Малић: Између Ирана и Орбана - геополитичка вртешка Доналда Трампа

УЗАЛУД УРСУЛА ПОЗИВА ГРАЂАНЕ ЕУ ДА СЈЕДЕ КОД КУЋЕ ЈЕР ЈЕ НАЈЈЕФТИНИЈА ЕНЕРГИЈА КОЈА СЕ НЕ ПОТРОШИ

Небојша Малић

* Венсова подршка Виктору Орбану није значила много спрам вишемјесечног мешетарења Европске уније и слатке лажи „само да Он оде“ на коју се овај пут примио мађарски народ. Побједа либерално-глобалистичког Брисела је врло брзо – и прерано – проглашена за пораз како Трампа и Америке, тако и национализма и суверенизма

* Трамп није геније геополитичке стратегије, мада је сасвим очигледно да је мудрији него што су многи хтјели да признају... Гријеше сви који Америку олако отписују. Американци су и те како способни да импровизују и да одлучно дјелују кад мисле да треба

* Процјене о пропасти америчке империје су -преувеличавање. Нема везе што је објективно тачно да Трамп на располагању има мању силу него Џорџ Буш и Бил Клинтон деведесетих; битно је једино да је спреман да то што има и користи, без пардона

* Још кад би само дјелић те енергије Трамп преусмјерио на своје домаће непријатеље, према којима је зачуђујуће и некарактеристично пасиван, ко зна гдје би му био крај

________________________________________________________________

              Пише: Небојша МАЛИЋ

              ДОГАЂАЈИ на међународној сцени се одвијају толико великом брзином да их је тешко похватати за главу или за реп. Тако нешто што се једног дана чини као неизбјежни пораз постаје могућа побједа, а оно што личи на сигурну побједу - претвара се у неочекивани пораз.

              Али, већ који дан касније, ствари изгледају другачије.

              Узмимо другу седмицу априла. Амерички потпредсједник Џеј Ди Венс 7. априла долази у Будимпешту да јавно подржи Виктора Орбана на предстојећим изборима у Мађарској. Остаје још један дан, наводно непланирано, да би се испоставило да су 8. априла САД и Иран договорили прекид ватре и најавили преговоре у Пакистану.

              Саопштава се да делегацију у Исламабаду треба да предводи управо Венс, који је ето „случајно“ већ био на пола пута.

              Тог 8. априла све иде на руку Доналду Трампу.

              Безизлазном рату са Ираном одједном се види крај – и то тачно 40 дана послије почетка непријатељстава.

              То је библијски значајан број, што није небитно есхатологијом опсједнутим јастребовима, што у Вашингтону што у Тел Авиву.

              Већ четири дана касније, све полази по злу.

              Ујутро 12. Априла, Венс напушта Исламабад јер су преговори пропали. Испало је да су Американци мислили да је договорено једно, Иранци друго, а у ствари ништа.

              То вече стижу и лоше вијести из Будимпеште: пропагандне предизборне анкете су у ствари биле тачне, а Петер Мађар и Тиса су добили скоро двотрећинску већину.

              Венсова подршка није значила много спрам вишемјесечног мешетарења Европске уније и слатке лажи „само да Он оде“ на коју се овај пут примио мађарски народ.

              Венс је послије рекао да не жали што је ишао у Будимпешту, да је било важно да САД подрже своје пријатеље и савезнике и да није било извјесно да ће Орбан изгубити.

              Ово посљедње је потом погрешно протумачено у неким медијима као „знали смо да ће Орбан изгубити“.

              Било како било, побједа либерално-глобалистичког Брисела је врло брзо – и прерано – проглашена за пораз како Трампа и Америке, тако и национализма и суверенизма.

              То исто вече, Трамп игра на неочекивану карту: проглашава америчку поморску блокаду Ирана. Он сам је унио пометњу у јавност тако што је написао „Ормуског мореуза“, али је америчка војска конкретно саопштила да ће заустављати и претресати све бродове који долазе из Ирана или плове у иранске луке.

              Блокадна линија је успостављена у Арапском мору, између Омана и Пакистана, на безбједној удаљености од иранских ракета.

              Иранци су се испочетка ругали Американцима: каква вам је то блокада, Ормуз је наш, бродови слободно плове, не можете нам ништа лузери, итд. Већ другог дана, међутим, постало је јасно да нешто није како ваља. Неких 13 танкера и теретњака који су прошли кроз Ормуз ипак нису хтјели да ризикују америчку блокаду.

              За то вријеме, Трамп је успио да убиједи Бењамина Нетањахуа да пристане на примирје са  Либаном (односно Хезболахом, иако се Израелци праве Енглези по том питању), на којем је Иран инсистирао као једном од предуслова за прекид непријатељстава.

