Обама влада из стаклене Беле куће, али из ње камењем гађа не само Русе

СА ПРВИМ ЦРНИМ ПРЕДСЕДНИКОМ У ВАШИНГТОНУ - ПОЛОЖАЈ ЦРНАЦА ТЕШКО ДА СЕ ПОПРАВИО

Барак Обама

• У међурасним односима у САД десила су се извесна побољшања. На пример, у области културе, у музици, допринос тамнопутих више је него очигледан. У економији и политици, иако сувише споро за саме тамнопуте, њихов положај временом се побољшава. Неки, али највише 10 одсто, стижу до жељене средње класе
• У Фергусону - граду поред такође већинског Сент Луиса - морала је да интервенише национална гарда. Карактеристично је да је њен степен „наоружаности“ неколико пута премашивао виђено у Кијеву, где је број „мирних протестаната“ био сто пута већи
• Уместо што свуда звецка оружјем и оптужује Русе (поред њих и друге) за све могуће грехе, боље би било да Барак Обама ослушне опомене да „онај који живи у стакленој кући не сме да баца камење на друге“. Нажалост, судећи по оном што до сада гледамо, политичари у САД намеравају да делују супротно таквом мудром савету
• Да ли ће некад доћи нова генерација америчких лидера који су способни да решавају унутрашње проблеме земље и да при том користе она средства и интелектуалне и „душевне“ напоре који се у садашње време „троше“ за подршку америчке светске доминације - то је и питање и задатак
• Сем гласова „националне мањине“ - то јест црначких гласова - Обама своју победу треба да захвали и Миту Ромнију, свом супербогатом супарнику, односно његовом погубном исказу да 50% становништва САД чине - паразити који живе на рачун 1% најбогатијих и од милостиње државе

Пише: Стефан ЕБЕРТ, експерт америчке Агенције за стратешке комуникације

        НЕ МОГУ се законским путем сви приморати да се међусобно воле. Али, у САД није нестала  ни дискриминација на расној основи.

        Тешко да је и избор Барака Обаме побољшао положај црнаца.

        Преко САД је прешао талас убистава младих америчких Црнаца: Мајкла Брауна у Фергусону и Тона Робинсона у Медисону (држава Висконсин) у које су пуцали сувише „ревносни“ полицајци.

        Зар ми у САД-у већ давно нисмо прошли пут од међурасног „неразумевања“ до узајамног поштовања? Овде не треба заборавити ни случај са Трејвоном Мартином, црнопутим тинејџером у граду Санорду (држава Флорида), којег је убио Џорџ Цимерман, добровољац „помоћне формације“ полиције. Наравно, сви ови „који су пуцали“ добили су или ослобађајућу пресуду или су избегли одговорност за извршена убиства.

        Како протумачити ове догађаје? Почнимо од тога да у САД одавно схватају да земља, у ствари, није никакав „котао за претапање“ у којој, независно од расе, боје коже, вероисповести или пола, сви грађани живе нормално користећи иста права и могућности. 

        Истовремено, црнопути тинејџер у широкој блузи, који по претпоставци не представља посебну претњу за случајног белог пролазника с правом може да сматра да га лако могу „уклонити“, јер, будући да је тамнопути, како обично мисле сами црнци, он се усудио да иде улицама. Треба истаћи да ни избор првог у историји тамнопутог председника тешко да је у том погледу побољшао положај црнца.

        Ипак, захваљујући свом мултикултуралном друштву - САД су биле принуђене да се константно и усрдно баве обезбеђивањем мирног заједничког места живљења, макар ради избегавања масовних грађанских нереда. Током 1960-их смо постали свесни цене занемаривања те обавезе када су у скоро у свим већим градовима избили чувени нереди на расној основи.

        У сваком случају, заиста се не могу се законским путем сви приморати да се међусобно воле. Различити таласи имиграната суочавали су се са дискриминацијом - од Италијана и Ираца до Шпанаца. Ипак, због тога што су као робови стигли у САД, тамнопути и данас морају да пролазе посебне „испите“.

        Истина, у међурасним односима десила су се извесна побољшања. На пример, у области културе, у музици, допринос тамнопутих више је него очигледан. У економији и политици, иако сувише споро за саме тамнопуте, њихов положај временом се побољшава. Неки, али највише 10% стижу до жељене средње класе.

        Нажалост, са овим се завршавају „добре“ вести. Огромна већина црнопутог становништва као и раније живи у сиромашним квартовима и по свим показатељима заостаје за својим белим суграђанима.

        Код њих су ниво образовања, породична стабилност и приходи нижи, док су степен криминала, злоупотребе наркотика, незапосленост, насиље и смртност - већи.

        Ако се све ово има у виду, онда, нажалост, догађаји у Фергусону постају предвидиви. Већинско тамнопуто становништво (75%) тог малог града, који се граничи са великим Сент-Луисом, где такође преовладава тамнопуто становништво, пати од свих наведених невоља.

