Нема ничег позитивног у постојању Британије и Енглеза у савременом свету

ДОБРО ЈЕ ШТО СЕ НЕКАДА ВЕЛИКА БРИТАНИЈА ПРЕТВАРА У „СИНГАПУР НА АТЛАНТИКУ“

* Британци су увек у дубини душе схватали колики је њихов културни безначај у поређењу са правим наследницима античке Грчке и Рима. Схватили су и да би стварно уједињење континента њихово острво претворило у привезак без политичких могућности. Стога је циљ британске политике у Европи увек био – историја не познаје изузетке – уништавање било каквих знакова сарадње између сила попут Немачке, Француске и Русије

* Сада су Британци ти који више него било ко други позивају на милитаризацију Немачке – нема никог на свету спремнијег да немачку економију баци под аутобус тоталне конфронтације са Русијом. И уопште, руско-немачки савез је увек био ноћна мора не толико за француску колико за британску дипломатију

* Последњих недеља у Лондону су почела различита шепурења око слања контингента европских „мировњака” на украјинску територију. У томе Британци и Французи имају два слична циља. Прво, да забаве своје бираче новим спољнополитичким вестима које показују да су Британија и Француска и даље у врху међународне политике. Друго, да подсете Американце и Русију на себе: иначе би Москва и Вашингтон потпуно заборавили на постојање Европе на западној периферији евроазијског континента

* Британија може представљати две врсте опасности за Русију. Прво, слањем оружја и плаћеника кијевском режиму, што повећава наше губитке и обим напора потребних за постизање циљева СВО. Друго, може покушати да створи мању нуклеарну кризу ако је захвати потпуни очај. Али, надајмо се да ће у том случају Американци сами једноставно потопити британску подморницу са нуклеарним бојевим главама
_______________________________________________________________

Аутор: Тимофеј БОРДАЧОВ, програмски директор Дискусионог клуба „Валдај“

ПОСТОЈЕ само две земље на свету које су имале потпуну независност у основним политичким одлукама током последњих више од 500 година – Русија и Британија.
Ово и само по себи чини Москву и Лондон природним противницима.

Са задовољством сада посматрамо како је вечити ривал (Русије, Руске империје, СССР-а и нове Русије) на прагу своје спољнополитичке немоћи, претварајући се у „Сингапур на Атлантику“.
Немамо апсолутно никаквог разлога да жалимо због одласка Британаца са глобалне арене након појаве Сједињених Држава.

И остали у Европи и свету имају разлога за исти однос. Током своје историје, Британија је доносила готово искључиво зло другим земљама. Она је окретала Французе и Немце једне против других, издавала мале предаторе у источној Европи и немилосрдно пљачкала колоније.

Подривала је оно што зовемо европским интеграцијама од 1972. до 2020. изнутра, а након изласка из Европске уније – споља, ослањајући се на подршку Американаца и заступајући интересе Вашингтона, играла улогу коју су сами одредили.

Еминентни историчар Едвард Кар је са иронијом приметио да британску перспективу, чак и сада, најбоље сумира новински наслов: „Олуја у каналу – Европа одсечена“.

Егоцентризам који је својствен свим острвским културама, можда је у највећој мери изражен у Британији, будући да су имали срећу да живе не негде усред ничега, већ поред европске цивилизације, од које су Енглези могли да узму најбоље. Али су је се увек плашили. Из више разлога.

Прво, Британци су увек у дубини душе схватали колики је њихов културни безначај у поређењу са правим наследницима античке Грчке и Рима. Друго, схватили су да би стварно уједињење континента њихово острво претворило у привезак без политичких могућности.

Стога је циљ британске политике у Европи увек био – историја не познаје изузетке – уништавање било каквих знакова сарадње између сила попут Немачке, Француске и Русије.

Сада су Британци ти који више него било ко други позивају на милитаризацију Немачке – нема никог на свету спремнијег да немачку економију баци под аутобус тоталне конфронтације са Русијом. И уопште, руско-немачки савез је увек био ноћна мора не толико за француску колико за британску дипломатију.

