ЕУ је онолико далеко од распада колико је СССР био 1988.

ИЗЛАЗ БИ БИО ДА СЕ АНУЛИРА ЧИТАВО ЗАКОНОДАВСТВО ЕУ И ДА СЕ СВИ РАЗИЂУ ПО „НАЦИОНАЛНИМ КУЋАМА”, АЛИ...

• У земљама Источне Европе деградација структуре економије вештачки је изведена да би се одвојиле од СССР/Русије
• Бриселски политичари покушавају да нагло смање националне политичке суверенитете, али постоје озбиљне основе за претпоставку да то неће успети. Највероватније је да је сувише касно, да више нема времена за такве реформе, а и није сасвим јасно како да се то уопште спроводе унутар појединих земаља
• Данашња криза је за капитализам последња криза пада ефикасности капитала, а СССР је био жртва претпоследње аналогне кризе. Ако се пође од сличне аналогије, онда се ЕУ налази отприлике у фази СССР-а 1988.-89. г. – са свим последицама које
• Није искључено да ће за 20 година у Европи бити велика наднационална творевина – Царинска унија – и велики комплет појединих држава у Западној Европи које ће размишљати о новим принципима свог уједињења

Пише: Михаил ХАЗИН, председник економске консултантске компаније „Неокон”

У МОЈИМ текстовима честа су размишљања о томе да Европску унију чекају тешка времена, све до њеног распада (у данашњој конфигурацији), а при том редовно пишем о потенцијалним могућностима развоја Царинске уније (Русије, Белорусије и Казахстана). 

Неке читаоце то наводи на питање: зашто економски закони неједнако утичу на ЕУ и ЦУ? Или, можда, ја негде искривљујем смисао и доносим закључке, не на основу строге економске логике, већ повинујући се личним симпатијама и антипатијама?

У ствари, суштина није у економским законима који, наравно, на све једнако утичу, већ у томе што ЦУ и ЕУ имају принципијелно различите основне услове. Посебно, што се ЕУ оснивала у веома специфичној конфигурацији у којој су се земљама са такозваним северним економским моделом и њему својственим извозом роба са високим уделом додатне вредности („високо технолошких”), почеле да придружују земље са „јужним” економским моделом.

Други модел карактерише високи удео извоза прехрамбених производа и туризма у економији, при чему је удео ангажованих у тим гранама прилично велики. Будући да је и један и други модел веома осетљив на кризе, за њихову подршку држава користи константну девалвацију валуте  чиме супституише велики удео буџетских и социјалних расхода за земље са „северним” моделом. После уласка у ЕУ, посебно у еврозону, у тим земљама почели су да се увећавају социјални и буџетски проблеми, који су компензовани путем задуживања и помоћи Европске уније.

         Управо та помоћ и омогућава да се одржава више или мање нормалан систем односа унутар ЕУ. Са повећањем дужничких проблема и развојем кризе повећала се и улога те помоћи, а улога Брисела који је расподељује (никако не увек ефикасно), вишеструко је порасла приликом одређивања правила вођења економије.

         Будући да локална индустрија у земљама са „јужним” моделом економије не може да конкурише продукцији земаља са „северним” моделом, а нестао је систем подршке заснован на девалвацији националних валута, дошло је до деградације националних економија и оне сада једноставно више не могу себи да дозволе да на своју иницијативу изађу из ЕУ (или еврозоне), пошто ће то довести до економске катастрофе, а што, такође, треба узети у обзир.

Седница Еу

         Затим су тој прилично вештачкој конструкцији додате земље Источне Европе у којима је деградација структуре економије вештачки изведена да би се одвојиле од СССР/Русије. Те земље су чврсто на позицији за „инјекције” дотација и за њих ће такође прекид помоћи Брисела бити економска и социјално-политичка катастрофа. Развијањем кризе истовремено се у ЕУ константно смањује број земаља-донатора због чега оне постепено почињу да се буне пошто се све већи терет ставља на све мањи број земаља.

         Категорично одсуство жеље грађана да гласају за настављање актуелне економске политике постепено постаје важан фактор у већини земаља ЕУ.

         Укратко, незапослени грађани нису спремни да подржавају политичаре који у Бриселу гласају за слободу кретања радне снаге, у оквиру које представници сиромашних земаља ЕУ потискују са посла месно становништво. Има основа за претпоставку да ће се у наредне две-три године гласови те категорије грађана нагло повећати, после чега бриселским политичарима неће бити лако.

         Ти политичари покушавају да нагло смање национални политички суверенитет, али постоје озбиљне основе за претпоставку да то неће успети. Највероватније је да је сувише касно, више нема времена за такве реформе, а и није сасвим јасно како да се то уопште спроводе унутар појединих земаља.

         Нема више ни довољне количине новца за подршку појединих земаља у којима постоје озбиљни економски проблеми и у којима ће са развијањем кризе читава политика Брисела пасти у воду. А главни узрок те појаве није економија већ бирократски сет прописа и закона који су донети протеклих деценија са претпоставком да се економска ситуација за ЕУ принципијелно неће мењати. 

         Другим речима, невоља ЕУ није толико у томе што ће падати стандард живота становништва, колико у томе што у том случају треба поново преправити читав скуп евро-унијског законодавства, што је немогуће урадити, будући да све унутрашње неспоразуме и спорове, које су успели да разреше и компензују за 20 година, постепено и по реду у условима вишка новца, у кратком року и без новца није могуће разрешити.

         Теоријски, требало би урадити следеће: анулирати читаво законодавство ЕУ (заправо, све, пошто није јасно ко и како ће га финансирати), разићи се по „националним кућама”, а касније се окупити и почети га опет писати – полазећи од нових услова. Практично, то није могуће, али, бавити се крпљењем рупа такође неће успети.

         Сваки покушај да се измени један пропис (а сачувају остали), неминовно ће водити до његове поновне измене сразмерно изменама оних прописа на које се он ослања. Укратко, оци-оснивачи ЕУ нису узели у обзира размере кризе и искрено су били уверени да се регион неће више суочити са проблемима тих размера.  

         Занимљиво је да су земље – потенцијалне учеснице Царинске уније, прошле кроз такву процедуру – то је распад светског система социјализма и СССР-а. Са становишта теорије „неокономике” (нова економска наука, прим. прев.) то је природно – данашња криза је за капитализам последња криза пада ефикасности капитала, а СССР је био жртва претпоследње аналогне кризе. Ако се пође од сличне аналогије, онда се ЕУ налази отприлике у фази СССР-а 1988.-89. г.  – са свим последицама које из тога проистичу.  

         Другим речима, питање о томе како утичу економски закони има једно решење: једнако за све.

         Али, сложене форме, као што су земље или њихова регионална удружења, понашају се не само у складу са чисто спољним факторима, него још и потчињавајући се природним законима развоја. У том погледу ЕУ се налази у другој фази, у извесном смислу не заостаје четврт века од СССР-а, тако да није искључено да ће за 20 година у Европи бити велика наднационална творевина – Царинска унија – и велики комплет појединих држава у Западној Европи, које ће размишљати о новим принципима свог уједињења.