              Израел је иначе претрпио озбиљне војне губитке у покушају да заузме југ Либана, тако да није немогуће да ће ово примирје и потрајати.

Подршку за рат у Ирану добио и у Конгресу САД

              И ту Иран прави катастрофалну грешку у корацима. Министар иностраних послова Абас Арагчи објављује да је Ормуски мореуз „отворен“ (макар само трасом коју контролише Иран), само да би га Корпус исламске револуционарне гарде (Пасдарани) назвао „идиотом“ и почео да пуца на бродове којима је иранска војска дала сагласност да прођу.

              На интернету се 18. априла појавио аудио-снимак успаниченог индијског капетана: „Иранска морнарице, не пуцајте! Овдје танкер Санмар Хералд. Дали сте ми дозволу да прођем. Ми смо други на вашем списку. Пуцате на нас!“ 

              То је било довољно да бродови још увијек заробљени у Персијском заливу одбију да плове, без обзира на било какве иранске гаранције.

              Већ сљедећег дана је ирански танкер „Туска“ покушао да прође кроз америчку блокаду у Оманском заливу. Амерички разарач „Спруанс“ је отворио ватру и погодио погон брода, на који су се потом искрцали маринци. Свијет је тако добио доказ да је америчка блокада озбиљна.

              Трамп сада најављује нову рунду преговора и каже да је његова понуда Ирану „врло фер и разумна“, а ако је не прихвате „неће више бити фин“ и уништиће им све мостове и електране.

              Када је то први пут најавио 6. априла, уз злокобну пријетњу да ће „окончати једну цивилизацију“, Иран је контролисао и темпо сукоба и наративе о њему. Трамп онда „повлачи ручну“ и потпуно мијења динамику рата.

              Сада су Иранци ти који изгледају неразумно, америчка блокада им прави проблем за који немају рјешење, либанска карта више није на столу, а све гора енергетска криза диже притисак у свијету да се рат што прије заврши – и то не на Америку, већ на Иран!

              Та иста нафтна криза, успут, побједу Брисела у Мађарској чини пировом. Узалуд Урсули фон дер Лајен што у Будимпешти има послушнике ако мора да позива грађане ЕУ да сједе код куће, јер је „најјефтинија енергија она која се не троши“.

              Док је у ЕУ горива све мање, Америка практично профитира на извозу нафте и гаса. При чему јој не пада на памет да направи попуст за „савезнике“ у Европи, које сад сматра сувишним или чак штетним пошто се нису придружили рату против Ирана.

              Трамп већ годинама критикује НАТО, али је ово први пут да је артикулисао конкретан разлог за повлачење САД из тог блока. Док је ранија критика недовољне војне потрошње у односу на БДП била академске природе, амерички народ сада може лако да разумије „какви су то савезници који нам не помажу кад треба?“, а Европа на то нема адекватан одговор.

              Све ово не значи да је Доналд Трамп геније геополитичке стратегије, мада је сасвим очигледно да је мудрији него што су многи хтјели да признају, али треба да буде упозорење да гријеше сви који Америку олако отписују. Американци су и те како способни да импровизују и да одлучно дјелују кад мисле да треба.

Спољнополитичка одлучност

фали му унутар Америке

              По томе су веома слични Србима.

              Трампова предност над противницима је увијек било то што је више склон акцији него бесконачном разглабању шта и зашто не треба да се ради.

              Ово је, иначе, један од разлога што Русију у САД не схватају озбиљно. Руска навика да се све ради полако и по процедури се из америчке перспективе сматра за неодлучност, док се одмјереност у дјеловању („ми то не радимо“) тумачи као слабост.

              Зато се руске „црвене линије“ упорно газе већ деценијама, а не само од фебруара 2022.

              Ни нова најава из Москве да би Русија могла да бомбардује европске фабрике дронова које раде за Украјину – која је до те мјере некарактеристична да би требало да се схвати смртно озбиљно – не изазива очекивани страх јер би Американци то већ одавно и урадили.

              Напад на Иран је цијелом свијету показао да се нимало не устручавају. Паметнима доста.

              Како тренутно ствари стоје, гласине о пропасти америчке империје су преувеличане. Нема везе што је објективно тачно да Трамп на располагању има мању силу него Џорџ Буш и Бил Клинтон деведесетих; битно је једино да је спреман да то што има и користи, без пардона.

              Још кад би само дјелић те енергије Трамп преусмјерио на своје домаће непријатеље, према којима је зачуђујуће и некарактеристично пасиван, ко зна гдје би му био крај.

              (Коментар је написан за портал Све о Српској)