Трамп је и одговор на шансе Мексика да поврати - заједно са Калифорнијом - све што су му САД отеле

НОВОИЗАБРАНИ ПРЕДСЕДНИК САД КРЕНУО ПУТЕМ РИМСКИХ ИМПЕРАТОРА ТРАЈАНА И ХАДРИЈАНА

И овако су га дочекивали у Калифорнији

• „Човек већине“, који је предводио „белу побуну“ (како се изразио један црнокожи експерт на CNN-у), успео је да прикупи само мањину гласова, али политички систем земље, не случајно назване „Сједињене Америчке Државе“, трансформисао је ту мањину у огромну већину по државама
• Трамп је председник сеоске и приградске Америке. Не постоји ниједан велики град, у којем Клинтонова није победила са великом, дуплом или чак петоструком разликом, као у Њу Орлеансу. Чак и ако узмемо потпуно „црвене“ (републиканске) јужне државе, као што је Тенеси, у престоници кантри музике - Нешвилу, као и у родном месту краља рокенрола, Мемфису, Клинтонова је победила. И супротно, ако се узме потпуно „плава“ (демократска) држава, као што је Илиноис, она је тотално „црвена“, ако се изузме мегаполис Чикаго
• На минулим изборима републиканци су сакупили 1,2 милиона гласова мање него на прошлим, Трамп се испоставио мање атрактивним за републиканске бираче, него чак и безлични Мит Ромни, штавише - Трамп има 200 хиљада гласова мање чак и од Џона Мекејна. Међутим, Ромни је понижавајуће изгубио, Мекејн је једноставно осрамоћен, а Трамп је победио
• Није изненађујуће што је на Флориди између Трампа и Клинтонове разлика од 120 хиљада гласова, фантастична за ту државу, у којој је 2000. године борбу Буш-Гор одлучило 537 сумњивих листића. Ово је најзначајнија победа на Флориди за последњих неколико деценија, ако се изузму избори 2008. године, када је понижен одвратни Мекејн. Управо чиста победа на Флориди и импресиван пробој у Пенсилванији учинили су Трампа председником
• У ствари, Трамп је изазвао више ентузијазма и већу мобилизацију републиканских бирача него Ромни, и реално је на изборе извео милион и по нових бирача, спроводећи „антикалифорнијску“ револуцију у америчкој политици. Трампистички покрет - није мит, већ реални нови фактор у америчкој историји и политици, који се састоји од неколико „Не!“: не имиграцији, не криминалу, не корупцији, не политичкој коректности, не слободи спољне трговине, не деиндустријализацији, не диктатури мањине
• САД или могу предати западни део земље, заједно са Калифорнијом Мексику, ка чему води издајничка политика демократа, или се оградити од Мексика и заштити се од последица тамошње демографске експлозије. Овај пут и предлаже Трамп. На томе се и подигао као политичар и то је његов дугорочни цивилизацијски задатак као америчког националисте

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

 

        ТРАМПИСТИЧКА револуција била је могућа захваљујући активном и агресивном покрету мањине, успешном пре свега због деморализације „Обамине већине“. Међутим, ствар није само у замору демократа.

        Победио је кандидат који су се усудио да иступи против естаблишмента, против којег је играла цела америчка штампа, скоро цела америчка социологија и велики део елите обеју партија. Кандидат, који је одлучио да буде оштар, политички некоректан, да се не додворава феминисткињама - и истовремено, принципијелан у одбијању реторике непријатељства према Русији.

        Пред нама је истински преокрет светске историје - у Сједињеним Државама, земљи, коју је описао Алексис де Токвил у раду „О демократији у Америци“, десила се револуција против основних теза овог класика политичке мисли:

        „Постепено успостављање једнаких услова је неминовност. Овај процес је обележен следећим главним карактеристикама: он има глобални, дугорочни карактер и сваким даном све мање и мање зависи од воље народа; сви догађаји, као и сви људи, доприносе његовом развоју“.

        Минимум од XVIII па до почетка XXI века ми смо постојали у таквом токвилском универзуму у којем су измишљани све више и више софистицирани начини успостављања равноправности, или прецизније - у којем су уништаване све врсте неједнакости.

        Током овог периода, демократија се као воља већине претвара у коалицију мањина, чији је класичан пример била коалиција која је стајала иза Хилари Клинтон. Ова коалиција могла је да формира аритметичку већину.

