Европска дужничка криза далеко од краја

Брисел кредитни потенцијал антикризних фондова подигао са текућих 500 милијарди евра на 800 – да ли је то довољно?

Владимир Михајлович Блинков

* Тешко да ће Европа бити способна да у пракси реализује идеје «чврсте фискалне дисциплине» па је у еврозони реално очекивати задржавање нестабилне ситуације

* Грчки премијер Лукас Пападемос: Атини ће бити потребан и трећи пакет финансијске помоћи уколико предузете оштре мере владе у економији не дају очекивани разултат и ако се не обнови поверење у финансијска тржишта

* Бригу и Мадрида и Брисела изазивају дугови шпанских региона који током последње две године порасли са 70 милијарди евра на 140. Ово с разлогом изазива озбиљну забринутост, пошто су дугови региона обезбеђени гаранцијама државе

Аутор: Владимир Михајлович БЛИНКОВ, Руски институт за стратешка истраживања,  

         ЗЕМЉЕ Европске Уније су у Копенхагену 30. марта 2012. године одлучиле да повећају укупни кредитни потенцијал антикризних фондова EFSF и ESM са текућих 500 милијарди евра на 800. Коментаришући ову одлуку комесар ЕУ за економију и финансије, Оли Рен, изјавио је да ће она допринети обнови поверења у еврозону и оживљавању светске економије.  

         Нешто раније су, у фебруару ове године, министри финансија 17 земаља еврозоне одобрили други пакет помоћи Грчкој од 130 милијарди евра, након што је грчка пристала да смањи расходе за 325 милијарди евра. Замена дугова грчког приватног сектора за обвезнице владе у Атини завршена је 12. марта 2012. г., тако да Грци сада готово ништа не дугују међународним приватним кредиторима.

         Крајем марта, влада Шпаније је донела нови допунски пакет мера о смањењу дефицита буџета за 27,3 милијарде евра. Претпоставља се да ће његова реализација омогућити смањење буџетског дефицита са 8,5 на 5,3 одсто друштвеног бруто производа.

         Допунском мером, која треба да смањи дефицит државног буџета, планирано је снижење дефицита аутономних региона Шпаније на 1,4 одсто. То се чини у моменту када региони почињу да привлаче све већу пажњу инвеститора. Иако дугови региона износе само 13 одсто од ДБП земље, темпо њиховог раста изазива озбиљну забринутост владе.

         За период од 2008. до 2011. године, дугови шпанских региона су порасли са 70 милијарди евра на 140. При чему значајни део ових дугова припада ликвидираним дуговима пре две године, док су њихов већи део одобриле шпанске банке. Ако се узме у обзир ликвидност тих банака, онда то с разлогом изазива озбиљну забринутост, пошто су дугови региона обезбеђени гаранцијама државе, а то може да буде потенцијална претња мерама за фискалну консолидацију.

Оли Рен

         У јануару и фебруару, Европска централна банка је одржала две аукције LTRO што је омогућило европским банкама трогодишње зајмове у износу већем од 1 билион евра, да се убрза финансијско тржиште и снизи доходовност за облигације периферних земаља.

         На први поглед, изгледа да је Европа тренутно далеко стабилнија него пре неколико месеци. Истичући неке назнаке побољшања, канцелар Немачке Ангела Меркел је у интервјуу чешким медијима изјавила да је «усаглашени програм реструктурирања грчких дугова био изведен на потребан начин и да је Грчка добила шансу да савлада кризу... Немам намеру да улепшавам стварност: Атини тек предстоји тешки рад иако је већи део дистанце већ прошао». Исто становиште, да је криза у еврозони «готово савладана», изнео је премијер Италије Марио Монти.

         Ипак, без обзира на оптимизам у изјавама водећих европских политичара, ситуација у Грчкој и другим земљама еврозоне остаје прилично напета. Да је тако, говори и изјава премијера Грчке Лукаса Пападемоса од 30. марта да ће Атини бити потребан и трећи пакет финансијске помоћи од међународних кредитора уколико предузете оштре мере владе у економији не дају очекивани разултат и уколико се не обнови поверење у финансијска тржишта. Грчка економија се налази у дубокој рецесији, становништво се активно бори против примене владиних мера што доводи у питање реализацију програма трошења буџетских средстава.

