Асадове победе смениле Бандара Бин Султана

МОЋНИ ШЕФ САУДИЈСКЕ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ ПОСТАО ЖРТВА И ПРОМЕНЕ ДВА КУРСА - САД ПРЕМА ИРАНУ И РИЈАДА ПРЕМА АЛ КАИДИ

  • Почетком ове године постало је јасно да је мисија Бин Султана у Сирији практички пропала и да је неопходна хитна корекција саудијске политике у блискоисточном простору
  • Шири задатак Бин Султана на дужности шефа обавештајне службе било је решавање проблема „шиитског полумесеца” на Блиском Истоку у који улазе Иран, Ирак, Сирија и Либан
  • Бин Султан се фактички нашао изван координата нових америчко-саудијских односа. Озбиљни извори тврде да су протекли месеци били најгори за некада најтоплије везе принца-обавештајца и Вашингтона, а он је у читавом саудијском естаблишменту сматран за „најбољег пријатеља Америке” (био је амбасадор монархије у САД од 1983. до 2005.)

          Пише: Михаил АГАЏАЊАН, информативна агенција REGNUM

          ДЕКРЕТОМ краља Саудијске Арабије смењен је са места шефа обавештајне службе те земље принц Бандар Бин Султан.

          Одлазак главног саудијског обавештајца, у чијим је рукама свих последњих година била концентрисана неуспешна дипломатија Краљевства, одмах је добио неколико верзија. Званични извори из Ријада указују на нарушено здравље 65-годишњег члана краљевске породице, што је наводно и био главни разлог његовог напуштања државних послова.  

          Бин Султан заиста већ неколико месеци одлази на лечење у Мароко, али његови здравствени проблеми нису имали утицаја на обављање државних функција. Принц је имао болове у рамену, али је тај проблем био хируршки решен.

          Многи коментатори су сагласни да је Сирија разлог пада шефа саудијске обавештајне службе. У суштини, од јесени 2013. године – Ријад на „сиријском фронту” трпи неуспехе у низу.

          Режим Башара ел Асада није било могуће изоловати, Иран, Ирак и либијски покрет Хезболах на овај или онај начин подржавали су власти у Дамаску и пружали критички важну помоћ властима ради одржавања баланса снага у Сирији. А од почетка 2014. године извештаји са сиријских фронтова су веома тужни за антиасадовску коалицију.  

          Асаду је пошло за руком да над својим противницима оствари позициону премоћ практично у свим провинцијама у којима су се водиле битке са „екстремистичком интернационалном”. При том је ојачао стратешку везу са шиитским Хезболахом и тако, поред осталог, побољшао контролу над пограничниим комуникацијама са Либаном.

          Овог месеца је лидер либанског покрета, шејх Хасан Насралах, изјавио да је дефинитивно искључена могућност да падне сиријска влада.

Хасан Насралах

          Највећи део своје државне службе Бин Султан је поклонио управо сиријској теми. Принц је читав улог ставио на формирање  ударне антиасадовске песнице и на консолидацију најразличитијих снага под заставом његовог брзог силаска власти у Дамаску.

          Организовање такозваног „јужног фронта” - у јорданско-сиријском граничном појасу - може се сматрати пројектом Бин Султана јер је на њему активно радио од јула 2012. године. Управо тада је и био именован на дужност шефа саудијске обавештајне службе.  

          Именовање принца требало је да означи да су у Ријаду одлучили да се Сиријом најдиректније баве. Принц је одмах потиснуо из свих послова око Сирије неспретни Катар.

          Шири задатак Бин Султана на дужности шефа обавештајне службе било је решавање проблема „шиитског полумесеца” на Блиском Истоку у који улазе Иран, Ирак, Сирија и Либан.

          На тај начин, краљевска породица из Саудијске Арабије дала је Бин Султану својеврсни „мандат” да води сиријске послове због чега је са правом очекивала резултате. Међутим, већ почетком ове године постало је јасно да је мисија Бин Султана у Сирији практички пропала и да је неопходна хитна корекција саудијске политике у блискоисточном простору.

          Ријад је одлучио да се једном за увек дистанцира од најеакционарнијих групација у региону. У врху саудијске хијерархије постепено је нарасло незадовољство због тога што се Бин Султан према Сирији „макијавелистички” понашао.  

