Победио Трамп или Клинтонова - у неколико држава САД доћи ће до масовних протеста

ОБЕ АМЕРИЧКЕ ГЛАВНЕ ПАРТИЈЕ БИЋЕ ПОСЛЕ 8. НОВЕМБРА ПОДЕЉЕНЕ

И ФАКТИЧКИ - УНИШТЕНЕ

Доналд Џон Трамп и Хилари Родман Клинтон

• Људи који подржавају Трампа осећају да су им украли земљу и да је користе у интересу наднационалних елита, агресивних савезника и најразличитијих интересних група. С друге стране, бирачи који следе Клинтонову спремни и даље да се крећу ка светлој глобалистичкој сутрашњици, где су САД светски полицајац, а националне државе полако одумиру
• Тешко је замислити да ће изборне резултате - осим уколико не дође до убедљивог пораза једног од кандидата - одмах прихватити обе стране. Доналд Трамп је отворено рекао да ће „још да види“ да ли ће да призна резултате избора. Али, нешто ми говори да ни Хиларин штаб неће мирно гледати како побеђује Велики Доналд. Провераваће се сваки електор, свака држава и сваки изборни округ
• Исход гласања 8. новембра неће ставити тачку ни на једно питање које је поделило Америку напола на самом почетку текуће политичке сезоне. Чак и ако победи Трамп, због тога неће одмах нестати ни глобалистичка елита, ни богати лобисти, ни буџе са Вол стрита, ни тежња неоконзервативаца и либералних интервенциониста да потврде „крај историје“ свим средствима, укључујући војна
• А уколико победи Клинтонова, то неће значити да ће се љутите Трампове присталице разићи по кућама да пију виски, оплакујући своја радна места уобичајени начин живота који нестаје
• У САД већ де факто постоје четири партије - лева (готово социјалистичка), десна (чију базу чине Покрет чајанка и ултралибертаријанци), глобалистичка (коју у једнакој мери представљају и Бушови и Клинтонови) и трампистичка

Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

        ОВА председничка трка у Сједињеним Државама као да је трајала целу вечност... А опет, као да је све почело јуче.

        Добро се сећам како су у јануару марту 2015. године многи стручњаци са приличном дозом ироније коментарисали да ћемо опет бити сведоци нове борбе Бушова и Клинтонâ. Politico се тужно нашалио да је сасвим могуће да ће се кроз осам година за председничку фотељу борити Челси Клинтон (кћерка Била и Хилари) и Џорџ Прескот Буш (Џебов син).

        А у Русији су ТВ-коментатори озбиљно тврдили да је у 2016. години „ред на републиканце“, па ће председник САД са 80-процентном сигурношћу постати бивши гувернер Флориде и млађи брат 43. председника САД Џеб Буш.

        Људи који су пажљивије пратили политички живот у Сједињеним Државама приметили су да у обема партијама постоји озбиљна опозиција центристичким представницима естаблишмента. У свакој своја - десничарски Покрет чајанка у Републиканској странци и оживљено лево крило Демократске странке.

        Истина, левичарска и десничарска партијска опозиција почетком 2015. године нашла се у неједнаким условима - на међуизборима за Конгрес 2014. године демократе су доживеле тежак пораз, тако да је много талентоване омладине остало ван велике политике.

        Покрет чајанка је, напротив, ојачао своје присуство у Конгресу, у парламентима држава и на гувернерским функцијама. Најмање троје младих и амбициозних припадника овог покрета намеравало је да укрсти копља са умереним републиканцима и, како су сами тврдили, осиљеном вашингтонском политичком елитом.

        Гувернер Висконсина Скот Вокер, сенатори Тед Круз и Ренд Пол били су одлучни да прошире успех „црвеног таласа“ из 2014. године на председничке изборе. Они су били познати, препознатљиви и имали су прилично богато политичко искуство.

        Али, и демократе су имале људе који су способни, како се тада чинило, да се боре против Клинтонове и одреде изглед странке за много година унапред. Најчешће су се помињала имена трију политичара - бившег гувернера Мериленда Мартина О'Малија, сенаторке Масачусетса Елизабет Ворен и чланице представничког дома са Хаваја Тулси Габард.

        Међутим, веома брзо су изашле на видело све чињенице.

        Као прво, америчкој левици недостајало је храбрости и куражи да упути системски, истински изазов естаблишменту. Партијско руководство је натерало практично све демократе да дођу на поклоњење бившој државној секретарки Клинтон и гласају за њу на предизборима.

        Кампања самозваног социјалисте Бернија Сандерса била је исто толико сјајна, колико и безнадежна. И он се потчинио партијској дисциплини - сложивши се да води „цивилизовану борбу“ против Хилари. Колико вреди само његово одбијање да коментарише скандал са неодговарајућим вођењем електронске преписке госпође Клинтон! Исти онај скандал који је испливао непосредно уочи избора и наставио да смањује њен рејтинг током целе последње недеље пред гласања.