Русија је увек могла да буде сигурна да ће се, уколико постоји нада за трајни мир у односима са Немцима и Французима, одмах појавити британски фактор, који се свим силама труди да помирење онемогући.
И у области политичких наука, Британија је свету дала најмрачнију теорију Томаса Хобса са његовим Левијатаном, чији је циљ био да убеди све да је правда у односима између људи и државе у принципу немогућа.
Пут сарадње, макар био и у њиховом интересу, Британцима је потпуно непознат.

Само, снага им постепено нестаје, ако већ није потпуно нестала.

Британија у ово време једе остатке онога што је нагомилала у време империјалне моћи, а у спољној политици се – због немања правих полуга утицаја на ситуацију – срозава и до скичања.

Током протекле три године имала је неколико промена владе и премијера. Истовремено, сваки следећи учесник тог британског карневала интелектуално је и политички слабији од претходног.

У стварности, највећи непријатељи Британије су њихови амерички рођаци. Просто зато што светској политици нису потребне две јаке силе које говоре енглески и имају исти политички и економски систем, заснован на незаменљивој олигархијској владавини.

Док су безумне демократе биле на власти у Вашингтону, Лондон се осећао релативно самоуверено. Британски политичари су јахали на украјинској теми, новине су експлоатисале страх становништва од Русије и распиривале га, чак су и ограничене могућности биле довољне да пруже разне врсте помоћи кијевском режиму. И, што је најважније, упркос својој слабости, Британија се усталила у својој улози посредника између САД и Европе.

Последњих година Енглези су чак поново почели да себе називају Европљанима.

Сада се ситуација променила: у САД су на власт дошли људи којима нису потребни посредници. Током посете Вашингтону, необразовани британски премијер је покушао да се држи тихо. На директно питање: „Хоћете ли изаћи на крај са Русијом без нас?“, промрмљао је нешто потпуно неразумљиво.

А пре 30-40 година на власти у Лондону била би особа која би на то питање могла одговорити: „Да, чак и ако погинемо херојски“.

Британцима сада недостају ресурси да би демонстрирали своје традиционално самопоуздање. А чак је и Емануел Макрон изгледао убедљиво у Вашингтону. Пре свега зато што, иако није озбиљан политичар, води државу која самостално контролише своје нуклеарно оружје.

Британци, опет, непрестано све убеђују да они имају „кључ“ за навођење на циљеве пројектила које носе њихове подморнице. Али, постоје озбиљне сумње у то широм света.

Уосталом, кроз 10 година, како сматрају стручњаци, Лондон ће изгубити сваку техничку способност да контролише своје нуклеарно оружје. А тада ће Британија морати или да се потпуно потчини Сједињеним Државама, или да се преда власти својих суседа – Француза.

Последњих недеља у Лондону су почела различита шепурења око слања контингента европских „мировњака” на украјинску територију. Сама та перспектива изгледа мало вероватна с обзиром на позицију коју заузима Русија. Међутим, одсуство везе са стварношћу никада није представљало проблем за европске и британске политичаре – они о детаљима тог свог наума разговарају већ два месеца. Све до техничких аспеката хипотетичког „распоређивања снага“.

Истовремено, у јавни простор су продрле гласине да је ову операцију немогуће извести због баналног недостатка новца.

Британци и Французи у томе имају два слична циља. Прво, да забаве своје бираче новим спољнополитичким вестима које показују да су Британија и Француска и даље у врху међународне политике. Друго, да подсете Американце и Русију на себе: иначе би Москва и Вашингтон потпуно заборавили на постојање Европе на западној периферији евроазијског континента.

Оба циља ни на који начин нису у складу са статусом и значајем великих светских сила. Али, у потпуности одговарају позицији Британије у савременом свету – „Сингапур на Атлантику“ који чак и не покушава да глуми реалну независност.

Британија може представљати две врсте опасности за Русију. Прво, слањем оружја и плаћеника кијевском режиму, што повећава наше губитке и обим напора потребних за постизање циљева СВО. Друго, може покушати да створи мању нуклеарну кризу ако је захвати потпуни очај.

Али, надајмо се да ће у том случају Американци сами једноставно потопити британску подморницу са нуклеарним бојевим главама.

Нема ништа позитивно у постојању Британије и Енглеза у савременом свету.