          Принц је у остваривању својих принципа показао велику немаштовитост у спектру потеза повезаних да „екстремистичком интернационалом„ која је имала за циљ одстрањивање Башара Асада са власти, па све до Ал Каиде. Управо је сарадња са њом - без обзира што је породица ал Сауд Ал Каиду називала „заблуделом сектом„ - изазвала највише примедби принчевих рођака. Нису чак помогле ни одређене измене у сиријској политици Бин Султана крајем 2013. године.

          Тада су саудијски емисари почели да снагама које су биле против Асада нуде финансијску помоћ у замену за лојалност и независност од Ал Каиде. Бин Султан је у том послу ангажовао саудијске племенске вође и то радећи у посебном режиму. Али, партија коју је започео принц била је унапред осуђена на неуспех. У руководству монархије све већи утицај освајали су противници било каквих веза са Ал Каидом. 

          Посебно питање које захтева анализу јесте: да ли је одлука да се Ал Каида и друге екстремистичке групације ставе ван закона било самостална одлука Ријада (заједно са Бахреином и УАЕ) која је имала унутрашње мотиве или је била инспирисана из САД. По свему судећи су оба фактора одиграла своју улогу у готово једнакој „пропорцији”.

          Потреба да се Краљевство заштити од продора радикалних идеја превагнула јенад илузорним задатком да се сви противници Дамаска окупе у једну снагу. Паралелно са овим, Американци су појачали притисак на Саудијце, позивајући их да се коначно определе према екстремистичким групацијама.

          Бин Султан се фактички нашао изван координата нових америчко-саудијских односа. Озбиљни извори, који претендују на истинитост, тврде да су протекли месеци били најгори за некада најтоплије везе принца-обавештајца и Вашингтона. Он је готово у читавом саудијском естаблишменту сматран за „најбољег пријатеља Америке„ (Бин Султан је био амбасадор Монархије у САД од 1983. до 2005. године - што се у дипломатији сматра готово читавом епохом).

          Тако је било све до друге половине 2013. године.

          Од тада је принц започео игру на све или ништа и почео оштро да критикује америчке партнере због одбијања да пруже сиријској опозицији директну војну помоћ и упале „зелено светло” за страну војну интервенцију у Сирији. У САД су интензивну Бин Султанову тајну дипломатију доживели као изазов.

          На врхунцу размирица између Вашингтона и Ријада, у јесен прошле године, када је започело отопљавање односа Запада и Ирана на бази споразума од 24. новембра 2013. године, принц је имао поверљиве контакте са страним дипломатама и представницима обавештајних служби, укључујући и израелску.

          Израелци и Саудијци су имали заједнички интерес за формирање  антииранске платформе и спречавање нормализације односа између САД и Ирана. До посете председника САД Барака Обаме Саудијској Арабији, крајем марта ове године, било је преко потребно показати јавности да два партнера настављају тесну сарадњу. Својеврсна „жртва”, која је у име обнове партнерских односа Вашингтона и Ријада принета на олтар, био је управо Бин Султан. 

          Његово уклањање је, у суштини, било предодређено када је у јануару и фебруару ове године „сиријски досије” из саудијске обавештајне структуре предат министарству унутрашњих послова и то Мухамеду Бин Наифу.

Мухамед Бин Наиф

          Управо у тој одлуци да се подели сфера одговорности између припадника „органа безбедности„, наслутила се намера Ријада да бар донекле напусти методе тајне дипломатије према Сирији, да снизи ниво свог интереса и уплетености у унутрашње послове суседне арапске земље.

          Саудијско министарство унутрашњих послова добило је задатак да води послове према Сирији, што значи да ће се приоритет давати заштити унутрашње стабилности у Монархији. 

          Основни закључак везан за смењивање Бин Султана са места шефа „саудијске CIA„ зато гласи: принчеви амбициозни пројекти у региону су одложени на неодређено време. Саудијска Арабија се концентрише на решавање унутрашњих проблема.

          Саудијци ће морати да се прилагођавају не само условима дуготрајног рата у Сирији, већ и новим околностима које ће настати обновом америчко-иранских односа.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари