Америка губи свуда где војно интервенише, Израел осећа да Америка слаби

ЈЕВРЕЈИ ВИШЕ НЕ ПРИЖЕЉКУЈУ НИ СВРГАВАЊЕ СИРИЈСКОГ ЛИДЕРА БАШАРА АСАДА

• Данас када земља, која је главни његов савезник, почиње да слаби и њена хегемонија води у пад који ће, можда, да траје и вековима - Израел постепено успоставља односе са свих пет великих светских центара. Дакле: не само са САД, већ и са Кином, Индијом, Русијом и Европском унијом
• Премијер Нетањаху отпутовао је у Јапан да размотри проблеме сарадње у области војних технологија. Јер, Израел осећа да Америка слаби и не гори од жеље да учествује у различитим коалицијама против њених непријатеља   
• Када Америка коначно ослаби - Русија ће моћи да пружи помоћ. Зато не треба да чуди ни прилично миран однос Израела према Асаду, ни то што наша земља не жури да се придружи санкцијама против Русије

Пише: Мартин ван КРЕВЕЛД, професор Јеврејског универзитета у Јерусалиму

          ЗВАНИЧНA објава да је Башар Асад убедљиви победник председничких избора у Сирији - у Израелу никога неће изненадити, а ни растужити.   

          Раније је и наша бавештајна служба саопштавала да Асадов режим виси о концу и да га треба само мало гурнути. Тада је и Израел мислио да управо тако треба поступити и помоћи да садашњи председник Сирије оде, а данас све већи број људи у Израелу разуме да би свргавање Башара Асада значило катастрофу за Сирију и суседне земље.

          Премда власт у тој земљи припада религиозној мањини Алавита, ни једна друга сила данас не представља толико убедљиво већину да би могла искључити сукоб конкурентских снага.

          Сви су изгледи да би Сирију после Асада очекивала борба свих против свих. У тој борби не би било победника који би Израелу могао гарантовати дугорочни мир.  

          „Ослобођење” Сирије води ослобађању мрачне и непросвећене масе арапског становништва.

          На жалост, Арапи, као народ на Блиском Истоку, преживели су својеврсну цивилизацијску катастрофу. Они још увек без правог резултата траже излаз из такве ситуације.

          Већину арапских земаља није дотакла ни научно-информативна, ни индустријска револуција. Њих није окупила демократска идеја, њихово друштво није преживело либералну трансформацију.

          Мене је запрепастила чињеница да су `30-тих година прошлог века Арапи у Палестини издавали 10 хиљада пута мање књига по глави становника од Јевреја који су живели у тој области. 

          Нешто се десило са некада веома просвећеним арапским светом и то још поодавно.

          И сами Арапи добро разумеју да се са њима нешто догодило и зато још од `30-тих година траже излаз из своје економске и културне заосталости. У почетку су тражили излаз у социјализму, затим у капитализму, а тренутно га траже у религиозном фундаментализму.  

          Фундаменталисти готово свугде имају већину, чак и тамо где су некада умовима владали социјалисти.

          Да су избори у Египту били поштени, тамо би обавезно поново победила Муслиманска браћа. Овде се не ради само о томе да ли је живот обичног Египћанина бедан и пун ограничења.

          На Западној обали, која је у саставу Палестинске аутономије, живот тренутно није толико тежак, али, тамо у сваком моменту на власт може да дође покрет ХАМАС.  

          „Иди Асаде”, то многи у Сирији и ван њених граница желе, али на његово место би обавезно дошли фундаменталисти.

          Асад, који се школовао у Британији, чија је жена, Палестинка по националности, одрасла у Великој Британији, вероватно и сам жели да напусти свој положај, али генерали који га окружују знају да би крај његове владавине означио уништење читаве алавитске мањине, зато што им фундаменталисти никада неће опростити репресије за време владавине Хафеза Асада - оца садашњег председника.  

          Разумљиво је да је јача страна сиријског режима у његовој компактности, посебно када се има у виду да фактички сва врхушка припада једној религиозној секти.

          Египатски режим је - према једном давном и веома интересантном истраживању - увек имао четири међусобно конкуришућа центра моћи: председничку структуру, армију, тајне службе и партију. И сам Насер се борио против армије на коју се наводно ослањао. На крају крајева, то ривалство је довело до тога да режим падне и да на кратко време на власти дођу представници радикалног крила његових опонената.

          У Сирији је партија слаба, док армију и Асада уједињује снажни заједнички непријатељ.  

          Израел наравно види да Америка не жели да улази у тај конфликт.

          Америка губи готово свугде где интервенише. Она је изгубила у Сомалији, изгубила је у Ираку, губи и у Авганистану.

          Израелци разумеју да није далеко дан када Америка неће моћи војно подржати њихову државу.

          Раније, када је свет био подељен на два блока од којих је један био непријатељски расположен према јеврејској држави, Израел је природно гравитирао другом блоку, али данас, када земља, која је главни њен савезник, почиње да слаби и њена хегемонија води у пад који ће, можда, да траје и вековима, Израел постепено успоставља односе са свих пет великих држава. Дакле: не само са САД, већ и са Кином, Индијом, Русијом и Европском унијом.

          Израел је то почео да чини још `90-тих година, у тренутку када је успоставио дипломатске односе са Индијом и Кином.

          А пре само неколико недеља, премијер Израела Бенџамин Нетањаху, отпутовао је у Јапан да размотри проблеме сарадње у области војних технологија. Јер, Израел осећа да Америка слаби и не гори од жеље да учествује у различитим коалицијама против њених непријатеља.   

          Од 1999. године Израел је започео неку посебну политику према Русији која се разликује од вашингтонске. Сећам се текста тадашњег премијера Аријела Шарона у којем је рекао да Израелцима није неопходно да подржавају Американце у рату за Косово, сећајући се макар чињенице да су Срби помагали Јеврејима током Другог светског рата и спасавали их од покоља.

          Када Америка коначно ослаби, Русија ће моћи да пружи помоћ.

          Тако да не треба да чуди ни прилично миран однос Израела према Асаду, ни то што наша земља не жури да се придружи санкцијама против Русије.  

          Превео: Горан ШИМПРАГА