Американци шпијунирају 10.000 туђих подземних војних објеката

ОБЈАВИЛИ ДОКУМЕНТА О ПОДЗЕМНИМ ПОСТРОЈЕЊИМА

У РУСИЈИ, КИНИ, ИРАНУ, НА КУБИ, У ЛИБИЈИ И СЕВЕРНОЈ КОРЕЈИ

• Још 1997. Су формирали специјални центар - Underground Facility Analysis Center (UFAC) - који прикупља и обрађује обавештајне информације о подземним постројењима потенцијалних непријатеља. UFAC је у почетку имао 20 запослених, док се до 2009. тај број попео до 240 
• Извештавали да се око 1368 км. источно од Москве наставља се модернизација подземног владиног комплекса у подножју планине Јамантау у планинском масиву у Башкирији 
• Још 1997. имали извештај о командном центру руских ракетних стратешких снага „Косвински камен“ који се налази у планинском масиву северног Урала у Свердловској области. Према проценама Американаца, тај центар је аналог њиховом пункту за стратешко управљање у Шајену    
• У центру пажње DIA нашли су се и подземни бункери за управљање оружаним снагама Кубе који се налазе под земљом на дубини преко 20 метара
• Кина имала подземни реактор за производњу плутонијума за наоружање, који се налази недалеко од насеља Баотао у провинцији Чунгкинг. Био је у највећој вештачкој пећини у свету су 104 хиљаде метара квадратних, што је једнако површини 20 фудбалских терена
• Пентагон је почетком 2012. дошао до закључка да обична наменска балистичка бојева муниција, која је тренутно у наоружању у САД, не може да уништи постојећа нуклеарна подземна постројења у Ирану

        ИНФОЦЕНТАР „Архива националне безбедности“ Универзитета „Џорџ Вашингтон“ објавио је збирку докумената који се тичу напора америчке обавештајне службе открије сва војна подземних склоништа, командне пунктове и фабрике изван граница Сједињених Држава.  

        У збирци су се нашла 62 документа америчке обавештајне службе, од којих су многа поверљива. Иначе, из различитих су периода - од 1951. до 28. септембра 2012. године.

        У пратећем коментару се хвалисаво тврди да ниједна земља у свету, укључујући и Израел, не може да се упореди са САД по могућностима прикупљања и анализе података о иностраним подземним постројењима нити по могућности разрађивања оружја за уништавање таквих објеката.

        Разумљиво, у овом тренутку нарочиту пажњу америчке обавештајне службе привлаче подземни нуклеарни објекти Ирана.  

        Одбрамбена обавештајна агенција САД (Defense Intelligence Agency) је 1999. године оперисала проценом да ће у наредних 20 година праћење подземних постројења бити један од најтежих задатака обавештајних агенција САД.

        Зато су Американци 1997. формирали специјални центар - Underground Facility Analysis Center (UFAC), који прикупља и обрађује обавештајне информације о подземним постројењима потенцијалних непријатеља.

        UFAC је у почетку имао 20 запослених, док се до 2009. тај број попео до 240.  

        У извештају обавештајне заједнице САД Конгресу, 2011. године била је названа цифра од 10 хиљада заштићених подземних циљева потенцијалног непријатеља САД.

        Подземна постројења Американци деле у пет категорија:  

        - подземна склоништа за владе и шефове држава;  

        - подземни командни пунктови за везу и управљање армијама;  

        - подземне зоне за скривено размештање наоружања;  

        - подземне фабрике за производњу наоружања, укључујући и наоружање за масовно уништавање;  

        - подземни магацини.  

        Према различитим подацима, Американци су дошли до закључка да завршетак хладног рата није умањио интерес Русије за модернизацију старих подземних објеката и изградњу нових. Према подацима америчке обавештајне службе, од 1997. године у функцији је владин бункер који се налази 76 километара јужно од Москве.

        Овај објекат, како мисле Американци, треба да обзбеди „континуитет руководства у условима нуклеарног рата“.   

        Око 1368 км. источно од Москве наставља се модернизација подземног владиног комплекса у подножју планине Јамантау у планинском масиву у Башкирији.  

        Американци су 2003. године добили могућност да детаљно проуче подземни бункер у пећини, који се састоји од 12 просторија, а био је предвиђен за руководство Ирака.  

        Америчка обавештајна служба је 1997. припремила извештај о командном центру руских ракетних стратешких снага „Косвински камен“ који се налази у планинском масиву северног Урала у Свердловској области. Према проценама Американаца, тај центар је аналог њиховом пункту за стратешко управљање у Шајену.    

        У марту 2011. директор Одбрамбене обавештајне агенције САД (DIA) припремио је извештај, у којем се тврдило да је Русија масовно модернизовала „подземна објекте за командовање и контролу стратешких нуклеарних снага“.   

        У центру пажње DIA нашли су се и подземни бункери за управљање оружаним снагама Кубе који се налазе под земљом на дубини преко 20 метара. Гађање тих циљева обичним конвенционалним оружјем није изводљиво, признали су Американци.  

        Пракса градње подземних фабрика за производњу наоружања је мера опреза у функцији стратешке војне производње, посебно у условима рата.

        Кина је 1966. године започела свој пројекат 816 – подземни реактор за производњу плутонијума за наоружање, који се налази недалеко од насеља Баотао у провинцији Чунгкинг. Радне површине у овој највећој вештачкој пећини у свету су 104 хиљаде метара квадратних, што је једнако површини 20 фудбалских терена. Овај војно-индустријски комплекс био је, међутим, затворен 1982. и преуређен у фабрику за производњу ђубрива.  

        Слична војна подземна фабрика за производњу хемијског оружја се градила у Либији. У априлу 1996. године Министарство одбране САД је известило Белу кућу о изградњи подземног предузећа за производњу хемијског оружја у Тартунаху – на планинској висоравни која се налази 60 километара југоисточно од Триполија. А већ крајем јуна 1996. - о прекидању изградње овог објекта.   

        У марту 2011. директор DIA обавестио је специјални одбор Конгреса САД о подземној нуклеарној производњи у Ирану – у Куму и Натанзу. У јануару 2012. су дипломате САД потврдиле информацију обавештајних служби о подземној фабрици са 348 центрифуга за обогаћивање урана у Форду у Ирану.  

        Америчка обавештајна служба је 1972. открила подземна постројења у једној кинеској војној авио-бази за одржавање авиона спремних за коришћење у рату.

        Американци су 1982. припремили извештај о кинеским бетонским подземним склоништима са радио-релејним антенама које се извлаче и увлаче.   

        Америчка обавештајна служба је 1984. године представила материјал о заштићеним радарима и ракетама у Северној Кореји које се налазе у подземним склоништима, а које се извлаче из подземних постројења у случају потребе за њиховим коришћењем. До 2002. у Северној Кореји су били изграђени подземни хангари за авионе на авиобази Пукчанг.

        У јуну 2011. Иран је објавио информацију о подземним ракетним шахтама за ракете средњег и далеког домета. Према подацима западних информационих агенција, такве шахте су изграђене близу Табриза и Хорамабада у северо-западном Ирану.  

        Крајем 2008. и почетком 2009. Севернокорејанци су изградили подземну фабрику за производњу ракетног горива. Према саопштењу, објекат је био изграђен да сателити САД не би могли да открију припремање ракета за старт.  

        Американци за подземним постројењима потенцијалног непријатеља трагају из ваздуха и из космоса, укључујући и оптичко-електронско и радарско шпијунирање и коришћење инфрацрвених зрака.

        Објављена документа садрже фотографије обимне подземне градње на Куби снимљене 1966. из авиона, а такође слике алтернативног војног командног пункта у Ухану у Кини и радио-релејних антена на извлачење у Совјетском Савезу и Пољској 1980-их.   

        Сателитски снимци 1988. откривају улаз у подземни војни центар у СССР-у, прилазне магистралне путеве и железничку пругу.

        Објављене су и сателитске фотографије подземне хемијске фабрике у Либији 1990-их.  

        Главни разлог америчког шпијунирања туђих подземних постројења јесте могућност њиховог уништавања у случају ратног сукоба.

        У извештају Конгресу 2001. разматрани су зато програми набавке бојеве муниције која може да продире у укопане објекте ради њиховог уништавања. Реч је била о модернизованим бомбама GBU-28 за бомбардере Б-2 и о специјалним балистичким пројектилима за средње авионе.

        Међутим, почетком 2012. Пентагон је дошао до закључка да обична наменска балистичка бојева муниција, која је тренутно у наоружању у САД, не може да уништи постојећа нуклеарна подземна постројења у Ирану.  

        Превела Марија Петрова