        „Доведени су у ред“ и Елизабет Ворен и Тулси Габард. Ворен се потпуно одрекла учешћа у трци и потпуно стала на Хиларину страну, надајући се само да ће моћи да утиче на састав њене будуће администрације. Габард је ватрено подржала Сандерса и била је сурово и примерно кажњена избацивањем из свих руководећих партијских структура.

        На крају је бившу државну секретарку подржао и сâм Берни. Левичари су до последњег момента веровали да ће Клинтонова сигурно прихватити њихов политички програм, тим пре што је Хилари давала таква обећања. А када су захваљујући открићима Викиликса Сандерс и његове присталице схватили колико цинично су били изманипулисани - било је већ касно.

        Представници Покрета чајанка су били кудикамо чвршћи борци. Међутим, они су имали други проблем.

        Испоставило се да они са својим либертаријанским програмом ни приближно не представљају све класичне републиканце. Штавише, већини бирача који нагињу „слоновима“ (републиканцима) било је потребно „нешто друго“, како је поштено признао, повлачећи се из трке, „част и савест“ „чајног“ покрета сенатор Ренд Пол.

        Све се променило када је 16. јуна 2015. године, спустивши се покретним степеницама у фоаје свог облакодера у Њујорку, најавио своје учешће на републиканским предизборима милијардер Доналд Џон Трамп. Већ месец и по дана након тога он је постао лидер партијске трке - бирачи које раније нико није представљао одједном су се нашли у већини.

        И та већина је подржала Трампа.

        Познати амерички политиколог Фарид Закарија, који, благо речено, не обожава Доналда, у свом недавном раду „Популизам маршира“ написао је следеће о том феномену:

        „Свестрано истраживање... засновано на интервјуима са стотинама присталица Покрета чајанка показује да њихова дубинска мотивација има културни, а не економски карактер...

        Још неколико година конзервативни естаблишмент наставио је да се фокусира на економију, у приличној мери због његових финансијских спонзора који су склони либертаријанству. Али, иза кулиса политичког процеса настављао је да се продубљује јаз између естаблишмента и бирачког тела странке. Трампов успех је потврдио колико је велики тај раскол.

        Политички геније Трампа састоји се у томе што је он схватио колико су републиканским гласачима незанимљиве стандардне страначке тезе о слободној трговини, ниским порезима, дерегулацији у економији и реформи система социјалне заштите, а колико ће бити привлачне потпуно другачије пароле, којима се иде на културне страхове и националистичка осећања“.

        Овде је реч „националистички“ употребљена у нешто другачијем смислу од оног на који смо навикли.

        Антиинтервенционизам и антиглобализам у САД често означавају речју „национализам“. А Трампова парола (преузета од изолациониста из 1940-тих година) „Америка пре свега!“ се увек тумачи као националистичка.

        Тако је Велики Доналд, прогласивши да се у срцу његовог политичког програма налази „американизам, а не глобализам“, постао националиста. А када је почео да говори о очувању национално-културног идентитета, то је у Закаријиним очима било „ударање на културне страхове“.

        У финалу председничке трке суочиле су се не само две истакнуте личности, већ и две Америке XXI века, два њене будућности и улоге у свету.

        Људи који подржавају Трампа осећају да су им украли земљу и користе је у интересу наднационалних елита, агресивних савезника и најразличитијих интересних група.

        С друге стране, бирачи који следе Клинтонову спремни и даље да се крећу ка светлој глобалистичкој сутрашњици, где су САД светски полицајац, а националне државе полако одумиру.

        Овако подробно сам описао суштину ове политичке сезоне, зато што она неће нестати ни после гласања 8. новембра. Свој коначни избор Америка вршити још дуго.

        А ево и зашто.

* * *

        Тешко је замислити да ће изборне резултате - осим уколико не дође до убедљивог пораза једног од кандидата - одмах прихватити обе стране. Доналд Трамп је отворено рекао да ће „још да види“ да ли ће да призна резултате избора.

        Због тога је одмах оптужен за „нарушавање интегритета америчке демократије“.

        Али, нешто ми говори да ни Хиларин штаб неће мирно гледати како побеђује Велики Доналд. Провераваће се сваки електор, свака држава и сваки изборни округ.

        У реду да се ради о судским тужбама!

        Државни органи, социолози и медији већ одавно говоре о томе да ће сваки изборни резултат довести до до масовних протеста у неколико држава. И ја сам склон да се сложим са њима - превише су узавреле страсти.

        Али, то су краткорочне последице једне од најнапетијих и најжешћих председничких кампања у историји САД.

        Дугорочне последице су кудикамо озбиљније.

        У физици постоји фундаментални закон који се за политичке потребе може парафразирати на следећи начин: криза ће трајати дотле, све док не буду потпуно отклоњени њени узроци.