        „Човек већине“, који је предводио „белу побуну“ (како се изразио један црнокожи експерт на CNN-у), успео је да прикупи само мањину гласова, али политички систем земље, не случајно назване „Сједињене Америчке Државе“, трансформисао је ову мањину у огромну већину по државама.

        На тај начин демократски систем штити себе од доминације једног или неколико мегаполиса (овај феномен је такође описао Токвил - као пример је наведена Француска и огромна доминација Париза у њој).

        Упознавање са детаљима изборне географије, објављене у New York Times показује да је Трамп - председник сеоске и приградске Америке. Не постоји ниједан велики град, у којем Клинтонова није победила са великом, дуплом или чак петоструком разликом, као у Њу Орлеансу.

        Чак и ако узмемо потпуно „црвене“ (републиканске) јужне државе, као што је Тенеси, у престоници кантри музике - Нешвилу, као и у родном месту краља рокенрола, Мемфису, Клинтонова је победила. И супротно, ако се узме потпуно „плава“ (демократска) држава, као што је Илиноис, она је тотално „црвена“, ако се изузме мегаполис Чикаго.

        Једноставно, број гласова из Чикага превазилази гласове остатка државе. Ситуација је слична и у Њујорку - „плави“ су само Велика јабука и остали градови ове државе, а рурална подручја су потпуно „црвена“.

        Када говоримо о трампистичком преокрету у државама „зарђалог појаса“, које су до овог уторка гласале искључиво или углавном за демократе - Мичиген, Висконсин, Пенсилванија, Охајо, онда и тамо из разматрања морамо искључити градове, који су и даље „плави“: Милвоки, Детроит, Кливленд, Синсинати, Филаделфија - су сви били за Хилари. Јасно, зато што су амерички градови-подручја где живе црнци и обојени, али не живе искључиво они тамо!

        Рекло би се да је сеоска Америка прегласала градску. Међутим, овај навод је значајно у супротности са Трамповим имиџом умереног конзервативца, који је у стању да допре до радника, до грађана, који не припадају традиционалном сеоском републиканском бирачком телу.

        Међутим, чињенице остају чињенице. На минулим изборима републиканци су сакупили 1,2 милиона гласова мање него на прошлим, Трамп се испоставио мање атрактивним за републиканске бираче, него чак и безлични Мит Ромни, штавише - Трамп има 200 хиљада гласова мање чак и од Џона Мекејна. Међутим, Ромни је понижавајуће изгубио, Мекејн је једноставно осрамоћен, а Трамп је победио.

        Први разлог је очигледан. Клинтонова сигурно није Обама. Ако Трамп заостаје за Ромнијем за више од милион гласова, Клинтонова за Обамом заостаје шест милиона гласова. Понављам - шест милиона. То је цена мејл-скандала, падања у несвест 11. септембра, убиства амбасадора у Бенгазију, беле коже и позних година.

        Клинтонова је била много одбојнија својим бирачима, него што је Трамп својима. И од овога треба почети. Ово су били најнепопуларнији председнички избори још од времена окршаја Буш - Гор (и тада је био различит само број бирача).

        Трампистичка револуција била могућа као дејство активног и агресивног масовног покрета, који је, иако је представљао мањину, био успешан због деморализације „Обамине већине“.

        Међутим, тврдити да је цела ствар само замор демократа, било би нетачно. Проучавање детаља изборне географије, представљене по окрузима, показаће нам много сложенију слику.

        Одлучујући фактор трампистичког преврата били су догађаји у „зарђалом појасу“. Збир Пенсилванија: 20 електора + Охајо: 18 + Мичиген: 16 + Висконсин: 10 једнако је 64 и осигуравао је Трампа од пораза чак и у случају губитка Флориде (29 електора).

        Ове државе су током двехиљадитих година преживеле тешку и болну деиндустријализацију, испровоцирану иностраном конкуренцијом. Управо њима се обраћао Трамп речима: „Jobs! Jobs! Jobs!“, управо њима је обећао да ће преиспитати услове WTO и NAFTA и вратити фабрике. И они су му одговорили пријатељском подршком.

        Тако гласи легенда.

        Хајде, сада да испитамо реалну еволуцију изборних преференција у државама, које су донеле Трампу победу: Пенсилванија, Висконсин, Мичиген, Охајо, Ајова, Флорида.