Протести у Фергусону

        У тим градовима, као и у многим другим у САД, живот постаје зачарани круг или клопка из које је веома тешко извући се. На крају се очајање и безизлазност преносе са генерације на генерацију. Наравно, не помаже околност да те становнике „обезбеђују“ углавном бели полицајци - на челу са њиховим белим шефом.

        После убиства Брауна и нереда који су после тога уследили, у Фергусон су позване јединице националне гарде - читај, армија, иако су ипак боље од националне гарде у Украјини! Како и приличи свим војним снагама, армија је салутирала и појурила у мали град под пуном ратном опремом.

        Частан покушај да „излечи“ болест  - расни раздор - гушењем симптома (односно, грађанских нереда). Карактеристично је да је степен „наоружаности“ неколико пута премашивао онај који је виђен у Кијеву, где је број „мирних протестаната“ био сто пута већи.

        Зар Обаму нису сматрали за исцелитеља таквих „невоља“? Зар Обама своју победу не дугује тим истим „националним мањинама“,чија је огромна већина гласала за њега?

        Тако се може чинити, али су политичке реалије у САД такве да, како је сам Обама изјавио одмах после избора, - „ја нисам црнопути председник - него председник који је, иако другачије „боје“, али председник читаве земље“. У таквој констелацији он се „самоудаљава“ од директног мешања у тако деликатне ствари, што је, наравно, веома непријатно за тамнопуте.

        Вредна је пажње и следећа околност. Сем гласова „националне мањине“ за Обамину победу треба одати признање и Ромнију, његовом супер-богатом супарнику, или, прецизније речено, његовом погубном исказу да 50% становништва чине - паразити који живе на рачун 1% најбогатијих и од милостиње државе.

        Чак и да је Обама хтео да постане „спасилац“ сиромашних - не би успео. У САД богати практично поседују све полуге за управљање економијом и најпре их користе за сопствено богаћење.

        У таквој ситуацији средња класа, која је дуго година била основа америчког начина живота, све губи - животни стандард њених бивших припадника пада испод границе сиромаштва, односно, они се изједначавају са „националним мањинама“ и сиромашнима.

        Зашто је ово важно? Ради се о томе да је једини излаз из тако непожељног стања - оздрављење економије. Али, постоји препрека, чак и да то оздрављење потраје читавих пет година (што је мало вероватно), први корисници добити постају само они који поседују импресивну имовину - највиши слој средње класе и богаташи.

        Тек после тога уследиће „бивши“ чланови средње класе (укључујући оних 10% тамнопутог становништва). Као и увек, сиромашни - посебно „национална мањина“ - најбрже и највише страдају због рецесије и најспорије и најмање окусе плодове оздрављења. Према томе, не треба се нарочито надати изласку из тог зачараног круга у време било ког председника и било које „боје“.

        Другим речима, Обама који поступа као либерал једноставно није у стању да утиче на ток ствари у САД, али као „принудни центриста, као и Клинтон пре њега, он мало чиме може да побољша живот тамнопутих. Можда и није баш тако - они који су се већ разочарали у Обаму, највероватније тамнопути, сматрају Клинтона за „првог црног председника“, како је, иначе, и он сам једном приликом рекао.

        На крају, колико год да су Обамини неуспеси неутешни, он делује као и сваки политичар покушавајући да се сналази у неразрешивим тешкоћама на унутрашњем фронту.

        Прво, Обама је већ изјавио да се економија опоравља, мада, као што и сами видимо, тамнопутим од тога није боље. Друго, он одвлачи пажњу јавности од неразрешених унутрашњих проблема путем застрашивања фамозним „спољним непријатељима и претњама“.

        Заправо, уместо што свуда звецка оружјем и оптужује Русе (поред њих и друге) за све могуће грехе, боље би било да председник Обама ослушне тврдње о томе да „онај који живи у стакленој кући не сме да баца камење на друге“. Нажалост, судећи по оном што до сада гледамо, политичари у САД намеравају да делују супротно таквом мудром савету.

        Да ли ће некад доћи нова генерација лидера који су способни да решавају унутрашње проблеме земље и да при том користе она средства и интелектуалне и „душевне“ напоре који се у садашње време „троше“ за подршку америчке светске доминације - то је и питање и задатак.

        Судећи по садашњој америчкој политици - како унутрашњој, тако и спољној, у којој је лакше борити се против спољних непријатеља користећи сав потенцијал војне моћи и економске полуге - нажалост, у то је тешко поверовати.

        А што се тиче све већег броја жртава насиља - посебно у вези са коришћењем ватреног оружја - било да се ради о црнцима на улицама или невиној деци у школама - засад морамо бити задовољни „бусањем у прса“ и празним обећањима и изјавама „више нећемо дозволити“.

        Превела Ксенија Трајковић