гура много ствари. Вучић дотле, као што сам већ рекао, предводи фронт против корупције, и све то није било у сукобу све до прошлог викенда.

       У догађајима који су уследили, Дачић је, по мом мишљењу, био веома вешт у менаџменту својих односа с већом странком, настављајући реализацију приоритета с којима је преузео премијерску дужност.

       Последњих дана су, међутим, у средишту неке његове везе?

       - То се политичарима догађа, али, по мојој процени, то засад није одвукло његову пажњу са других фронтова и политичких питања, пре свега од Косова. Уосталом, и сусрет председника Николића с косовском колегиницом сасвим се уклапа у програм и погледе премијера.

       Кад је о Косову реч, шта видите као решење које би требало да буде прихватљиво и за Београд и за Приштину?

       - Нема коначног решења прихватљивог за обе стране. Косово је признато од готово сто земаља, али не и од пет чланица ЕУ. Косово инсистира на независности и суверенитету, и тачка, и није спремно на компромис о томе. Србија такође није засад спремна да на то пристане. Косово јесте проблем за Србију јер јој је илегално одузето, Београду није прихватљива његова једнострана декларација о независности. Оно што сада обе стране раде, то је настојање да реше неке проблеме, замрзавајући ово основно питање.

       Нема ничег лошег у оваквом приступу, све док обе стране - и они споља - разумеју да главно питање неће бити решено, већ само контролисано. У политици је, наиме, веома важно да се разликују проблеми који су решиви од оних који само могу да буду држани под контролом и да се одлучи који су који. То је универзално правило.

       То значи да Србија и Косово могу да институционализују односе и сарадњу, да би се они унапређивали на предвидљивом нивоу, дакле да свака страна зна шта може да очекује од друге, док обе истовремено разумеју да главно питање у догледно време неће бити решено.

       Неће ли, кад Србија буде пред вратима ЕУ, од ње бити захтевано да јасно каже где су јој границе?

       - Прво треба рећи да нико не зна када ће и да ли ће Србија ући у ЕУ, и не само Србија, него сви садашњи кандидати. Оно што компликује овај проблем јесте и то што је, по мом мишљењу, ЕУ недоследна. Колико је услова пред Србијом и који су то услови и да ли је међу њима граница са Косовом? Неки Европљани кажу да јесте, други да није. Мислим да би било много сврсисходније кад би ЕУ једноставно рекла да ни Србија ни Косово неће постати чланице све док међусобно трајно не реше питање статуса, да каже „прихватићемо свако решење које не подразумева насиље, а у међувремену нећемо вас гњавити тим”. Што мање лекција долази из Брисела и амбасадора ЕУ у Београду, то боље.

       С обзиром на залагање САД за независност Косова, може ли се говорити о томе да су Албанци „клијенти” Америке?

       - Две заједнице на Балкану под патронатом су САД више него друге: Албанци и Бошњаци - из историјских и политичких разлога. Кад је реч о Албанцима, то се односи како на оне на Косову, тако и на оне у Македонији и у Албанији, који се сви увелико ослањају на нас.

       Треба имати у виду да су Албанци најмногобројнија заједница на југу Балкана и демографски највиталнија. „Албанско питање” као такво постоји, јер се још не зна како ће се они организовати, да ли ће бити само једна албанска држава или више њих, какви ће бити њихови односи са суседима и како ће се ти суседи прилагодити албанској демографској експанзији. Ништа у том погледу није одлучено, али ће једном доћи на дневни ред. Све ово не значи да их ми фаворизујемо, али наши односи с њима веома су дубоки, што свакако утиче на нашу позицију у региону.

       Шта је са америчким утицајем на Балкану?

       - Оно што је основно то је да је он, по мом личном мишљењу, у опадању, не само у вашем региону, него свугде. Ми остајемо глобално важни за догледну будућност, али се ствари мењају у структурном смислу. То је, с једне стране, резултат природног процеса, с обзиром на околности у којима је САД постала прееминентна суперсила после два рата у прошлом веку - ситуација које се неће поновити - а са друге резултат наше политике.

       Доскора, кад смо били предоминантни, имали смо већу маргину за грешке, а данас је она много мања, на шта се, као и многи хегемони из прошлости, тешко навикавамо.

       Балкан за нас данас у сваком случају није прворазредно питање као што је био у деведесетим и балканским земљама ће убудуће бити тешко да добију неподељену америчку пажњу, осим ако се не деси нешто страшно, што сигурно не желимо. То није лоше за ваш регион: решавање балканских проблема биће препуштено балканским народима. За то су вам, међутим, свугде потребни лидери, а не само људи који имају власт.

У Рамбујеу погрешили и Американци и Милошевић

       Били сте члан америчке делегације у Рамбујеу. Да ли су њен исход и потоње бомбардовање Србији били неизбежни?

       - Слободан Милошевић је тада знао да не може да реши проблем на дневном реду, али је сматрао да може да га контролише, што је уосталом био случај са свим проблемима са којима се суочавао. У Рамбујеу је, међутим, његов „менаџмент кризе” био веома лош. Моје је уверење да у Рамбујеу није било никаквих шанси за споразум, јер су сви учесници преговора имали различите циљеве. Мислим такође да су се и Србија и САД тамо прерачунали. У Вашингтону се веровало да ће неколико дана бомбардовања натерати Милошевића да попусти, док је он био уверен да бомбардовања уопште неће бити. А кад је бомбардовање почело, ниједна страна није знала како да из тога изађе...

       Милан Мишић