        Открићемо да се испод импресивног густог облака црвених стрелица, које показују округе, који су дали гласове републиканацима, у поређењу са Ромнијевим резултатом 2012. години, крију три веома различите реалности, три модела гласања.

        Модел 1: Велика депресија демократа.

        Она је карактеристична пре свега за Охајо (који се сматра „колебајућом државом“), и Висконсин, који важи за традиционално демократску државу, а мање је изражен у колебајућој држави Ајови.

        Типичан пример - округ Дор на обали језера Мичиген у Висконсину.

        У њему су демократе 2012. Године добили 9356 гласова а републиканци 8121. На изборима 2016. демократе се освојиле 8026 гласова. Што значи да су изгубили 1330 гласова. Републиканци су од тога покупили само 463 гласа - освојивши 8584. То јест, скоро 900 гласова је једноставно отишло у депресију. Ови људи уопште нису изашли на изборе.

У Албукерку је морала да интервенише и полиција на коњима

        Слично томе су се развијали догађаји у Охају и Ајови - оштар пад демократа, не превише изражен пораст републиканаца. У све три државе Трамп би изгубио на изборима од Обаме 2012. године, иако би тек мало био испред Ромнија 2012.

        Модел 2: Мишеви су постали јежеви, или „фактор Мајкла Мура“.

        Он је карактеристичан за државу Мичиген - можда главну жртву деиндустријализације. Познати редитељ-демократа Мајкл Мур, који живи у овој држави, упозорио је још пре неколико месеци да ће његови земљаци овај пут гласати за Трампа - од беса и суморне огорчености због резултата демократске власти и стога јер им Трамп обећава посао.

        Као резултат тога Трамп је победио у овој држави са не баш импресивном разликом од 12 хиљада гласова, при чему формални резултати гласања још увек нису објављени. Како се то догодило?

        Узмимо као пример округ Монро на југу Мичигена.

        Демократе су тамо 2012. године освојиле 36310 гласова, републиканци - 35 593. Самим тим, округ је био „плав“. А 2016. демократе су изгубиле готово 10 хиљада гласова, освојивши само 26859. Републиканци су од њих покупили око 8000 и добили 43.255 гласова. Округ је постао „црвен“.

        Десило се управо оно, на шта је Мур упозоравао: гласачи који су гласали за Обаму, и који би евентуално гласали за Сандерса, сада су гласали за Трампа.

        Трамп их је убедио да га треба подржати због његовог конкретног програма. Ствар су пресудиле 164 хиљаде демократа, који су прешли од Обаме и Клинтона ка Трампу.

        Међутим, овај преокрет догодио се само у Мичигену, који сам по себи не утиче претерано на резултат и где се све могло десити другачије да је на гласање изашло барем 13 хиљада демократских „губитака“. Због тога не треба на основу мичегенског преокрета и „фактора Мајкла Мура“ судити о разлозима Трампаове победе у целој земљи.

        Модел 3. Сви на изборе!

        Веома занимљиво су се развијали догађаји у Пенсилванији и Флориди.

        Почнимо са првом. Тамо има много округа у којима је пад демократа био неприметан, али је зато раст републиканаца - веома значајан.

        На пример, округ са лепим именом Клинтон у централној Пенсилванији.

        Тамо је 2012. године било 7303 републиканаца и 5734 демократа. Губици демократа нису били значајни - они су пали на 4533. Изгубили су 1200 гласова. Зато су се републиканци подигли на 9701. То јест, њихов раст је 2400 гласова.

        Није изненађујуће што је у Пенсилванији коначна разлика Трампа најимпресивнија у целом „зарђалом појасу“.

        Када су у клуб, у којем су са напетом пажњом пратили резултате московски „трамписти“, стигли први подаци (наравно - из Филаделфије), тада се свима, осим аутору ових редова, чинило да Трамп неће успети да достигне Клинтонову у Пенсилванији.

        На крају он не само да ју је достигао, већ ју је и престигао за 68 хиљада гласова - што је колосална разлика у поређењу са Висконсином и Мичигеном, иако безначајна у поређењу са Охајом и Ајовом.

        Међутим, ево шта је ту карактеристично.

        У Пенсилванији, победа Обаме 2012. године над Трампом не би била убедљива: 2 милиона 990 хиљада наспрам 2 милиона 913 хиљада. Зато је разлика Трамп и Ромнија огромна - више од 200 хиљада гласова.