         На том фону, све чешће се чује да је дужничка криза у Европи далеко од краја. То посебно потврђују високи банкарски кредити у проблематичним земљама. Најбоље се рефлектују у одливу капитала из банкарског сектора тих земаља у снажније земље еврозоне. Тако је - само у Грчкој - одлив капитала у 2011. години оцењен на 50 милијарди евра или око 25 одсто друштвеног бруто производа земље. Тај процес јача и у Италији. У случају да дође до новог таласа кризе финансијске институције ових земаља ће се наћи у још рањивијем стању.  

         Оцењујући перспективе решавања дужничке кризе, треба да оценимо да ће последње у значајној мери зависити од успеха у реализацији европског пакета фискалне интеграције који је у стању да уставним путем натера земље учеснице да се придржавају дужничких лимита. Овај «европски пројекат» представља покретачку силу европске економске политике последњих месеци, иако се сама шема фискалног споразума мења већ неколико пута.  

         У почетку је он био заснован на идеји трансферне Уније коју је предложила Ангела Меркел. Њена суштина је била да се организује трансферна унија у оквиру које би Немака и друге снажне економије еврозоне финансирале Грчку и друге суседе којима је то потребно у замену за право да контролишу и регулишу буџете и пореске приходе у земљама које дотирају. Међутим, немачка јавност није прихватила идеју да порески обвезници у Немачкој морају све време да плаћају рачуне Грка, док се Грцима није свидело да Немци контролишу њихову фискалну политику.  

Ангела Меркел

         Касније се појавио План фискалне консолидације у чијој основи је закључивање споразума између земаља чланица ЕУ да би биле у стању да одрже буџете. У оквиру ове шеме, земље, које прекрше обавезе, треба да плате казнене санкције. Међутим, низ земаља сматра да ће се, ако ова идеја заживи, огромни економски неуспеси претворити у велику рецесију пошто у земљи због цикличног пада настаје буџетски дефицит, а њој је неопходно да повећа порезе или смањи расходе да би обновила равнотежу. Економски пад повлачи за собом смањање пореских прихода и смањује доходовну базу. У таквим условима раст пореза би стимулисао рецесију. Зато су и од оваквог плана такође одустали.

         На крају се појавила садашња, трећа верзија, која подсећа на варијанту Пакета о стабилности и расту, који је потписан 1997. године, али само у фискалној области. По оцени низа европских експерата, овај фискални споразум ће, по свему судећи, добити форму веома слабих захтева у стилу - «балансирати властите буџете у складу са бизнис-циклусом». Одлуку када ће се ови захтеви подносити вероватно ће донети Европска комисија, што овај споразум чини политизованим. Он, дакле, није аутоматски захтев, како су то предлагали идеолози овог плана. Једини практични резултат од овог споразума – на основу оцена страних, као и европских експерата – јесу изјаве политичара да је Европа учинила још један корак ка политичкој Унији, што и јесте њен крајњи циљ.

         Замишљена шема изазива незадовољство јер претпоставља да се фискална Унија разликује умногоме од модела регулације у већини земаља света. На пример, федерална влада САД убире око 20 одсто друштвеног бруто производа земље и државама исплаћује приближно исти износ. Централизација пореза и расхода је омогућила САД да изграде аутоматски стабилизатор за било који регион који преживљава енономску кризу: кризни региони уплаћују Вашингтону мање средстава, али добијају веће донације. У овом случају централизована фискална улога државе омогућује одређеним државама да живе са релативно избалансираним буџетима. 

         У зони евра сличних механизма не само да нема, већ се њихово оснивање за сада не предвиђа на општеевропском нивоу. Прикупљање пореза и расхода планира се и реализује на националном нивоу. На основу тренутног стања ствари тешко да ће Европа бити способна да у пракси реализује идеје «чврсте фискалне дисциплине» и у перспективи у еврозони је реално очекивати задржавање нестабилне ситуације.

         Финансијска тржишта су један од ретких механизама који ће у насталој ситуацији терати владе да иду на смањење суверених дугова и ограничавање фискалних дефицита.

         У двадесет година постојања еврозоне, инвеститори су веровали у равноправност свих државних облигација монетарне уније, што је омогућавало периферним земљама да користе ниске камате чак и ако имају велике дефиците буџета и огромне дугове. Тешко је очекивати да ће инвеститори поновити «грешку» тако да ће, у коначном исходу, финансијска тржишта принудити периферне земље да ураде оно што не могу политичари – да смање бреме дугова или им остаје да позајмљују средства под неприхватљивим условима.