Верницима се у руској републици Калмикији пре 80 година јавио - Христос
БИЛО ЈЕ ТО 11. СЕПТЕМБРА 1946. У ЕЛИСТИ – У ЦРКВИ ЈЕ ТАДА БИЛО 26 ВЕРНИКА
* Чудо се догодило у малој цркви Воздвижења Крста у данашњој Елисти. Јединој цркви у региону која никада није затворена, ни пре ни после рата
* Божанска литургија се служила на празник Усековања главе Јована Крститеља. Читало се Јеванђеље по Марку — део који описује Иродово славље и погубљење Јована Крститеља. Тада је 26 људи, укључујући свештеника, оца Владимира Котелевског, видело Христа
* Изашао је из Царских врата (олтарских врата), обучен у свештеничке одежде. Руке су му биле подигнуте - у положају благосиљања. Христова појава трајала је неколико минута — нико, међутим, није прецизно измерио време
* Није било истраге, ни државне ни црквене. Парохијани су мудро одлучили да није било време да се скреће пажња на догађај — у супротном, једина преостала црква била би затворена
* Један од најстаријих парохијана цркве Воздвижења Крста, сељак и отац деветоро деце, Семјон Тимофејевич Бондаренко, пронашао је иконописца у Ставропољу, који је насликао икону на основу његовог детаљног извештаја. И Семјон Тимофејевич и други сведоци су тврдили да је иконописац забележио чудо са готово документарном тачношћу
_______________________________________________________________
Аутор: Дмитриј МИХАЈЛИН
У НАШЕМ времену засићеном информацијама, тешко је било кога изненадити. Али, интернет је управо то успео пре неки дан.
„Елиста слави 80 година од Христовог јављања“, прочитао сам. Помислио сам: не, то не може бити истина. То је 1946-та? Калмикија? Христос?!
Поново сам прочитао. Све је тачно. Да, 1946-та. Калмикија. Христос. Како ове речи и бројеви уопште могу постојати једни поред других?
Било је прошло тек нешто више од годину дана од завршетка Великог отаџбинског рата. Три године од Стаљинградске битке — удаљеност од Елисте до Волгограда је 270 км ваздушне линије, цела та територија је била зона жестоких борби, а Калмикија је била под немачком окупацијом.
У ствари, Калмикија тада није постојала. Калмичка АССР је била ликвидирана 1943. године, а већина Калмика депортована у Сибир и северни Казахстан. Елиста више није постојала: у то време је била окружни центар Степно унутар Астраханске области.
И, као да народ није већ довољно патио — суша 1946. године погоршала је ионако тешку ситуацију са храном.
Разарања. Пустош. Глад.
И одједном — Христос.
Десило се то 11. септембра 1946. године у малој цркви Воздвижења Крста у данашњој Елисти. Узгред, то је било и мало чудо — била је то једина црква у региону која никада није затворена, ни пре ни после рата.
Божанска литургија се служила на празник Усековања главе Јована Крститеља. Читало се Јеванђеље по Марку — део који описује Иродово славље и погубљење Јована Крститеља.
Тада је 26 људи, укључујући свештеника, оца Владимира Котелевског, видело Христа.
Изашао је из Царских врата (олтарских врата), обучен у свештеничке одежде. Руке су му биле подигнуте - у положају благосиљања.
Христова појава трајала је неколико минута — нико, међутим, није прецизно измерио време.
Није било истраге, ни државне ни црквене. Парохијани су мудро одлучили да то није било време да се скреће пажња на догађај — у супротном, једина преостала црква била би затворена.
Наши критички умови покушавају да пронађу рационално објашњење за ово.
Масовна хипноза? Аберација свести?
Литургија је била ноћу, па ко зна какве су визије могли да имају верници исцрпљени ратом и глађу.
Али, свих 26 људи, укључујући и свештеника, испричали су исту причу. Од речи до речи. А 26 људи не може да лаже синхронизовано.
А и зашто би?
Легенда о Христовом јављању у Елисти преносила се у породицама с генерације на генерацију и још увек су живи они који су чули сведочанства очевидаца о чуду.
Једини сачувани материјални доказ, ако се то тако може назвати, јесте икона „Јављање Господа Исуса Христа на литургији у Елисти“, насликана 1947. године.
Један од најстаријих парохијана цркве Воздвижења Крста, сељак и отац деветоро деце, Семјон Тимофејевич Бондаренко, пронашао је иконописца у Ставропољу, који је насликао икону на основу његовог детаљног извештаја.
И Семјон Тимофејевич и други сведоци су тврдили да је иконописац забележио чудо са готово документарном тачношћу.
Та икона је увек била и још увек је у цркви Воздвижења Крста у Елисти.
Анализирање чуда је изузетно незахвалан задатак. Чудо је чудо с разлогом: оно је ирационално, нелогично и изненадно.
Посебно се нећу упуштати у тумачење чуда — посебно имајући у виду да сам за њега сазнао тек мало пре својих читалаца.
Али, не могу а да не истакнем две очигледне чињенице.
Христова појава догодила се на месту где вековима коегзистирају људи различитих религија – хришћани, будисти, муслимани (то је територија некадашње Златне Орде), па чак и Јевреји (отприлике иста област као и Хазарски каганат). А догодило се одмах након рата – после најбруталнијег рата у људској историји и најтежег за наш народ.
Сви смо у њему победили – без обзира на веру, етничку припадност или расу. Калмикија је дала 10 Хероја Совјетског Савеза, што је значајан број за мали народ – Калмике, којих тренутно има мање од 200.000.
Наравно, не можемо игнорисати Указ Президијума Врховног совјета СССР-а од 27. децембра 1943. године, којим је депортована већина становника Калмикије. То је било због изолованих случајева сарадње локалног становништва са немачким окупаторима.
Много важније за мене су речи патријарха Кирила: „Четири века калмички народ је делио радости и туге других народа Русије. Њихови синови и кћери бранили су слободу и независност руске државе на бојном пољу, преживели су превирања револуције и грађанског рата и време политичке и верске репресије. Братска љубав мора да нас све уједини, без обзира на националност и вероисповест“, рекао је још 2009. године, обележавајући 400. годишњицу добровољног присаједињења Калмика Русији.
Чудо Христовог јављања пре 80 година не може се тумачити, али се са сигурношћу може рећи да се Он јавио свима нама — без обзира на веру.
А то је најважније.