        Другим речима, у Пенсилванији Трамп је успео да оствари потпуну мобилизацију свог бирачког тела. Личног бирачког тела, а не бирачког тела републиканаца, које је исцрпео Ромни.

        Трампу је успело да пробуди Амише, етно-религијску групу, заосталу у XIX веку и, сходно томе, веома конзервативну. Значајан број Трампових присталица из бесперспективног Њујорка пререгистрованих у Пенсилванији такође је допринео његовој победи.

        Као резултат тога, 20 електора, који су одредили судбину избора, отишли су Трампу.

        Исту слику, као и у Пенсилванији, видели смо и на must win Флориди. Овде се ништа не може приписати депресији демократа.

        И Трамп и Клинтонова су овде превазишли Обаму - 2012. године. Трамп је освојио 4 милиона 605 хиљада гласова, Клинтонова 4 милиона 485 хиљада гласова, а Обама пре четири године укупно 4 милиона 237 хиљада гласова.

        На Флориди се десила хипермобилизација бирачког тела (коју само делимично можемо објаснити демографијом).

        Типичан пример - округ Пинелас, где постоји град Санкт Петерсбург.

        Демократе су тамо 2012. године имале 239 хиљада гласача. Нису много пали. На 233 хиљаде. Зато су републиканци порасли са некадашњих 213 хиљада на 238 хиљада сада. То је 25 хиљада нових бирача, односно - 6% целог окружног бирачког тела.

        Није изненађујуће што је између Трампа и Клинтонове разлика од 120 хиљада гласова, фантастична за Флориду, где је 2000. године борбу Буш-Гор одлучило 537 сумњивих листића. Ово је најзначајнија победа на Флориди у последњих неколико деценија, ако се изузму избори 2008. године, када је понижен одвратни Мекејн.

        Управо чиста победа на Флориди и импресиван пробој у Пенсилванији учинили су Трампа председником.

        И ови, и остали резултати су постигнути захваљујући мобилизацији нових бирача, а не само на искоришћавању депресије демократа на Средњем западу и гневу мичигенских радника. Ако је депресија демократа била камен спотицања за Клинтонову, онда су нови бирачи за Трампа били - меч-винери.

        На тај начин, анализирајући компоненте трамповског чуда, морамо истаћи следећа два фактора.

Један од Трампових изборних митинга у Аризони

        Први. Депресија демократа. Ефекат Obamexit-а, здравствени проблеми и мејл-скандал.

        Ионако немајући Обамину харизму, Клинтонову су осакатили њени преступи и грешке, истакнуте од стране FBI, изазивајући опште гађење. Да није било ове депресије, Трамп вероватно не би узео Ајову и Охајо (где су његови резултати мањи него Обамини 2012.) и сигурно не би освојио Висконсин.

        Друго. Трампистички покрет deplorable.

        Масован и пун ентузијазма устанак против корупције, политичке коректности, непоштовања закона либерала, прилива имиграната, који доносе криминал, права је „бела побуна“.

        У ствари - конзервативни револуционарни покрет, који је подстакао масивни трампистички ентузијазам на Флориди и Пенсилванији, практично до нивоа ентузијазма који је својевремено Обама изазвао међу либералима.

        Саставни део овог покрета је био и „фактор Мур“, прелазак потенцијалних Сандерсових бирача од Клинтонове ка Трампу због „демократске депресије“ докрајчио је политичко уништење Клинтонове. Ове гласаче „зарђалог појаса“ Трамп је привукао програмом враћања радних места, реиндустријализације, протекционистичке политике.

        Међутим, трампизам је у ствари - покрет прилично добростојећих белаца, који су на себе поносно закачили етикету „угрожених“, коју је тако неопрезно употребила Клинтонова.

        Анегдотичност ситуације је била у томе што су прави обесправљени, корисници „велфера“ (социјале), били по правилу на страни Клинтонове и послушно гласали за њу по градовима.

        Далеко богатији становници предграђа подржали су Трампа и његова обећања да ће смањити порезе, смањити терет за здравствено осигурање obamacare и ставити тачку на криминал.

        Уверен сам, иако се то представља политички коректним терминима, да је расни фактор одиграо кључну улогу - то је и заиста била бела побуна против неподношљивог диктата црне и латинске мањине (иако се латино дели на добростојеће легалисте и угрожене имигранте).

        О томе, да се десио масовни покрет, говори један парадокс.