        Исход гласања 8. новембра неће ставити тачку ни на једно питање које је поделило Америку напола на самом почетку текуће политичке сезоне.

        Чак и ако победи Трамп, због тога неће одмах нестати ни глобалистичка елита, ни богати лобисти, ни буџе са Вол стрита, ни тежња неоконзервативаца и либералних интервенциониста да потврде „крај историје“ свим средствима, укључујући војна.

        Неће престати са својим политичким напорима ни најразличитије мањине, барем онај њихов део који се у борби за своје место под сунцем одлучио за рушење, а не за интеграцију традиционалног америчког друштва.

        А уколико победи Клинтонова, то неће значити да ће се љутите Трампове присталице разићи по кућама да пију виски, оплакујући своја радна места уобичајени начин живота који нестаје. То не значи да ће омладина (и десне, и леве оријентације) одједном поверовати у искреност естаблишмента. И не значи да ће се амерички војно-безбедносни органи, који су прилично јасно упозорили Хилари 11 дана пре избора, помирити с тим да у Сједињеним Државама постоје два закона - један за елиту, а други за народ.

        Обе америчке водеће партије ће после 8. новембра бити не просто подељене, већ фактички уништене.

        Републиканска ће се наћи пред неразрешивом дилемом.

        Ако се на следећим предизборима појави неко са Трамповим програмом, нема разлога да се сумња да ће победити на прелиминарним партијским изборима: 2016. година је показала да је база која подржава трампизам много шира од либертаријанске, неоконзервативне или „чајне“, да не говорим о естаблишментској.

        Међутим, кандидата-трамписту са троструком снагом нападаће левичари, медији и сва вашингтонска политичка класа, која ће се још одржати до тада. Притом, такав кандидат ће свеједно морати да преузме део традиционалних програмских тачака републиканаца, у супротном ће се његова подршка унутар партије неминовно смањити. А то ће довести до тога да у догледној будућности неће моћи да постане ујединитељ нације.

        У Демократској странци је сличан проблем. Левичари више неће дозволити да их тако лако обману и увуку у нову игру мејнстрим-центриста. То ће највероватније довести до победе ултралевичарског кандидата на предизборима, који ће бити неприхватљив већини бирача на националним изборима.

        И криза странака ће трајати док двопартијски систем не буде трансформисан.

        Понављам своје мишљење изнето у мају ове године.

        У САД већ де факто постоје четири партије - лева (готово социјалистичка), десна (чију базу чине Покрет чајанка и ултралибертаријанци), глобалистичка (коју у једнакој мери представљају и Бушови и Клинтонови) и трампистичка.

        До стабилизације америчког политичког система може доћи уколико председнички кандидати и конгресмени де јуре буду представљали управо те политичке снаге.

        Међутим, према публикацијама вашингтонских аналитичких центара, естаблишмент има своје одговоре на изазове настале у овој политичкој сезони.

        На страницама централних новина отворено се говори о томе да би демократе и републиканци, за које су у једнакој мери неприхватљиви Трамп и Сандерс, требало да оснују сопствену странку, истиснувши све бунтовнике на периферију јавне политике.

        Уколико им то пође за руком, у САД ће настати својеврстан једноипопартијски систем, који је дуго постојао у Јапану.

        Било како било, али Америци предстоји дуга политичка трансформација. Можда ће њу пратити и реформа изборног система, о којој је такође интензивно почело да се прича крајем лета ове године.

        Постоји још једна системска криза, коју је оголила актуелна председничка трка. То је криза медија.

        Пошто се садашња мејнстрим штампа изродила у агитациону машину, а потражња за квалитетним новинарством остаје висока (то се, ако ни по чему другом, може приметити по процвату алтернативних интернет медија), четврту власт такође очекују не баш лака времена.

        И док потражња не буде уравнотежена адекватном понудом, медији ће бити у бунилу.

        И на крају, сви ти трансформациони процеси одвијаће се у веома нестабилним међународним околностима, које су умногоме изазване истим узроцима који су довели до садашње унутарполитичке кризе у САД.

        Та криза ће делимично ићи наруку алтернативним центрима моћи у свету (Русији, Кини итд.). Међутим, са нестабилном Америком, свет не може да буде стабилан. И зато ће све то време, које ће бити потребно Сједињеним Државама за решавање својих унутрашњих проблема, бити време великих спољнополитичких ризика.

        Све то, а не личност следећег газде Беле куће, биће главни резултат дуге политичке сезоне 2015-2016.

        Осмог новембра ништа неће бити завршено. Штавише, у животу САД почеће нови период, као што је почео нови период када се завршио хладни рат.

        Овај пут би Русији било боље да буде спремна за нови период.

        А то како су гласали Американци и које ће прве политичке и правне радње уследити после тога, сазнаћемо већ колико сутра.