ВЛАЈКИ: Води се судбоносна борба српског народа за стратешку оријентацију у 21. веку

ПОТПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ УПОЗОРИО

ДА КАПИТУЛАЦИЈА БЕОГРАДА НЕЋЕ БИТИ ФАТАЛНА САМО ЗА КИМ И СРБИЈУ

Емил Влајки, потпредседник Републике Српске

• „Бриселски преговори“ нису само борба за 15% србијанске територије КиМ-а и за преостале Србе који тамо живе као у концентрационим логорима, већ и за опредељење Србије према САД („евроатлантским интеграцијама“) и Русији - оценио је Емил Влајки 
• Србијански државни врх је јасно подељен. Потпредседник владе, засигурно у најбољој намери, оријентисан је према Америци, док Председник Републике и Председник владе нису на тој позицији
• Капитулација Београда релативно брзо би резултирала даљњим одузимањем србијанских територија, „гарнирано“ новим уценама, а и свођењем Републике Српске, остављене самој себи, на „празну љуштуру“ јединствене БиХ која ће можда ући у НАТО, али, као ни садашња окрњена Србија, никада у Ервопску унију 

        У ОВОМ се часу води судбоносна борба српског народа за његову стратешку оријентацију у 21. столећу и то како у Србији, тако и, посредно, у Републици Српској.

       Другим речима, „Бриселски преговори“ нису само борба за 15% србијанске територије КиМ-а и за преостале Србе који тамо живе као у концентрационим логорима, већ и за опредељење Србије било према САД („евроатлантским интеграцијама“), било према Русији.

       У том погледу, србијански државни врх је јасно подељен. Потпредседник владе, засигурно у најбољој намери, оријентисан је према Америци, док Председник Републике и Председник владе нису на тој позицији.

       Ма како то изгледало банално, Американци и Руси се сада натјечу ко ће више понудити Србији на економском плану.

       Америка је у последње време омогућила Србији склапање неколико трговинских уговора са неким арапским земљама вредних неколико стотина милиона долара, а планира и неке претежно војне инвестиције мањег обима и у самој Србији.

       С друге стране, Русија је обећала Србији диспечерство гаса према Европи у оквиру Јужног тока и милијардски кредит, а и конзумент је србијанских пољопривредних производа.

       Питање је, да ли неколико стотина милиона долара може компензирати Србији губитак, насилно одузете, њене територије, људске и материјалне штете настале НАТО бомбардовањем 1999., те понижења и уцене од стране Запада којима је ова земља подвргнута већ више од две деценије.

       Насупрот томе, Русија мора „одрешити кесу“, и то под хитно, мора бити много издашнија и конкретнија у својој понуди, ако жели сачувати свој утицај у Србији.

       Ако Русија „омане“, државни врх Србије ће бити присиљен да прихвати „бриселски папир, то јест да фактички призна „Косово Републику“ како би добио некакав фантомски, апсолутно безвредан, термин за преговоре са ЕУ. 

       Та ће капитулација, релативно брзо, резултирати даљњим одузимањем србијанских територија, „гарнирано“ новим уценама, а и свођењем Републике Српске, остављене самој себи, на „празну љуштуру“ јединствене БиХ која ће можда ући у НАТО, али, као ни садашња окрњена Србија, никада у Европску унију.