        На нивоу целе земље Трамп је сакупио мање гласова него Ромни. Међутим, у многим државама плејбој-милијардер освојио је просечно 100 хиљада гласова више него мормон-бискуп.

        Флорида: + 500 хиљада;. Индијана + 120 хиљада; Ајова +50 хиљада; Кентаки + 120 хиљада; Мичиген + 160 хиљада; Мисури + 100 хиљада; Њујорк + 150 хиљада; Северна Каролина +70 хиљада; Охајо + 110 хиљада; Оклахома +50 хиљада; Пенсилванија + 210 хиљада; Јужна Каролина +70 хиљада; Тексас: + 120 хиљада; Западна Вирџинија +70 хиљада.

        Двомилионски мањак Трампа у поређењу са Ромнијем произишао је пре свега захваљујући монструозном губитку у Калифорнији - изборном чудовишту од 13 милиона гласача.

        Ромни је тамо сакупио 4 милиона 800 хиљада гласова, Трамп - 2 милиона 900 хиљада, одбијајући да троши новац (сада је јасно како је генијални бизнисмен успео да економише у кампањи?) на очигледно изгубљен меч у држави чије вредности, потпуно супротстављене његовима, цветају, а после легализације марихуане, чак и миришу у овој држави.

        Тако долазимо до оповргавања онога што је речено на почетку.

        У ствари, Трамп је изазвао више ентузијазма и већу мобилизацију републиканских бирача него Ромни, и реално је на изборе извео милион и по нових бирача, спроводећи „антикалифорнијску“ револуцију у америчкој политици.

        Трампистички покрет - није мит, већ реални нови фактор у америчкој историји и политици, који се састоји од неколико „Не!“ - Не имиграцији, не криминалу, не корупцији, не политичкој коректности, не слободи спољне трговине, не деиндустријализацији, не диктатури мањине.

        Међутим, ово одбијање californication представља још један проблем, још један изазов за трамповску Америку.

        Ако погледамо на карту гласања по окрузима, видећемо плави појас смрти по целој граници са Мексиком - од Тексаса, до Калифорније са дубоким продором кроз Нови Мексико, Аризону и Колорадо.

        Трампизам је потпуно пропао у државама које су присаједињене после америчко-мексичког рата 1846-1848 година. У Аризони, Трамп је с муком победио, тамо где је Ромни лагано побеђивао, у Јути победа није била импресивна, Неваду и Колорадо Трамп је изгубио.

        А то, сигурно, није случајност.

        Амерички „Нови Мексико“ нагиње ка отаџбини.

        Тежи да се врати у окриље демографски препуне прамајке, која шаље нове и нове таласе илегалних имиграната. Клинтонова и демократе наступају, практично, у улози националних издајника, који покушавају да не ограниче овај процес због краткорочне изборне користи (мигранти гласају за демократе у нади на легализацију).

        Међутим, дугорочно гледано, јасно је да ће Мексико једноставно населити овај регион САД и на крају повратити своје.

        То схватају софистицирани амерички геополитички аналитичари, као што је Роберт Каплан, који је последње поглавље своје књиге „Освета географије“ посветио управо изазову америчког идентитета, који је упутио Мексико.

        Каплан је, у суштини, предложио цивилизацијску капитулацију САД - стварање заједничког културног простора са Мексиком, одустајање од белог протестантског идентитета у корист европеидно-свехришћанског са снажним јужнокатоличким елементом.

        У ствари, то би био крај Сједињених Држава и њихове цивилизације. Још је Роберт Родригез у филму „Од сумрака до свитања“ показао какве мине и демони вребају у мексичкој души.

        Амерички национализам Доналда Трамп има, на тај начин, потпуно конкретног спољног непријатеља - претњу мексиканизације. На дужи рок, или ће мексичка историја прогутати Запад САД, или ће он бити потпуно одвојен.

        А Трампов рецепт - Зид - био је један од стварних и јасних решења конфликта.

        Можда то није идеално решење, али не заборавите да је римски limes, ограђен Трајановим и Хадријановим зидовима, углавном задржавао Велике сеобе народа вековима.

        САД или могу предати западни део земље, заједно са Калифорнијом Мексику, ка чему води политика демократа, или се оградити од Мексика и заштити себе од последица тамошње демографске експлозије.

        Овај пут и предлаже Доналд Трамп. На томе се и подигао као политичар и то је његов дугорочни цивилизацијски задатак као америчког националисте.

        Превео: Срђан Ђорђевић